Већина истраживача данас сматра да најранији помен Срба на Лаби датира из 6. века али могуће је и нешто раније датирање досељавања. То сугерише чувени извор за рану историју Словена Вибије Секвестер, који је забележио племе Србићи (Cerveciis) који живи на другом делу реке Лабе која је делила Србе од Свева (Аlbis Germaniae Suevos а Cerveciis dividit).

Према старој теорији Јоакима Хермана, српско племе које карактерише русенска грнчарија 
лајпцишке групе стигло је са средњег Дунава почетком VII века и населило се између Сале и реке 
Лабе, али тек од X века њихов етноним је био пренет на Лужичане, и друга племена Суково- Диједићке и Торнов групе, која су наводно већ била присутна од касног 5. и почетка 6. века (Торнов од 7.века). Такође се тврдило да су у Полабљу били присутни неки Словени са прашко-корчакском културом. Прво су дакле дошли неки недефинисани Словени, даљим пореклом из Подњестровља или Подњепровља а потом је у VII веку долази у Полабље друга група Словена са Дунава у бекству пред Аварима.

Питер Хедер констатује: „Нове хронологије су такође ставиле на пробу старије теорије да је првобитни продор Словена у регион Лабе у каснијем петом или шестом веку био праћен другим таласом миграција у седмом. Ова хипотеза је имала у виду потенцијалну паралелу са сеобом Срба и Хрвата на Балкан заснивала се, на појави нових врста грнчарије у региону Елбе, које су биле довршене на спором витлу, а нису биле у потпуности ручно обликоване. Географска распрострањеност подтипова ове керамике се у великој мери поклапа са главним племенским конфедерацијама познатим из каролиншког и отонског франачког доба: Вилци (фелдберг грнчарија), Лужичани (грнчарија Торнов) и Лужички Срби (лајпцишка, русенер керамика). Некада се, дакле, сматрало да је појава нових врста грнчарије означила долазак ових племенских група у регион.

Дендрохронологија је, међутим, показала да налазишта која садрже ове типове грнчарије дорађене на витлу не потичу из касног шестог и седмог века, већ из каснијег осмог и деветог века(…) Нови типови грнчарије стога непредстављају ширење нових керамичких технологија међу Словенима већ наставак развоја исте, инициран од стране истих словенских староседелаца у региону Лабе. Касније датирање такође даје много бољи смисао чињеници да неки облици грнчарије подсећају на каролиншку керамику из осмог века, која је на ову словенску керамику јасно утицала.“

Која новина проистиче из ових нових налаза? Археолошки подаци и историјски извори данас указују на једну словенску сеобу дуж Карпата и Алпа од касног 6. века са материјалом типа Корчак. Данас можемо да сматрамо да се Срби на Лаби најраније помињу у 6. веку или раније код Вибија Секвестра, који је забележио Cervetiis (Серветис) који живи на другом делу реке Лабе која их је делила од Свева.

Име Срби је повезано са Сарматима

Тадеуш Сулимирски 70-тих година прошлог века изашао са теоријом, да је тако рано помињање Старих Срба везано за могућу миграцију аланског племена Сербои према западу са Хунима, који су владали у име Атиле над Турингима и Словенима а касније се стопили са словенским становништвом источно од Сале, оставивши име словенском племену.

Српски језикословац Момир Никић је први приметио да се Стари Срби јављају као племе међу Сарматима а не Аланима, па са првима и њиховим сеобама морају и бити повезани. Сармати се прво јављају на левој обали Дњепра у суседству са Вендима у Закарпатју а не Алани. Закавкаски Сарбани, код Порфирогенита, се помињу као посебно племе, између Аланије и Цанарије (Грузије).

Старе Србе морамо најпре тражити у изворима под заједничким називима Сармати и Аорси. Међу Сарматима је према обичајима степских народа било увек једно водеће племе какви су били Аорси док су му друга мања била подређена и по њиховом имену се звао цео савез. Управо се то племе или савез јавља на простору око реке Јужни Буг у III веку, пре спуштања Гота из Скандинавије. Само су унутар тог савеза могли бити и Сербoи, Плинија и Птоломеја.

У наше доба историчар Реља Новаковић је први поменуо Цервеције Вибија Секвестерa као могуће претке Срба. Српски лингвиста Александар Лома је у свом раду из 90-тих година, обнављајући теорију Золмзена, поставио хипотезу о постојању Срба, словенизованих Сармата, који су оставили траг међу Источним Словенима. Предвођени Сарматима као старији ирански талас, пре инвазије Хуна, пристигли су преци Срба у шумско степски појас данашње Украјине и стопили се са раније досељеним Вендима. Доказ тог стапања били су изображени на Појтингеровој табли Вендо-Сармати.

