Часни Оци, драги Милетићевци, поштовани пријатељи и сви Ви добри људи који сте данас дошли на наше сабрање којим обележавамо 100 година од рођења и 10 година од упокојења проф. др Драгана Недељковића, члана Европске академије и првог председника Српског народног покрета „Светозар Милетић”. Посебна је радост и задовољство што на једном месту могу поздравити Милетићевце из Суботице, Новог Сада, Београда, Зрењанина и околних места, и то баш у овом отменом здању и Барокној сали у којој нам се више пута обраћао Драган Недељковић, од чијих надахнутих беседа је настало веома вредно дело, У славу Баната. У времену оснивања, пре четврт века, наш Покрет је био једна од ретких националних, државотворних и патриотских организација којој је основно начело и идеја водиља било ОТАЏБИНСКО ИЗНАД ПАРТИЈСКОГ, у којој су речи морал, част, образ, честитост, достојанство, слободоумност, потоњих година заборављене у српском језику, биле не само речник комуникације, већ израз и камен темељац наших промишљања, ставова и вредности, због чега смо често били изложени притисцима, грубим етикетама и дисквалификацијама. Доследни у својим ставовима, принципима и начелима, како некад тако и данас, с највећим поштовањем и пијететом сећамо се великог човека који је на најбољи начин проповедао и афирмисао те принципе и тај филозофски поглед на живот и свет око нас.
Драгољуб Драган Р. Недељковић је био један од највећих српских слависта и најугледних европских компаратиста. Рођен је у Равњу код Шапца, с друге стране Саве, на Светог Илију 1925. године, да би се после пете године живота са оцем Растком, некадашњим учеником чувене Карловачке гимназије, који је у Равњу неколико година радио, и мајком Јеленом вратио на своје огњиште у Руму. Потиче из угледне грађанске породице Недељковић. Прадеда Никола, глумац и писац, са Јованом Ђорђевићем и Светозаром Милетићем основао је Српско народно позориште, а Змај Јова Јовановић, могло би се рећи, био је породични лекар Недељковића. Васпитаван у традиционалном духу, на епској етици, веома је поштовао своје претке и са очеве и са мајчине стране. Управо зато своју прву мемоарску књигу Из далека светлост почиње стихом Милана Ракића „Ја осећам данас да у мени тече крв предака мојих…”. Основну и средњу школу завршио је у Руми, а Филозовски факултет, Одсек за источне и западне словенске језике и књижевности, у Београду. Упоредну и француску литературу студирао је на Сорбони. Универзитетски докторат стекао је на Универзитету у Стразбуру, а француски државни докторат је одбранио на Универзитету у Бордоу. Био је истакнути професор Универзитета у Београду, као и више Универзитета у Француској.
Аутор је око 400 стручних, научних и књижевних огледа и више од двадесетак објављених књига у којима се препознају оригиналне и смеле анализе и судови. Видан књижевни успех је остварио тротомном књигом мемоара: Издалека светлост, Светлост изблиза: Сјај и беда утопије и Из дубине – светлост, коју пише након опоравка од тешке саобраћајне несреће у Француској и тронедељне коме.
Југословенску драму и трагедију српског народа Драган Недељковић је пратио и забележио у књигама: Дом без крова, Отаџбина и дијаспора, Речи Србима у смутном времену, Тражење добра у недоба, Драма цивилизација на Балкану – Српска трагедија на прагу 21. века, Темељи српске духовности.
Заокупљен судбином српског народа у расејању подстакао је организовање првог конгреса „Отаџбина и дијаспора – како појачати везе матице и расејања?”, којим је председавао. Био је на челу организације „Српска веза”, чији је циљ био повезивање и сарадња свих Срба и њихових Удружења.
Професор, научник и интелектуалац, Недељковић је био поштован и омиљен човек међу свим добронамерним Србима у свим српским земљама, међу свим српским домаћинима, баш као и међу мислећим европским интелектуалцима, јер је био частан, честит и слободан човек и хуманиста, који је мисионарио, беседио и писао истинито, поткрепљено чињеницама и научним доказима. Знао је да слуша, понекад и да заћути, како би боље разумео свет око себе, а то је дар великих и посебних људи. Често се у својим наступима емотивно препознавао у Шантићевим стиховима „Све ме ране мога рода боле…”. Указивао је на заблуде, историјске преваре и подвале у име неких имагинарних и магловитих вредности током целог 20. века, али, нажалост и у првим деценијама 21. века. Међутим, као озбиљан и одговоран човек, научник и интелектуалац, није крио ни мане ни слабости нашег народа и многих Срба у различитим временским периодима, баш као и ћутање, па чак и опструисање најзначајнијих српских институција када је реч о најважнијим српским темама. Његов пријатељ и саборац, академик Василије Крестић рекао је за Драгана Недељковића да је „Међу нашим интелектуалцима био једини истински проповедник и неуморни ходочасник, изврстан дијагностичар духовног стања свог народа. Луцидних запажања и оригиналних идеја, он је био интелектуалац племенитог соја и поштовања достојних патриотских осећања. У својим иступима, било да је писао или беседио, а он је и једно и друго чинио више него добро, увек је саопштавао отворено шта мисли, шта му је лежало на срцу и души. Истински независни интелектуалац, којем је партија била његов народ. Недељковић је био подједнако убедљив и кад је критиковао нови светски поредак и кад је вршио анализу односа западних сила према нашој држави и према нашем народу, јер их је добро познавао годинама живећи и радећи у Западној Европи.”
