Часни Оци, поштовани Градоначелниче са сарадницима, драги Светосавци, ученици, студенти, професори, уважена господо,
Данас је Видовдан, Свети дан, један од највећих дана и празника српског народа. Свети Владика Николај је говорио да је Видовдан светлост а не мрак, светлост срца, ума и патриотизма. Видовдан је Отаџбина на коју нас данашњи дан упућује да мислимо. Косовска епопеја понавља и потврђује визију двеју Отаџбина, земаљске и небеске. Царство земаљско и царство небеско. Оба царства уткана једно у друго, као душа и тело.
На 634. Видовдан после Косовског боја помињемо речи мудре Исидоре Секулић:
„Научи свога сина јединца да је Видовдан исто што и Крсна слава или рођендан – и то је доста“.
Исидора Секулић
Тога су били свесни наши највећи умови и сви честити Срби. Зато су у ратовима за ослобођење и образовани људи и неписмени сељаци знали за шта се боре и какве светиње и вредности бране.
Његош је певао о Косовском завету, Андрић Његоша називао трагичним писцем косовске мисли.
Никола Тесла је преводио песме о Косовском боју и Краљевићу Марку. У интервјуу (The Century Magazine) из 1894. године Тесла је рекао:
Милош Обилић је најплеменитији српски јунак… У Милошу Обилићу гледамо Муција Сцеволу и Леониду, па још и нешто више од обојице
Никола Тесла
Видовдан је изабрани дан. О Видовдану 1389. дођосмо тамо где је све почело пре него што смо настали, на поље од чуда саздано, на Косово разпето и заветно где су Срби миленијумима у темеље себе уградили и зидали до неба стављајући свој печат и тапију за вечност, тамо где су цар Лазар и сви Срби изабрали царство небеско, без дилеме и рачунице шта смо изгубили и колико смо добили.
За Видовдан 1914. пуцњи у Сарајеву су исказали зов и вапај за слободом и правдом кроз лик сањара и слободара, витеза и борца, сужња који пева док умире и живи у вечности, безсмртног Гаврила Принципа.
Много је догађаја везаних за Видовдан за које можемо рећи да су битни, често и преломни по српски народ: Тајна конвенција из 1881. којом се уцењена Кнежевина Србија обавезала да неће закључивати уговоре са другим државама без претходног одобрења Аустроугарске, као и да ће спречавати агитацију против аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, Версајски мировни уговор из 1919., Видовдански устав из 1921., Резолуција инфорбироа из 1948., Пробој коридора 1992. године…
Видовдан и Косовски завет су трајно и дубоко урезани у историјско сећање и памћење српског народа и српску духовну вертикалу. У миленијумском временском раздобљу, идући између неба и земље, често смо били пред великим искушењима и изазовима када је требало бирати прави пут и доносити судбоносне одлуке. Колико је тај пут засниван на темељима Косовског завета, видовданских и светосавских вредности, толико је и био плодотворан, частан и достојанствен.
Посебан значај Видовдана и Косовског завета за српски народ је добро познат и онима који нам кроз историју нису били наклоњени, нарочито некима за које можемо рећи да су нам били и остали исконски непријатељи.
Зато нам се и данас, не отима само део територије и то најсветије земље, већ и источник идентитета. Покушавају да нас уче историји која се никада није десила, терају да признамо злочине које нисмо починили. Да славимо убијање и прогон свог народа, преименујемо језик и променимо писмо, да прихватимо нашу Српску православну цркву без традиционалног и канонског утемељења. На делу је истрага историје, теологије и културе. Ко год да је део државе, нације и породице није у складу с временом. Кажу да имамо превише историје, да робујемо Косовском миту. То говоре и оптужују они који мита немају, а то мало историје што имају исписано је крвљу поробљених, разорених и опљачканих држава и народа.
Лаж о „хуманитарној интервенцији“ је давно огољена, али није верификована јер клатно истине и правде које неумољиво иде ка нама, није још достигло потребну амплитуду. Велики писац, нобеловац Петер Хандке је рекао:
Гади ми се људска врста због бомбардовања Србије. Они који су то учинили не припадају ни Европи, ни планети земљи.
