Немамо података о српском књижевном издаваштву из 1800. године. Тада су српски трговци били добављачи књижевних издања. Њиховом заслугом је српско књижарство ушло у народ и успешно затворило пословни круг.
Слика је старија од писма. Српска књига је у доба рококоа вреднована са становишта уметничког дела, у смислу својеврсног албума графике бакрореза. Текст је имао узгредни, пратећи и зависни значај – као објашњење или коментар илустрације. У најбољем смислу схватан је едукативно, сасвим зависан од илустрације. Просветним трудом митрополита Мојсија Петровића писмени људи су почели да схватају вредност књиге која се састоји од независног текста, захваљујући уџбеницима. Малобројни српски писци су у доба борбе против масовне неписмености били прави испосници. Доситеј Обрадовић и Јован Рајић су примери тог стања. У XVIII веку историјски извори бележе свега двадесетак Срба који су имали везе са књижевношћу. Рад им је био везан за цркву, школство и управу. Књижевно издаваштво је до краја XVIII века било оптерећено аустријским империјалним монополом штампања књига на српском језику.
Емануилo Јанковић се током студија медицине у Халеу упознао са Доситејем Обрадовићем. Велики народни просветитељ га је подстакао да се бави књижевним издаваштвом и затражи концесију за књижарство. Ради тога је Јанковић изучио штампарски занат и набавио опрему. Међутим Јозеф Курцбек из Беча био је искључиви закупац концесионог права од императора. Био је потпуно невољан за поделу посла, па је Јанковићева штампарија почела да издаје књиге тек по смрти бечког монополисте. Емануил Јанковић то није доживео. Међутим, народно занимање за књижевност се пробудило, сванула је зора књижевног издаваштва и зраци сунца слободе су обасјали његову и друге српске књижаре.
Штампање и промет књига почели су културно свесни људи. Заслуга је српских путујућих велетрговаца што су први увидели значај књижарства и приближили га народу без непосредне добити. Они нису били ћифте, већ веома покретљиви људи чија трговачка мрежа повезивала је аустријско и османлијско подручје. Још од XVIII века су користили пријатељске везе и трговачке сајмове за достављање књига ради стварања књижевне публике. Дубоко у XIX веку остајли су посвећени том послу. Због „неприпадања доминантој вери“ одбијали су их трговачки цехови аустријског царства, па је критички дух српских трговаца био развијен, а неправда их мотивисала ка слободарским идејама ради којих су тежили модерности и учености. Због јефтиније робе су били конкуренти цеховним занатлијама, а народ је ценио српске трговце као узорне људе и био им је упориште. Старајући се о развоју тржишта, на срцу трговаца је била народна писменост, просвета, слобода и напредак. Њихов купац је био добростојећи и просвећени српски грађанин или сељак који располаже платежном моћи, па су обе страле спојиле лепо, добро и напредно са корисним.
Српске самоуправе су чак сакупљале прилоге за куповину књига. Етика књижевних издавача је с почетка заостајала, јер их је брза и лака зарада више занимала од буђења књижевне свести народа. Јован Каулиције је скупо наплаћивао књиге. О томе сведочи писмо једног читаоца Доситеју из 1803. г, у којем му се жали на скупоћу Каулицијевог издања. Зато су се књиге још почетком XIX века преписивале руком или се записивали изводи. Једно време је Каулици држао под закупом новосадску штампарију Јовановића, али је њу средином XIX века откупио Дејан Медаковић. Тада су пред публику стали књижевни издавачи којима висока зарада није била важнија од народне љубави према књижевности, а чије је пословање било одрживо.
Данас лепо звучи замисао да се 1800. године на простору данашње Војводине родила народна љубав према српској књизи. У романтично доба се чини да је то био интимни тренутак који није хтео да остави траг у документарној грађи. Дух народа којег су хабсбуршке власти гушиле књижарским монополом, пола века касније је обуздаван ликвидацијом српске Војводине. Српско књижарство са територије Војводине је током XIX века одлучујуће утицало на стварање слободног грађанског друштва модерног доба српске нације пред којим је феудални поредак дунавске империје коначно малаксао.
Аутор: Душан Ковачев