Реномирани швајцарски недељник Велтвохе (Die Wеltwоchе) објавио је ауторски текст Кристофа Моргела, историчара медицине и политичара Народне партије Швајцарске СВП/УДЦ о „Херојском српском народу“ (Heldenvolk der Serben). Овај текст су интегрално или у деловима у току ове године пренели скоро сви национални портал широм српских земаља. Овај текст сасвим у духу великог Арчибалда Рајса показује како поглед Запада на Србију и српски народ у целини може да буде објективнији од класичне пропаганда које већ деценијама ако не и стотинама година у назад сервирају србофоби разних врста.

Српска нација има историју пуних борба и лишавања. Европа пуно дугује огромној српској спремности да се жртвује.

Ретко који је други европски народ био критикован тако брутално у Западној Европи у последње три деценије као што је Србија. Већина међународних изјава након распада Југославије била је негативна, и често праћена страшним незнањем.

За скоро све коментаторе главни кривац за последње балканске ратове и злочине у вези са њима био је јасан од самог почетка. Када је аустријски писац и нобеловац Петер Хандке позвао на „Правду за Србију“ 1996. године, захватио га је прави цунами огорчења, а посебно је стизао из Немачке и Француске.

Многи Срби се с правом осећају несхваћенима и напуштенима. Они пате због ужаса који су други ширили о њима. Чак и пре избијања Првог светског рата, чак и озбиљне новине у Дунавској монархији и у Немачкој империји вређале су Србе да су варварски, одвратни народ, третирали су их као гомилу разбојника и краљевских убица. Сваком ко би им као заробљеник пао у руке ископане би биле очи, а поврх тога и нос, уши и гениталије. „Србија мора да умре“ писало је на памфлетима сила Осовине.

Солидарност Швајцараца

Швајцарци су то видели сасвим другачије. Болничарка Црвеног крста Луиза Пробст, која је три месеца бринула о рањеним војницима у Београду 1913. године, писала је о Србима: „Схватали смо њихову борбу за слободу и радовали се њиховим победоносним биткама“. Други балкански рат против Бугарске био је заиста успешан и долично је прослављен у болници. Сестра Пробст је све време доживљавала људе у „потпуно страној земљи“ као „учтиве и љубазне“ и била је потпуно уверена у швајцарску мисију да „помаже Србима у невољи“.

На почетку Првог светског рата Родолф Арчибалд Рајс, професор за криминалистику у Лозани, са неутралне тачке гледишта извештавао је о неописивим ратним злочинима које су аустроугарске трупе починиле над Србима: „Одавно је моћна Аустроугарска одлучила да уништи демократски и слободарски српски народ.“

Швајцарски стручњак је документовао да су коришћени забрањени експлозивни пројектили који су изазивали страховите повреде, да су убијани затвореници и цивили – деца, жене и стари људи. Било је силовања, намерних сакаћења, отмица, пљачки и намерних подметања пожара.

Сва ова плански смишљана окрутна дела над Србима била су у супротности са правилима међународног ратовања, а долазило је и до сравњивања неутврђених градова.

Војници Дунавске монархије су брутално беснели након што су им Срби нанели разарајући пораз код Јадра и Цера између 16. и 24. августа 1914. Била је то бламажа за војску Хабзбуршког царства, која је била надмоћнија по броју и опреми од српске, а тај пораз је држан, што је било више могуће, у тајности. После 1916. године храбри српски војници, углавном прости земљорадници и пастири, изборили су се за своју слободну отаџбину на страни победничкие Антанте.

Узорна администрација

Српски народ је вековима живео у ратној напетости на раскрсници између истока и запада. Словени досељени у римски Илирик у раном средњем веку постепено су преведени у хришћанство под утицајем Византије. Од 1171. владала је династија Немањића, а два века дуга владавина кулминацију је доживела крунисањем српско-грчког цара Стефана Душана 1346 године.

Српска православна црква била је верни слуга државне идеје, али је истовремено уживала задивљујућу аутономију. Цар Душан је приредио закон којим су се ограничавала права и привилегије владајуц́их класа у односу на народне масе, обезбедио узорну управу и утврдио независност самих судова од царске власти. У одлучујућој бици 15. јуна 1389. на Косову пољу, о чијем се исходу може расправљати, пали су и турски султан Мурат и касније освешћени српски владар Лазар. Од тада, у стиховима као у химни, Срби су певали о јунаку Милошу Обилићу, витезу без страха и кривице који је убио султана и тако спречио зулум.

Јохан Волфганг Гете се дивио српској народној поезији највише, поред љубавних песама задивљујуће лепоте, о еповима Марка Краљевића (1335–1394 / 95): „Он је највиши и најнеукротивији од свих српских јунака, безграничне снаге, безусловних жеља и циљева“.

