Комеморативним скупом и полагањем венаца у Новом Саду, на Кеју жртва рације обележена је годишњица злогласне Новосадске рације, када су од 21. до 23. јануара 1942. године мађарски фашисти на најсвирепији начин убили више од 1.200 Срба, Јевреја и Рома. Хортијевска злогласна рација у Шајкашкој области: Чуругу, Жабљу, Госпођинцима, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Вилову, Локу и Шајкашу, Новом Саду и Бечеју, однела је више од 4.000 живота Срба, Јевреја и Рома.
„Новосадска Рација“ је назив за геноцид који су мађарски фашисти Миклоша Хортија извршили над Србима и Јеврејима у Новом Саду током Другог светског рата. Рација је спроведена у Новом Саду и околним местима, од 21. до 23. јануара 1942. године. Ова геноцидна акција је добро испланирана данима раније од највиших војно-полицијских фунционера тадашње фашистичке Мађарске, а са чиме је био упозната и тадашња влада.
За три дана рације у Новом Саду у водама Дунава је нестало преко 1246 Новосађана. Укупан број несталих током погрома је око 4.500 „неподобних“ људи. Поред Срба и Јевреја, у рацији је убијен и један број припадника других етничких група, највећим делом Руса и Рома.
Међутим, тада масовни злочини мађарских окупатора нису почели, нити су се с тим завршили. С једне стране, током саме окупације и одмах после ње, дакле, априла 1941. године, убијено је више хиљада Срба током инсценираних, борби с „четницима“. С друге стране, уследило је протеривање српских колониста из међуратног периода, али и једног дела староседелаца. Мађарски окупатори су један број Срба колониста и добровољаца и то комплетне породице ставили у концентрационе логоре, у којима су они масовно умирали, највише у Шарварском логору.
Циљ масовних злочина из 1941. године је насилно мењање етничке слике окупираних територија Бачке и Барање. Тзв. рацијом из јануара 1942. године, настављена је реализација истог циља. Пљачка убијених Срба и Јевреја је важан мотив непосредних извршилаца, али то је секундаран циљ у односу на претходно наведени. Војни циљ „рације“, угушивање устаничких акција и предупређивање потенцијалног устанка, само је маска за два претходна циља, „проређивање“ Срба, јер многобројни убијени српски свештеници нису били комунисти – устаници. У Шајкашкој као доминантно српском етничком простору и Новом Саду као духовном и културном, па и привредном центру Срба.
У време када је јавност Мађарске дизала глас против овог ратног злочина, уследио је обрачун с нелојалним грађанима мађарске државе и у Старом Бечеју, који је трајао од 26. до 29. јануара 1942. године. Користећи се искуствима из Рације у јужној Бачкој и Новом Саду, власти су донеле одлуку да се у Старом Бечеју изврши коначан обрачун с јудео-бољшевичком опасношћу, али и са свим великосрпским елементима. Највише људи је страдало на Светог Саву, а најмасовнија убијања извршена су на ушћу Бачког канала у Тису, где су жртве, као и у Шајкашкој и Новом Саду, бацане под лед.
Документи мађарских власти из тог периода потпуно потврђују тезу да је циљ „рације“ био убијање што више Срба као етникума и власника земље, као и убијање Јевреја због пљачке њихове имовине. Реч је о геноцидним намерама мађарских окупатора према Србима али то је и почетак холокауста Јевреја у Мађарској који је кулминирао 1944.године . Сви одговорни за масовне злочине током „рације“ 1942. требали су да одговарају не само за масовни ратни злочин, већ за злочин геноцида. А тај злочин не застарева. већ се гони док год има живих починилаца.
У знак сећања на жртве геноцида, председник Покрајинске владе Игор Мировић положио je венац на споменик „Породица“ на Кеју жртава рације. Помен жртвама служио је Епископ бачки Иринеј и врховни рабин Србије Исак Асиел.
Извори: Звонимир Голубовић, Рација у јужној Бачкој, Нови Сад 1990;Драго Његован, Рација: III група масовних злочина, Нови Сад 2008; група аутора, Википедиа.
Петровград.орг