Хбани – Бужани у Бојки

Лешек Мошински је својевремено увидео да међу словенским племенима има једно које носи, на одређеном географском простору, основни назив, племе предака и бар једно које носи деминутивни назив, племе потомака. Дао је пример племена Древљана у Подњепровљу које свог деминутивног парњака има чак у Чешкој међу малим родом Древичима. Сербои из Поволжја би имали више таквих деминутивних потомака. Једни потомци би били међу Словенима, од Баварског Географа поменути Sebbirozi (Sebiroči) у Подољу око реке Збруч. Од ових Себироча или Порфирогенитових енигматичних Сербиоа, који се често преправљају у Севере могли би потицати Cervetiis у Полабљу. Лингвиста Александaр Брукнер је повезао Себирозе са другим племеном из извора, Заброзима , које потиче од протопољског *себр (старопољски сиебр и сиабр , или сзабр ), транскрибујући у оно што је веровао као права имена *себраци и *сиабраци . 

Ту су у Подољу суседном Опољу и енигматични Поборани, преци Бојка (Карпатских Срба) са карактеристичним топонимима са основом *bor. Себирочи Баварца су могли бити каснији руски Болоховци насељени у Подољу између два Буга у 12/13. веку. Центар племена се налазио у градини Бужск, очигледно негде на реци Буг. У неким изворима називан и Болохов. Према савременом историчару Виктору Спинеју, овај град је можда био исти град као и Борохов, што је забележено у Ипатијевској хроници 1172. са карактеристичном основом топонима *бор.

Емануел Шимек је још 50-тих година тврдио да је теорији племена Срба припадало и подручје Хеба, северозападни руб Чешке Републике. Хеб историјски гледано никада у раном средњем веку није пао под Чехе, ни у доба највеће експанзије под Пшемисловићима. Како је то мало племе и територија која граничи са Србима, једино објашњење је његова припадност српском племену.

Руски истраживачи сматрају да је етноним Срби ушао у словенски етнос раније, још док су Словени били у постојбини иза Карпата. Сматрају да се та етничка фузија Словена и словенизованих Анта, сарматских Аорса од кинеских извора званих „Јен-Тс’аи“ каснијих иранских Алана, морала одиграти око реке Буг у данашњој Украјини. Није јасно да ли је то Јужни или Северни Буг?

Словенска реч *бхеуг у значењу скретати, вијугати а чешки лингвисти тврде да је етимологија племена Х(е)бани, *охеб у идентичном значењу протословенској *бхеуг, што би на српском локализму било *бег(а), идентично имену реке Бегеј у Банату. Одатле је за претпоставити да неки Бужани могли учествовати у етногенези Чешких и Лужичких Срба.

Зериуани или Сербиои

П.Ј.Шафарик и научници XIX века су у од Баварца споменутим Zeriuani видели Serbiane. Интересантан је спомен српског имена код Баварског Географа који негде иза Карпата у Подолији и Волинији локализује племе Zeriuani. Дакле ови Срби би имали типично словенски наставак -ани. Због овог наставка их савремени научници не виде као претке Срба јер наводно нигде овај наставак није био везиван за основу *Срб. Баварац уопште не зна за Беле Хрвате и било какве Хрвате, што је јако чудно обзиром да многи аутори твде да су они били велико и значајно племе тога доба настањено у суседству Баварије. Баварски Географ тврди да од Zeriuanа потичу сва словенска племена, очигледно и она на Лаби.

Српски лингвиста A. Лома, следујући неким ранијим лингвистима, сматра да постоји веза између спомена западних Вибијевих Цервиција на Лаби и источнословенских Баварчевих (Zeriuanа) Зервијана. Он је видео да се сасвим законито у протословенском уклапа гласовни развој словенске групе: Cervetii = *Čьrvitji > Čьrvišti (Ciervisti).

Неки научници увиђају да етноними Срба, Севера или Дуљеба на различитим географским просторима словенског света нису се могли појавити другачије него сеобама појединих делова племена. Део овог племена било као Србљани или Себрићи је из Подоља и Опоља почетком VI века морао отићи на Запад у Полабље, где га налазе западни извори, део је могао остати на истоку. У самом Полабљу су постојали као посебно племе Срби на извору Сале и Елстера ближе Рудним горама и Србићи низ Лабу. Руским кнезовима су плаћали данак извесни Сербиои по Порфирогениту али су како видимо по Баварцу постојали и неки Сербијани које нашироко преправљају данашњи истраживачи у Севере или Северјане, тврдећи да само Севери имају алтернативни назив са -јане.