„У ово време велике пометње – спасење је у култури, која је прва и последња одбрана”, говорио је Драган Недељковић. „Српски народ у утакмици народа може се одржати само као културна снага”, опомињао је Слободан Јовановић, уверен да народ који има знања има и моћ. „Неуништив је народ јаког и дубоког памћења. Памћење је, за професора Недељковића, дар Божји. Негујмо памћење, јер заборав је предворје смрти.”
О српској интелектуалној, а посебно политичкој елити није имао превише добро мишљење, изузев часних појединачних примера. Често се питао и сам пружао одговоре на питање ко припада интелигенцији, ко се може назвати интелектуалцем? „Нису ни сви академици интелектуалци, говорио је професор Недељковић, јер је интелектуалац човек широких хоризоната, заокупљен судбином свог народа и искушењима човечности, биће стваралачко. Интелектуалци су људи културе, забринути и замишљени, самосвесни и дубоко укорењени, обузети не само дневним бригама него и националним, па и метафизичким проблемима”.
Често је наводио најлепше примере српске интелектуалне елите, као на пример, председника Српске краљевске академије наука Јована Жујовића, који је на почетку Првог светског рата тражио од краља и Врховне команде да задужи оружје и униформу и ступи у српску војску. Како су га одбили, пре свега због поодмаклих година, сву своју имовину је ставио на располагање српској војсци. Песник Милан Ракић, дипломатски службеник кога нико није мобилисао, као војник у строју, након ослобођења Косова и Метохије, слушао је своју песму На Газиместану заједно са осталим осветницима Косова. Сликарка Надежда Петровић, из знамените породице, која је уметност студирала у Минхену, одложила је свој сликарски алат и као болничарка пошла са војском у Балканске ратове, а онда и у Велики рат 1914. Неговала је тифусаре, да би је та страшна епидемија на крају и саму покосила.
А онда, 100 година касније, приказује се потпуно друга слика о људима који би требало да представљају српску интелектуалну елиту. После Дејана Медаковића, последњег председника Српске академије српски опредељеног, на чело САНУ дошли су људи чији ставови не приличе институцији председника САНУ. Наследник Медаковића на челу САНУ је покушао да из званичног назива САНУ избаци национално одређење (Српска), потом, забранио је штампање Зборника радова са Међународног научног скупа Велика Србија, истине, заблуде, злоупотребе, одржаног за време мандата његовог претходника, који је разобличио синтагму и наратив о Великој Србији и њеној вековној експанзионистичкој и хегемонистичкој политици, а који је у времену Хашког, антисрпског трибунала прерастао у оптужницу и дисквалификацију српског народа. Такође, у дослуху са тадашњим режимом и политиком бесмисленог, губитничког безалтернативног европског пута и којекаквих људских права, забранио је да се коначно целовита, изузетно важна књига – сведочанство Magnum crimen, академика Виктора Новака, штампана и на енглеском језику са два најважнија поглавља, која је у обједињено дело реализовао академик Василије Крестић, a која доказује и сведочи о најмонструознијим злочинима и геноциду над Србима, уђе у редовну академијску размену са свим Академијама света. Његов наследник на челу САНУ је више пута за време свог мандата иступао са тезом да је Косово (без Метохије) и де факто и де јуре независно, чиме је злоупотребио функцију председника САНУ, а тиме и показао непознавање елементарне правне терминологије. Таквим ставовима унизили су себе, али, што је још важније и трагичније, и најважнију српску националну институцију коју су током низа година представљали.
Професор Недељковић, баш као и проф. др Смиља Аврамов, почасни председник нашег Покрета „Светозар Милетић” и писац књиге о геноциду над Србима у Југославији, академик Василије Крестић, наследник Недељковића на месту председника Покрета, али и сви ми Милетићевци осветљавали смо и анализирали најважније догађаје и личности које су их обележили из различитих углова и позиција, како би били објективнији у својим оценама и судовима. Када смо констатовали велику грешку краља Александра I Карађорђевића и председника Владе Србије Николе Пашића што су се 1918. као земља победница одрекли своје две међународно признате српске државе у име неке нове и веће, у којој смо скоро све изгубили, знали смо да је тај пројекат подржала, не само непријатељска западна алијанса која је све то највећим делом и обликовала, већ и већина српске интелектуалне елите.