Петер Хандке
Нажалост, наши непријатељи су у неким временима, нарочито смутним, успевали да међу нама, односно међу нашим политичким представницима, нађу и типују онај сој људи који, не само да није био дорастао изазову времена у ком су владали, већ су пристајали из различитих разлога и интереса у многоме да извршавају налоге својих покровитеља, често потпуно супротно српским националним и државотворним интересима.
Након 20.-ог века испуњеног заблудама, преварама и лутањима у магловитој југословенској заједници у којој смо у борби за слободу своју, али и других народа које смо наивно превели у победнике, у свим ратовима изгубили огроман број становништва и своје две међународно признате српске државе, упловили смо у 21. век и 3. миленијум занети и опијени шупље-празним наративима о демократији, безалтернативном путу и људским правима. У име тих наратива, већ на првом кораку своје власти су укаљали образ Србији и Србима испоручивањем свог председника нашим џелатима, свесно превиђајући да у свакој цивилизованој држави суверен у лику краља, цара, вожда или председника државе, представља ту исту државу и народ. Да би понижење било што веће, тај сраман чин је изведен баш на наш свети дан Видовдан.
Али, сви они заборављају да ми имамо Видовдан и Косовски завет који онако испреплетани и изникли из свете земље српском крвљу натопљене, вековима нас опомињу, бдију над нама, осветаљавају нам Светосавски пут да га боље видимо и када се по некада заборавимо и загубимо у беспућу и тами, да нам укажу шта нам је чинити, куда нам је ходити. Ми знамо и они знају, да су Видовдан и Косовски завет и мит и еп и Карађорђе и Синђелић и Ћеле кула и Принцип и Колубарска битка и Солунски фронт и Јасеновац и Јадовно и Козара и Пребиловци и рат с НАТО пактом и Паштрик и Кошаре и много тога неизреченог.
Ововремени Видовдани наших дана су, поред Устава Србије, међународна резолуција 1244 и изворни Дејтонски споразум, једини валидни и легитимни документи који обавезују. Они морају бити полазиште и исходиште сваког часног и честитог Србина и грађанина Србије у свим разговорима, преговорима и договорима, споразумима потписаним и непотписаним, јер нас бране и штите од насртаја осетно мањинског дела међународне заједнице и гарантују опстанак српског народа на земљи коју је та иста међународна заједница другом обећала.
Светозар Милетић је говорио да док и један Србин постоји, он је народ. Патријарх Павле нас је подсећао да ће Косово бити српско и ако, недај Боже, све Србе протерају. А увек надахнути Матија Бећковић је са најмање речи све појаснио: „ако је њихово, зашто нам га траже?“ Што нам га више отимају све је више наше.
Драги ученици и студенти, поштовани професори и сви ми заједно са Вама, морамо увек имати на уму да припадамо народу који има и корен и стабло ка светлости окренуто и традицију и чврст темељ на ком смо вековима зидали своју кућу и огњиште на вредностима Видовдана и Косовског завета, који нас изнова инспиришу и сабирају, надахњују и обавезују на частан и достојанствен пут и живот, баш као што нас обавезују и многе жртве дате за оно што данас баштинимо. Као што рече Иван В. Лалић: „Гласови мртвих нису мртви гласови“.
Знајмо да је наше спасење у култури и учености. Чувајмо и негујмо свој језик и писмо, своју веру православну, свој идентитет. Будимо свесни и својих мана, слабости и грешака другима учињених, али и кадри да сутра будемо бољи, да и у најтежим тренуцима изнова васкрсавамо. Само тако можемо разумети и поштовати, како себе, тако и друге народе, вере и културе.
Ми имамо сучим пред Милоша. За крст часни и слободу златну!
Председник Главног одбора и оснивач Српског државотворног покрета Светозар Милетић, дипломирани инжењер Милан М. Зечар