Чешки антрополог Лубор Нидерле и пољски историчар Казимиерз Тимјниецки су главни ауторитети који су сматрали да је то корупција или од Сармата или Северијана. Пољски научници као што су Хенрик Ловмјански тврди да је то искварен облик имена Северијана и то је сада аксиом. Стиче се утисак да поједини истраживачи не желе да виде Србе међу источним Словенима. Бели Хрвати су очигледно западни Хрвати али Бели Срби немају своје источне Србе.

Хипотеза о повезаности овог племена са потоњим Бужанима (Болоховцима) на истом простору, који се спомињу у руским изворима па и са Serbioi Порфирогенита је сасвим могућа. Неки истраживачи виде као етимологију споменутих Болоховаца/Бужана неке непостојеће Влахе, шире до Подоља племе Улићи, које је везано за Доње Подњепровље или Беле Хрвате који јасно морају бити везани археолошки, топономастички и антрополошки за Пољске просторе и евентуално реку Прут.

Пшовани или Шопови на Лаби

Осим помињаног, мањег племена Хебани у Чешкој или Бојки на Лаби, још једно племе је било повезано са етнонимом Срби. То су Пшовани чији је центар био на речици Пшовки на ушћу Влтаве у Лабу. Речица Пшовка се у старо време звала и Шопка сведоче пољски и чешки извори. Ово је више него занимљиво обзиром на постојање етничке групе Шопова на Балкану.

П. Коматина је први међу српским историчарима указао на ово племе чији положај у бохемском басену, источно од Лабе говори о првобитном положају Срба на Лаби, која по Вибијусу раздваја Србе од Шваба. Принцеза Пшована Света Људмила је потицала из овог племена.

У новије време Пољак Л. Лецијевич је поставио теорију да су сва мања племена око Лабе и Рудних Гора у Чешкој каква су Пшовани, Лемузи, Дечани, можда и сами Чеси итд. првобитно припадала српском племенском имену и савезу да би касније била окупљена унутар Чешке државе Пшемисловића. Савремени украјински историчар Р. Вацеба је актуализовао у својим радовима ову претпоставку наводећи да су Чеси и Срби Горње Лужице идентични по паганском погребном обреду који вуче корене из заједничке Праг- Корчек културе.

Као доказ за српско порекло већег дела Чеха Мицијевич наводи управо писане изворе о пореклу саме кнегиње Људмиле. Света мученица Људмила (860. – 921.) је била лужичкосрпска принцеза, кћерка кнеза Славибора, супруга кнеза Боривоја из чешке династије Пшемисловића, првог хришћанског кнеза Чешке. У житију Св. Људмиле, овако се појашњава њено порекло: „Благословена Људмила била је из српске земље, кћерка српскога кнеза.“

Вероватно порекло речи сопка је од корена соп/ (срб.) шоп  – (рус.) – земљани насип, бедем, брдо, узвишење, пећина, планина. Шопови би на Балкану једноставно били српски планинци.

Подела Срба на Лаби

Подаци Вибија Секвестера су у складу са франачком хроником Фредегара из VII века према којој су Сурби живели у долини Сале-Лабе, настанивши се у тириншком делу Франaчке најмање од друге половине 6. века и били су ту вероватно вазали франачке династије Меровинга. Прво су пали Тиринжани под Франке 531. а потом Баварци 535. После Бавараца пред опасношћу надирања Авара пришли су савезу и Срби. Авари су упали у Тирингију  596. али то има је био последњи упад у Полабље.

Линија Сала-Лаба означавала је приближну границу словенске миграције на запад али Срби су насељавали и зону око горњих токова Мајне, тзв. Мајнски Венди и тзв. Набску област, тзв. Набски Венди, према римско-немачком царском упоришту Регенсбургу.

Фредегар приповеда да су се под вођством дукса (војводе) Дервана (Dervanus dux gente Surbiorum que еc genere Sclavinorum) придружили словенском племенском савезу кнеза Сама. Т. Живковић мисли да је то било након одласка једног дела Срба на југ, што није без основа. Након Самове одлучујуће победе против франачког краља Дагоберта I 631. године, Дерван је пришао Саму. То се десило у току саме битке, што говори да су Срби прво били у савезу Меровинга. Прво су се Баварци подигли против Франака а након тога Срби су напали Тирингију, која је још била у власти Франака.

Судбина Срба у Полабљу након Самове смрти и распада његове уније 658. године је нејасна због не постојања извора. Претпоставља се да је дошло пре тога до поделе племена и сеобе једног дела на југ Балканског полуострва. Није јасно да ли су Срби који су остали, враћени у франачко вазалство или не али је њихова историја кренула потпуно другим током? Они који су се нашли унутар Ромејског комонвелта као федерати од тренутка ступања на тле царства, постали су законити носиоци држвотворног континуитета на простору, који су отргли од аварске узурпације, у Македонији, Далмацији, Дарданији, Средоземној Дакији.

Петровград.орг