Са великим закашњењем смо сазнали зашто Брозов режим није ни покушао током Другог светског рата да ослободи Јасеновац, као и да је после рата бетонирајући јаме, затро многе трагове о монструозним злочинима и геноциду над Србима на разним стратиштима.
Али, питали смо се и питамо се, зашто наше државне институције и наши политички представници у времену поновног постојања независне Републике Србије, не отварају ове, поред статуса Косова и Метохије, најважније српске теме? Зашто питање геноцида над Србима не може да дође на дневни ред наше, српске Народне скупштине, или ако и дође, не може да буде усвојено? Зашто се не гради Меморијални музеј српских жртава геноцида у 20. веку? Зашто се не отвара питање злочина у Сребреници, због којег нам западна дубока држава намеће етикету геноцидног народа, када имамо доста доказа и од неких муслиманских интелектуалаца и командира полиције Сребренице, да је тај монструозан план договорен између тадашњег председника Америке и муслиманског председника из Босне? Зашто макар српске институције, попут Музеја жртава геноцида, у коме су не тако давно на челу били људи који су драстично смањивали број српских жртава, не отворе ове, за српски народ посебно важне теме? Зашто нам школске уџбенике већ много година објављују стране државе, које су вековима непријатељски настројене према нама, чиме директно утичу на образовање и васпитање садашњих и будућих генерација српске деце? Како је могуће да се Уставни суд Србије прогласи ненадлежним када је на дневном реду био статус Косова и Метохије, који се последњих четврт века решавао кроз различите разговоре, преговоре и договоре и кроз разна потписана и непотписана документа и споразуме, чији је резултат био да је тзв. Косово клизило ка де факто независности, јер им је Република Србија, односно њени политички представници, практично предали све институције и ингеренције, што је за последицу имало све тежи и обесправљенији положај српског народа и његово даље исељавање? Притом, најзначајније и најважније српске научне и културне установе, изузев часних појединаца, одћутале су све наведене процесе и догађаје.
Баш као и сви Милетићевци и сви добри и часни људи, професор Недељковић је сматрао да Срби имају темељ и духовни и правни оквир за све што се односи на Косово и Метохију, а то су Косовски завет и Светосавски пут, и с друге стране, два правна, једина валидна и обавезујућа документа, Устав Србије и Међународну резолуцију 1244, који недвосмислено гарантују територијални интегритет Србије, са Косовом и Метохијом као њеним саставним делом, свесни да без Космета нема ни Србије. Зато је учење Светог Саве и данас, као што је било јуче и као што ће бити сутра, актуелно и инспиративно, јер, како је говорио Драган Недељковић, „Свети Сава је наш почетак свих почетака, прворазредни наш човек културе, творац наше Српске православне цркве и духовни стуб државе, челник српске књижевности и полагач темеља у готово свим областима живота”.
Због свега наведеног и много тога неизреченог пре 25 година основали смо Удружење Српски народни покрет „Светозар Милетић”, које је неколико година касније преименовано у Српски државотворни покрет „Светозар Милетић”, назвавши га по најзначајнијој личности српског народа северно од Дунава и Саве и једној од најзначајнијих на свесрпским просторима. Оснивање Покрета је била реакција мислећих, утемељених и слободоумних људи и патриота на сва дешавања која су најављивана, потом и реализована у име демократизације, безалтернативног европског пута и којекаквих људских права, којим смо корак по корак губили државни и економски суверенитет.
За првог председника СДП „Светозар Милетић“ изабран је Драган Недељковић, остварен и посвећен човек, хуманиста и интелектуалац високих људских и моралних назора, који је без остатка служио свом народу и Отаџбини. Са страшћу и искреношћу је проповедао и бранио основно начело нашег Покрета, ОТАЏБИНСКО ИЗНАД ПАРТИЈСКОГ и став да опште, националне и државотворне интересе треба издићи изнад личних и појединачних. Протекло време од 25 година недвосмислено је потврдило исправност ових начела, ставова и визија професора Драгана Недељковића и СДП „Светозар Милетић”.
Кроз све историјске епохе и борбе које смо проживели, које данас живимо и које ћемо у будућности живети, потребни су нам људи попут Светозара Милетића, за кога је академик Чедомир Попов рекао да „за своје идеале жртвовао је све, па и сопствени живот”, као и Драгана Недељковића, који нам је често поручивао: „Српски народ је опет у прилици да се потврди као велики народ међу малима, и значајан међу великима, јер је носилац исконских вредности, заточник доброте. Горе главе, браћо и сестре, Ви носите у себи Бога, Бога правде, Бога истине и изнад свега Бога љубави!”
Зрењанин/Петровград, 08. децембар 2025.