Погрешно би било мислити да је српско царство пропало на Косову Пољу, пошто је после те битке опстало још седам деценија у економском и културном процвату. Ипак, историчар Хајнрих Гелцер из Базела говорио је о светско-историјској беди тог несрећног дана 1389. године који је отео власт од Срба који описује као „сјајни народ, најплеменитији од свих словенских племена“. Србија је све до 1459. пружала упорни отпор Турцима који су напредовали, али је на крају подлегла њиховом налету.

Турска владавина

Ниједан народ се није борио против османске власти дуже од Срба, који су први пришли Турцима, а последњи протерани. Чак и да је српска држава нестала са мапе на 350 година, захваљујући непрекидном раду православне цркве, израженом осећају за традицију и живом сећању на раније херојске епохе, Срби никада нису успели да се помире са својим окупаторима. Подржавали су Аустријанце, Русе и Млечане у борби против Турака.

Али независност су освојили само сопственим напорима: од 1804. до 1814. године се побунио Ђорђе Петровић, “Црни Ђорђе” (Карађорђе), и поразио више пута Турке. После пораза, Милош Обреновић је организовао Други српски устанак 1815. године и изборио самосталну кнежевину.

Угледни немачки историчар Леополд фон Ранке је 1829. године својим делом „Српска револуција“ тематизовао прошлост Србије у европској историографији и оповргао предрасуде о непостојању историје словенских балканских народа, као и њиховој неспособности да формирају државу. Деветнаести век донео је неколико промена на престолу између породица Обреновић и Карађорђевић, али и постепену политичку, економску и културну модернизацију.

Русија је пропагирала политичко и културно уједињење свих Словена (панславизам) и данас је својеврсна заштитна сила. Србија је 1882. године проглашена краљевином. Трагични догађаји су били неизбежни, као што је убиство краљевског пара 1903. и 1934. године. Под краљем Петром И Карађорђем, Србија је у Другом балканском рату 1913. могла скоро удвостручити своју територију, поред тога ту су били Санџак, Косово и Северна Македонија. После Првог светског рата основана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (СХС) под називом Југославија од 1929. године, која се изричито прогласила неутралном.

Нацистичка Немачка је 1941. године напала Југославију без објаве рата, али уз масовно бомбардовање Београда. Земља је морала да се преда, при чему су Хрвати често помагали Немцима, што објашњава касније тензије. Ипак, Срби су остварили две мале победе: у јесен 1941. „Ужичка република“ је била прво ослобођење једног нацистички окупираног подручја у Европи, а 12. фебруара 1942. године 105 затвореника је успело да побегне из нишког концентрационог логора. Са 1,7 милиона мртвих, односно више од десет одсто становништва, Југославија је платила један од највећих данака у крви од свих земаља током Другог светског рата.

Сумњиво НАТО бомбардовање

У новембру 1945. харизматични борац отпора Јосип Броз Тито је прогласио комунистичку републику Југославију коју су чиниле Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора и Македонија. Тито се убрзо окренуо од совјетског модела социјализма и пришао Западу. Почетком 90-их година прошлог века дошло је до распада југословенске државе и избијања крвавих ратова у Југославији. Слободан Милошевић, пореклом из Црне Горе, покушао је, као националистички комуниста, да војно спречи отцепљење појединих држава. У озлоглашеним Балканским ратовима крајем 20. века сви умешани чинили су зверства и ратне злочине. Узрок и последицу, жртву и починиоца тешко је клинички разликовати с обзиром на више годишњег етничког насиља, свађе и протеривања. За Запад је, међутим, српска страна од почетка успостављена као ратни хушкач и агресор. Недеље тешког бомбардовања српских градова од стране НАТО-а (са немачким учешћем под црвено-зеленом владом) 1999. године и даље су веома контроверзне, поготово што су спроведене без мандата УН.

У сваком случају, Срби нису заборавили речи садашњег америчког председника Џоа Бајдена: „Предложио сам да пошаљемо америчке пилоте и дигнемо у ваздух све мостове на Дрини(…).

У међувремену, Република Србија одавно је парламентарна демократија којој више није потребно спољно подучавање. Председник је Александар Вучић из Српске напредне странке, док је премијерка Ана Брнабић, која отворено живи у хомосексуалној заједници. Срби су и у свету и у својој земљи познати као професионалци, посебно у области трговине и услуга, али и науке.

Они нису ништа мање модерни и отвореног ума од било ког другог народа. А митови о њеној херојској прошлости важни су за њен живот, као што су легенде о Телу и заклетви на Ритли за нас Швајцарце. Срби су одавно од хероја историје постали хероји свакодневице.

Приредио за Вас Петровград.орг