У првој половини 3. вијека родио се син часним родитељима, побожним и скромним, у Кампсади, варошици надомак велике и славне Никеје. Била је то римска покрајина Фригија, у оквирима Мале Азије. Назваше га Трифун (на грчком Трифон).

Дјечак је врло рано показивао знаке врлинског карактера, био је питом, благ и врло склон учењу. Тражио је само оно фино и мирисно духом што човјека уздиже и одваја од пропадљивости. Као дијете почео је читати и учити тумачење Светог Писма; за њега је ту био смисао. Како записује предање био је вољен, милован и пажен. Умиљато дијете и свакоме драго…

Наговјештај светачког живота

Неко дијете у селу ујела је змија отровница. Дјечак је већ губио свијест јер је отров брзо кроз крв паралисао тијело. Ту се неким промислом задесио и младић Трифун (није могао имати више од 14 година) и прогурао се кроз мноштво народа који је већ кукао и оплакивао дјечака што је онемоћавао. Трифун приђе мајци која је са јауцима држала дјечака док му је главица падала са њених руку које је подизаше. Прекрсти се Трифун, клекну на земљу испред народа и призва молитвом Светог Духа! „…Душе Истине, ризницо добара и Животодавче, дођи и усели се у ово невино дијете!“, прозбори Трифун са живом вјером да га Отац Васељене слуша.

Дијете отвори очи и заплаке се, а сузе као ораси склизнуше низ лице! Мајка се нијемо прекрсти. За њом и народ кроз мук пронесе знак крста; сви падоше на кољена. Би чудо! Од тада се Трифун огласи као Богу доступан – дијете чије молитве налазе уточиште у сили.

Исцjелитељ бесомучних

Но царевина је велика, а њени крајеви пуни невоља. Но гле, у срцу царства, а на самом царевом двору, разбоље се кћер цара Гордијана, коју је отац из велике љубави назвао својим именом – Гордијана. Одједном оболи душом. Природно лијепа и врло образована била је узрасла за удају. Већ су јој на двору бирали прикладног младожењу.

Но дјевојка се одједном разбоље и обузе је нека сила тјескобна и гњевна, истовремена и тужна и јаросна, разуларена и очајна. Дјевојка је била већ умом помјерила; викала је, као пас лајала, бацала се у воду и ватру. Цар и царица завапише! „Има ли љекара и мудраца који ово лијече! И круну за лијек дајем!“ Сви љекари са двора и из царства су долазили на двор, но нико није могао умирити дјевојку што се у звијер претворила. Везали су је конопима. Но једном, у часу тјелесног посустајања, несрећна Гордијана кроз зуба прошкргута: „Само ме Трифун може побиједити!“

Пренијеше дворјани ту чудну поруку цару, а несрећни отац разгласи по царству да се тражи Трифун који лијечи! Дође глас и до Никеје и брзо се прочу по околини да цар тражи Трифуна. Народ Кампсаде одмах рече: „То је наш Трифун!“ Тако губернатор Фригије позва Трифуна и нареди му да пође у Рим, на двор. Трифун је прихватио наредбу и кренуо на пут.

Тада се путовало на коњској запреги и путовање је трајало и по мјесец дана. Једнога дана чувари везане дјевојке чуше како Гордијана са страхом говори: „Иде Трифун, биће за три дана овдје!“. Убрзо дјевојка заспа, а потом се и пробуди потпуно оздрављена и несвјесна зашто су је везали.

И заиста, трећи дан на двор ступи стража која је пратила Трифуна. Цар га је сачекао на улазу, у чуди невјерујући да је тај младић лијек за његове муке. Гордијана је била већ здрава, јер је демон напустио њено тијело, у страху узмичући пред Трифуновом вјером. Но цар би и даље сумњичав и замоли младића, ако већ јесте заиста тако моћан да зле силе прогони, да му и покажи тог демона што му кћер намучи. „Својом силом покажи га!“, замоли цар.

Трифун затражи седам дана од цара. Шест дана је постио, а седми дође на двор и пред Гордијаном и дворјанима нареди демону у име Господње да се покаже. Тада се указа бијесни црни пас, сав гњевом и мукама растрзан, запјењених вилица.

Цар се престраши, а народ се разбјежа. Трифун знаком крста уклони демонску силу и нечист прогна. Након тог чина велики дио дворјана се крстио и прихватио Христа за пут. Цар Гордијан Трифуна је испратио и поклонио му велике дарове и богату награду. Трифун се врати у своју Кампсаду и све подијели сиротим и потребитим.

Мученик за веру

Цара Гордијана наслиједио је цар Деције, велики мрзитељ и прогонитељ хришћана. Трифун као знан да је пола двора покрстио био је први на мети. Лигионари га заробише, ставише на муке. Батинали су га, палили огњем, сјекли тијело, тражећи да се одрекне Христа. Но младић вјером неузмицаше. Тада га посјекоше; одрубивши му мачем главу. Било је то у зиму 250. године.

По усјековању, Трифун се кроз сан јавио народу Кампсаде и зажелио да у родном мјесту буде сахрањен. Тако народ и учини, измолили су његово свето тијело и сахранила га у родном мјесту. На гроб су стално болесни долазили и молили се за оздрављење. Тако је остало све док римски цареви не прихватише Хришћанство за вјеру царевине.

Пренос моштију и српски Котор

Трифунове мошти онда пренесоше у Константинопољ и саградивши Цркву у његову славу. Ту ће оне остати све до почетка 9. вијека када их у непознатим околностиома откупише млетачки морепловци и понесоше у Венецију. У то вријеме сви градови Средоземља су преносили свете мошти из Цариграда и посвећивали им свој град на славу и заштиту.

Но брод са моштима Светог Трифуна задесила је морска олуја и приморала га да скрене у Бококоторски залив. То је Которанима био знак да је Светац одабрао њихов град за своје почивалиште. То је био 13. јануара 809. године. Касније ће которски племић Андрија Сараценис саградити катедралу Светог Трифуна у Котору, која је освећеан 1166 године.

У њој и данас почивају мошти свеца, а глава Светог Трифуна је окована у злато и сребро. Народ је назива Силна глава…

Преузето са: http://slobodnahercegovina.com/putevima-svetog-trifuna