Подређен положај Србије и српског народа на почетку трећег миленијума јасно се огледа на неколико нивоа: локалном, регионалном и глобалном, и у две перспективе: унутрашњеполитичкој и спољнополитичкој. Сматрамо да анализи таквог положаја Србије и српског народа треба приступити узимајући у обзир неколико геополитичких фактора, како би се разјаснили нивои подређеног положаја и замагљене перспективе.
– Прво, простор српских земаља карактеришу:
а) граничност и
б) контактност,
као два вишевековна геополитичка обележја.
Простор српских земаља током историје лоциран је као граница на империјалним путевима, религијска граница, војна граница и граница Европе. Осим тога, ово је простор на ком се укрштају три традиционалне конфесије и три цивилизацијско-културолошка круга, чинећи тако цивилизацијско-културолошку границу, али и добијајући обележје контактности. Оба обележја, поред политичких и административних, исцртала су далекосежније дискурзивне и цивилизацијске границе које су нарушавале територијалну, културолошку и цивилизацијску целовитост српског народа, чинећи га рањивим и лаким пленом за територијалне аспирације агресивних суседа, преверавање, прогон, отимање верске и културне баштине и слично. Да то није ствар прошлости, јасно нам указују актуелни токови на Косову и Метохији, у Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској.
– Друго, неопходно је пратити два повезана геополитичка обележја, и то:
а) положај у геополитичком чвору и
б) фрагментираност.
Најпре, положај у испреплетеним и паралелним интересима регионалних и глобалних сила, односно у геополитичком чвору, позиционира српске земље у зону надметања великих сила. Српски положај у таквој зони отежава низ геополитичких стереотипа Запада који Србе перципирају као мале православне Русе на Балкану и руску шансу за озбиљније наступање у овом региону, услед чега српски народ трпи притисак империјалне пресе која га по сваку цену деструише до статуса објекта у међународним односима. У том контексту, фрагментираност може бити фактор нове дестабилизације српског народа, и то активирањем потенцијалних геополитичких жаришта у Србији или ван ње како би се преузеле кључне геополитичке тачке у којима партиципирају Срби.
– Треће, подразумевају се два основна нивоа посматрања:
а) спољашњи и
б) унутрашњи.
Уколико се крене од општег сагледавања спољашњих фактора, неопходно је разумети позицију Србије у глобалној пројекцији стварања новог светског поретка. Најпре, Србија се налази на полупериферији која није у потпуности глобализована, због чега је треба укључити у западне структуре и потчинити глобалном центру моћи. Уколико се државе супротставе том процесу, бивају проглашене одметничким и изложене деструктивној политици до потпуног растројства. Судбина држава попут Србије још је мрачнија ако узмемо у обзир Хантингтонов модел поцепане земље и схватимо цивилизацијску зацементираност која се у реалполитици одразила на позицију Румуније, Бугарске и Грчке у кругу западне цивилизације. У случају Србије то би могло да има далекосежне последице, јер упркос свим показатељима које нам водеће земље Европске уније шаљу, намећући нетипичне услове у процесу интеграција, као што је одрицање од дела територије, домицилне политичке елите настоје да изврше процес позападњачења, односно цивилизацијске и геополитичке конверзије, иако су осуђене на неуспех. Уз све наведено, унутрашњи фактори попут:
1. политичке конфузије и клијентелизма ка глобалним центрима моћи,
2. друштвене подељености и неусаглашености,
3. економске кризе, зависности и условљености,
4. културне и идентитетске запуштености,
5. интелектуалне скрајности и медијске маргинализације националних идеја,
6. језичке и симболичке потиснутости,
7. криминала и корупције,
8. образовне граничности и просечности; јасно показују у каквој се позицији налазимо и да смо у формули „The West and the Rest“, заправо Rest.
Уколико желимо боље друштво и државу, неопходно је да будемо државотворни. То значи да морамо очувати државни суверенитет и територијални интегритет, активно приступајући међународној политици. Неопходно је да наставимо са јачањем политичких, економских, привредних, инфраструктурних, културних и образовних капацитета државе, критички приступајући и Западу и Истоку. Важно је да очувамо културно-историјско наслеђе српског народа, језик, писмо и националне симболе, као везивну нит суштинског постојања. Од политичке елите се то очекује, али за успешно спровођење није довољна само мисао да то тако треба, већ истинска воља и људски капацитети. Аутори сматрају да је неопходно успостављање јасног националног наратива, враћање поверења у интелектуалце и јачање (национално освешћених) интелектуалних капацитета у јавним пословима. Српској интелектуалној елити треба омогућити већи простор за критичко посматрање стварности, конструктивно саветовање и професионално деловање, за Србију, не против ње.
Део студије „Савремени међународни односи и геополитика“, аутори Љубиша Деспотовић и Вања Глишин коју вам Петровград.орг топло препоручује.