За време турске доминације, није било организоване здравствене заштите српског већинског становништва у Банату. После одласку Турака, исушиване су мочваре и провођена је аустријска империјална колонизација ових крајева. Здравствена заштита је организована на централистичком принципу.
За читаву Аустријску монархију формира се “Савет за здравље“, који издаје кодекс здравственог законодавства. Ове мере за владавине Марије Терезије биле су основа стварања здравствене заштите и здравствене културе. Први здравствени радници у нашем крају крајем 18. века били су диштриктни хирурзи – фелчери, који су били под надзором камерног медикуса у Темишвару. Оснивање болнице фелчерског ранга и обима помиње се 1769.год.
Царевина Аустро-угарска и здравствена политика
Све до 1890.год. Болница је постојала као градска установа, када прелази под управу Торонталске жупаније. На предлог главног градског физикуса, др Хајдегер Лајоша, жупанијска скупштина је 1892.год. изгласала одређену суму за изградњу велике централне болнице у тадашњем Нађбечкереку. Међутим, до тога није дошло. Накнадно је одлучено да се од изгласане своте изграде још четири болнице у другим срезовима Жупаније.
Планове за нову болницу израдио је 1892.год. инг Иштван Киш. Изградња је започела 1894. године, а 24. новембра 1895.год. свечано је отворена нова болница. Названа је “ Јосифова општа болница Торонталске жупаније“, по недавно умрлом великом жупану Хертеленди Јосифу.
Изграђена је по павиљонском типу и предвиђена је за смештај 100 болесника. Имала је три павиљона и три приземне зграде. За управника је постављен др Хајдегер Лајош. Тада је Болница имала три лекара: директор и главни лекар био је Лајош Хајдегер, који је водио Хируршко и Очно одељење. На Кожном и Интерном одељењу био је лекар др Миклош Хадафи. Дежурни лекар Болнице, који је у њој и становао, био је др Калман Плехл. Остали запослени били су : десет неговатељица, једна бабица, домар, контролор, вратар, чувар и послужитељ.
Локација Болнице имала је у виду близину железничке станице због болесника из околних места, а то је тада била периферија града, оранице, у близини није било насеља, индустрије.
Крај XИX и почетак XX века доноси човечанству велики успон науке, па самим тим долази и до успона медицине. Убрзо је у непосредној близини Болнице изникло велико насеље, издашан железнички саобраћај и овећи индустријски објекат.
Болница само две године након открића рендгена 1906.године монтира свој први рендген апарат. Године 1906. подиже се нови павиљон, Интерно одељење. Исте године Болница добија и првог специјалисту – окулиста др Андрија Батори. Године 1908. поставља се још један лекар – др Регина Фишер, прва жена лекар у читавој јужној Угарској.
Краљевина СХС и Бановинска болница – Петровград
Праву прекретницу у стручном раду Болница доживљава 1925.године, када долазе нови лекари специјалисти и када се отварају нова одељења. Раде се велике операције, др Зоран Каменковић долази у Болницу 1923.год. и знатно проширује оперативни програм. На Кожно – венеричном одељењу, др Димитрије Крстић 1926.год. почиње да користи микроскоп у дијагностици венерија и први је у Југославији давао интертекалне ињекције неосалварзана и бизмута код неуролуеса.
Године 1930. Болница прелази у први ранг болница. Подиже се општи ниво здравствене заштите, а Болница се приближава свим слојевима становништва. Док су се пре двадесет година у њој лечили болесници слабог материјалног стања, што ју је чинило установом азилског карактера, сада постаје привлачна за све структуре становништва. У недостатку простора, нова одељења смештана су у поједина крила постојећих одељења. Постоји само једно решење: проширити Болницу. Припремне радње се врше од 1938. до 1941.год, али избија рат.
ФНР Југославија и ОБ „Ђорђе Јоановић“
У годинама после рата, здравствена служба у граду радила је у отежаним условима. Број болесника је био повећан, а број здравственог особља се смањио. Од 60 лекара, колико их је било пред рат, после рата их је остало 20. Неки су стрељани, неки исељени, мобилисани.
Године 1954. наша болница добија садашње име, Општа болница “Ђорђе Јоановић“, по трагично умрлом професору Медицинског факултета у Београду, оснивачу Патолошког института, једном од оснивача Медицинског факултета. Тада је у парку Болнице откривена биста, рад вајара Сретена Стојановића.
Извор: