Хтели ми то или не, улазимо у другачију историјску епоху, у епоху „великог дисконтитуитета“

У предговору за своју књигу Смак света (1979.) Драгош Калајић упућује једно питање читаоцу: зашто „смак света“ замишљати као нешто што се среће само у будућности? „Зашто `смак света` не би могао бити и догађај наше савремености, или чак прошлости?“

Реч је, у ствари, о „актуелности културе модерног Запада“, културе која управо проживљава сопствени сумрак – а то је, уједно, и последњи, „западни“ циклус европске цивилизације. „Смак света“ је, примећује Калајић, нешто што се догађа, у садашњости, и нешто што се већ догађало, у прошлости. Модерни човек, човек Запада, склон је да катастрофу замишља као „тренутни феномен“, „обавезно у облику неке материјалне катастрофе планетарних размера“. Али слом је наступио давно пре: у области духа, где је модерни човек већ признао и потписао сопствену капитулацију. У његовој, ограниченој машти наступајући „смак света“ данас поприма застрашујуће контуре глобалног финансијског и економског колапса или „трећег светског рата“. Катастрофа је ту, пред вратима, или се већ одвија, али модерном човеку, за разлику од хришћанина, недостаје божанско „откровење“; а то је право значење речи „апокалипса“. Зато „проблем смака света“ у „модерно доба“ добија сасвим скромне димензије пуког физичког уништења. Не може ни бити другачије, јер је модерни човек биће искључиво једне димензије, које пребива у „једнодимензионалном универзуму“.

Обе перспективе се, уосталом, веома лако стапају у једну: материјално благостање је ишчезло, наступа време „свеопштег рата свих против свих“. Доба сурове геополитике ресурса, геополитике хране и воде, геополитике глади – борбе за голи опстанак, у којој више не важе никаква правила. Завршница или кулминација овога може бити и нуклеарни светски рат. У митском кључу, то је повратак у „време вука, време секире и мача“. Свет богова се сломио, потом се срушио и свет људи. Или је било обрнуто: први је поклекао човек, окрећући леђа боговима. Такав слом је само последица оног истинског али невидљивог слома који му је претходио. Завршава се или тоталним уништењем, или застрашујућом сликом „постапокалитичног света будућности“; света после „нуклеарног Холокауста“, којим бесциљно тумарају ретки преживели, а који је у међувремену постао предмет књижевних и филмских дистопија. Путем њих, савремени човек се већ унапред сродио и саживео с идејом сопственог уништења и помирио са својим нестанком.

Краљ (не)ће доћи

Катастрофа је, дакле, већ наступила; у неко неодређено време које претходи модерни, у доба пре Француске револуције, које је још одликовала пуноћа и „природност егистенције“, она „слаткоћа живота“ какву више не познајемо. Или се догодила у неко давно доба, које претходи целокупној познатој људској историји. Атлантида је потонула, Хипербореја, „прва и најбоља од свих отаџбина“, разорена је и напуштена, кривицом или грешком човека. Истински поредак би тек требало изнова успоставити – поново пронаћи изгубљени Грал, вратити злато у Рајну, као у Прстену Нибелунга. То је задатак јунака као што је Парсифал, подухват у који се упуштају Аргонаути: да изнова пронађу Златно руно. Задатак раван оним коју су постављени пред Херакла – да почисти Аугијеве штале или да поврати златне јабуке Хесперида. Злато је симбол првог и најбољег од свих доба; гвожђе последњег, оног у коме живимо.

„Дођи, стога, о, Тинтагоне, и подигни се против Слида, како би богови остали богови, а земља се и даље зеленила!“, позива јунак лорда Дансанија (Едварда Планкета) у делу Долазак мора. Дансани је прави књижевни претходник Толкина и његових „фантастичних сага“. Завршни део Толкинове трилогије носи наслов Повратак краља. „Повратак краља“, то је лозинка, шифра, позив на устанак и обнову. Попут древне Картагине, и Мордор мора бити уништен – једном и за свагда. Једино на тај начин катастрофа може бити обуздана – макар и привремено, на неко време, пошто време, у основи, има кружни ток. „На теби је“, каже мудрац Гандалф Толкиновом јунаку Арагорну, будућем краљу – краљу који се вратио – „да сачуваш оно што се још може сачувати“.

У прошлости и у миту сваки подухват се завршавао срећно. Чистота Златног доба била би обновљена, богови би, после „Сумрака богова“ и коначне катаклизме, чак и уколико читава земља нестане у ватри или потоне у води, изнова пронашли изгубљене златне таблице руна – таблице закона. Парсифал на концу исправља своју грешку; Опустошена земља се изнова буди, а шума пролиста. Некад давно, примећује Борхес, свака прича имала је срећан крај; не и у модерно доба, када је „хапи енд“ постао само конвенција жанра. Модерни човек је, напротив, осуђен на пораз. У ствари, он је самог себе осудио на пораз јер више не верује у себе ни у сопствене моћи. Он чврсто верује само у једно: у неминовност пораза и слома. А оно што се призива, оно што се прижељкује или оно чега се прибојавамо, обично се и дешава на крају.

Модернизација и „мрачни господар“

Можда с разлогом: у кали jуги, у најгорем од четири доба, људске моћи прогресивно опадају. Човек, који је некада био краљ и уживао краљевско достојанство, претвара се у застрашеног и слабог роба. У „мрачном добу“ на делу је „универзална корупција“, „кварење бивства“. Та „промјена прастања“ је, како примећује професор Зоран Кравар, управо очекивана „катастрофа“, а иза ње, у фантастичној књижевности баш као и у традицији, стоје увек исте „зле силе“, које носе различита имена – Моргот, Саурон и други мрачни богови – „дарк лордс“. Неки народи се повлаче, други нестају; нови ступају на сцену. Промена је суштинска и погађа саму структуру света. После „времена људи“, наступа време Орка, који се окупљају у хорде и чопоре. Долази време „мрачног господара“ – оног који ће помрачити (прогутати) и Месец и Сунце.

У савременој епској фантастици, ова „промена“ је, према професору Кравару, „прозирна алегорија либерално-капиталистичке модернизације“; нешто што је очигледно код Толкина, у узнемирујућој слици Мордора, у његовим ковачницама и индустрији, која је у ствари индустрија рата и смрти. Другачије речено: Мордор је слика модерног доба. Са супротног становишта, „либерално-капиталистичка модернизација“ је само банална последица духовне катастрофе које је већ описана у миту; узгредна али неизбежна последица „кварења бивства“. Та промена, долазак „мрачног доба“,„капитализма“, између осталог, пророчки је најављена у Вишну пурана: „У том добу само ће богатство давати људима ранг, одређивати њихов друштвени положај. Ко буде делио више новца господариће људима. Људи ће усредсредити своја интересовања ка брзом и нечасном стицању богатства. Земља и природа ће бити цењене само по свом рудном богатству и бесомучно пљачкане“.

У основи те „модернизације“ је, подвуцимо још једном, деградација (модерног) човека: „Срозаност човека личиће на бескрајну пустош“.

Култура рецесије

Језиком мита, упражњено место богова, јуришом на Олимп, узурпирали су Титани, који само имитирају богове (нису богови по себи). Ове силе сада покушавају да овладају читавим светом и самим Бићем, претварајући га у његову супротност, у не-Биће; другим речима, поништавајући га. Али таква моћ нема легитимитет. Човек им се приклања само зато што не може да им се супротстави. У својој немоћи, он се клања голој сили, која не познаје божанску правду. У томе се састоји његова капитулација. Пошто је изгубио веру у сопствене моћи, окреће се технологији, једној илузорној нади – хибрису – као екстензији, надоместку, сурогату. Чаробни прстен увећава моћи оног ко га користи и у исти мах га унаказује и поробљава. Управо зато, ништа не може бити „обновљено“; пропадање света постаје једина извесност. Тако почиње стрмоглави пад човека, право у ништавило – право у дубине пакла.

На вери да је некад постојала „младост света“ и да је обнова света могућа почива фантастична књижевност. И не само она: „Касну модерну обиљежила је“, уочава Кравар, „осим мелиористичких и напредњачких (прогресивистичких) идеја усидрених у средишњем и у лијевом сегменту идеолошког поља, и својеврсна култура регресије“. Линија која се пружа од романтизма, преко младог Ничеа, симболизма са његовим ексцесним појавама и „безумницима од књижевности“, попут Рембоа или Лотреамона, све до данашње „дивље мисли“.

Застава креће у гнусан предео

Паралелно са рационализмом, утилитаризмом и просветитељством, постоје и они који недвосмислено одбацују прогрес и они који се сврставају у ред његових противника – противника модерне. „Треба бити апсолутно модеран!“, узвикује Артур Рембо у свом Боравку у паклу, али то није само горка иронија пораженог, већ и признање неуспеха „видовитог“: пораза у покушају да се путем поезије живи као „златна (божанска) искра светлости природе“.

„Сада треба пригрлити трновиту стварност“, закључује Рембоов јунак, сам Рембо. Поезија нија довољна, барем није довољна сама по себи; показало се да је немоћна да се супротстави утилитарном „главном току“ и његовој „зверској филозофији“. Наступа доба тријумфа „демократије“, кад „застава креће у гнусан предео“. „У средиштима ми ћемо хранити најбезочнију проституцију“, пише Рембо, „истребићемо логичне побуне“ – све „у служби најчудовишнијег индустријског и војног искоришћавања“. Рембо говори о финалној фази „мрачног доба“.

„До виђења овде, било где. Регрути добре воље, ми ћемо имати зверску филозофију: за науку незналице, за комфор развратници; цркавање за свет који иде. То је прави марш“ (Артур Рембо: Демократија).

Иста линија, која оспорава и пориче „модернизацију“, продужава се и у популарној уметности, или барем неким њеним сегментима, у жанру епске фантастике. Али „главни ток“ XIX и XX столећа свеједно остаје онај строго рационалистички и просветитељски; они који му се супротстављају сврставају се на „идеолошку маргину“. Управо с те идеолошке маргине, „у првој половици XX стољећа, стизале су повијесно-филозофске опомене о `пропасти Запада` (Шпенглер), о кризи `модерне цивилизације` (Генон), па и пријетње `побуном против модерног света` (Евола), то јест регресивно-револуционарним ударом на тековине грађанског друштва“ (З. Кравар).

Конзервативна револуција

Реч је, заправо, о сложеном, каткад и противуречном феномену „конзервативне револуције“. Конзервативна револуција у основи се инспирише традиционализмом у његовим разноликим формама. Темеље овог учења створио је већ поменути француски мислилац Рене Генон, који прецизно дијагностикује дубоку и неизлечиву „кризу модерног света“. Реч је, превасходно, о духовној кризи; све остало су пуке последице, на нивоу материјалног. Радикална и потпуна антитеза „модерном свету“ је „примордијална традиција“ – традиција која „постоји одувек“, али која је сада изгубљена и тек треба да буде обновљена у свом интегралном виду. Генон и његови следбеници делују у знаку девизе „Ширити светлост и сакупљати оно што је расуто“ – а то је само знање Златног доба. Ова традиција је једино право „знање“, истинско духовно наслеђе човечанства, у основи „надљудског порекла“. Традиције различитих народа само су „парчићи тог знања“, којима често недостаје оригинални смисао, или модерни човек више није у стању да га пронађе, препозна и разуме.

Рене Генон успео је да оствари ограничен али веома снажан утицај, не само на Западу, већ и у Русији и Ирану, и у многим другим земљама. Још је значајније да уз „геноновски традиционализам“ постоје утицајни покрети и „школе мишљења“ које се могу означити као традиционалистичке, упркос томе што се изричито не позивају на Генона, или се не инспиришу његовим учењем, бар не директно. А утицај и интересовање за традиционализам – и „традиционализам“ – наставља да расте, пропорционално продубљавању „кризе модерног света“, односно, са убрзаним приближавањем његовом крају.

Велики дисконтинуитет

Духовна криза, „криза модерног света“ не започиње са ренесансом, са просветитељством ни са модерном, али се с њима убрзава, ка свом великом финалу. Епицентар те кризе је Запад и његова „модерна култура“. То су „последња времена“, доба Антихриста о коме говори хришћанско предање. „Крај света“ је неизбежан, при чему, упозорава Генон, треба имати да уму да је сваки крај света само крај илузија које имамо о њему. „Катастрофа“ неће наступити једном у будућности

– она је, заправо, већ дуго у току. Илузија се распада пред нашим очима. Обећање „просветитеља људског рода“ никад се неће остварити. Оно ће се изврнути у своју супротност: пројектовани „земаљски рај“ замениће истински „земаљски пакао“, илузорну слободу ропство, материјално благостање стварна беда, морална и духовна, и геополитика глади.

Веру у прогрес, социјални и технолошки, у остварење технократског „раја на земљи“, која је трајала неколико столећа, најзад смењују разочарење и апатија. Ко још верује у „боље сутра“? Просветитељски пројекат се суочава с коначним неуспехом. У ствари, сада се открива његово мрачно наличје – или његово право лице, које је до сада скривала маска бесловесног и наивног оптимизма. Осећање бесмисла више не погађа само изнимне и даровите појединце, већ постаје масовно. Заправо, „епоха европског просветитељства“, како уочава Британац Алистер Крук, „стигла је до свог логичног завршетка“. Даљи „прогрес“ је немогућ. Стварност је све, само не либерални и технократски рај. „Добродошли у врли нови свет.“ У технократску и тржишну утопију. Обећани земаљски рај је само пародија, која све више личи на пакао, или јесте пакао, онај прави, у коме је већ боравило видовито дете-песник, Артур Рембо. Он је можда „највећи песник света“, „земаљски гласник који је заборавио своју мисију“. Сада, како пише Александар Дугин, постаје очигледно да „Месија неће доћи у `државу Израел` каква је она сада – Нетуреи Карта то врло добро разуме. То је пародија човека, а не есхатолошко чудо. То је сама лажна вест, тако ће и завршити.“

Хтели ми то или не, улазимо у другачију историјску епоху, у епоху „великог дисконтитуитета“. Или можда сасвим напуштамо историју, онакву какву смо до сада познавали.  А то није либерална верзија „краја историје“. Сада се то јасно и све јасније види: „То је била потпуно погрешна претпоставка. Исто је са идеологијом `људских права` – нико више не верује у то лицемерје и дволичност, типичну неоимперијалистичку лаж. Исто је и са `бескрајним прогресом`, `неограниченим економским растом`, `глобалном средњом класом` или `цивилним друштвом`. И са постмодернизмом и просветитељством.“

Крај (модерног) света

Демократизација је током XX столећа, примећује Зоран Кравар, у јавни простор увела масе чију су свест „процеси просветитељске демитологизације“ захватили само делимично, услед чега у доба прогреса нагло оживљава „култ предмодерне старине“ и својеврсна „култура регресије“ – можда зато што човек уопште није онакав каквим га је замишљало просветитељство, зато што није биће руковођено искључиво себичним и хладним разумом; „рационална“ или „економска животиња“, а ни „човек машина“, већ биће које је истовремено чврсто укорењено у миту и сакралном и у овоземаљској реалности. Историја није ни профана ни праволинијска – кретање ка једном већ утврђеном циљу. О томе, у својој студији Свето и профано, говори Мирча Елијаде: не постоји потпуно профана егзистенција, нити може да постоји универзум из кога је у потпуности прогнано свето. Ако је свето и прогнано, оно се ипак враћа, и то увек на неочекиван начин. Можда и у облику „Апокалипсе“ – божанског откровења.

Човек није ни рационално ни ирационално биће. Историја није никакав „процес“, предвидљив у својим фазама и етапама. Човек је неупоредиво сложенији него што то могу да нам објасне све филозофске конструкције које „потичу из истог стила механичког, једносмерног мишљења“. А управо такво мишљење, које је „непоколебљиву свест о исправности доделило западноевропском мислиоцу“ (А. Крук), еволуирало је на Западу током последњих неколико векова.

Рационалистичке филозофске конструкције се, и то без изнимке, разбијају о тврди зид реалности. „Ове наводно емпиријски утемељене извесности – устоличене у људском егу“ – имају увек један, парадоксалан исход: оне изазвају буђење тачно оних јудеохришћанских представа које тврде да се историја одвија на конвергентном курсу ка трансформацији човека и ка „крају“: крају човека, света, времена и историје.

Крај капиталистичке утопије, сумрак модернистичког и просветитељског пројекта, коме управо сада присуствујемо – сумрак културе модерног Запада – представља стварни крај света, али једино за оне који нису у стању да виде, мисле и живе ван хоризонта модерне. Тај свет се сада руши, откривајући нове или давно заборављене светове; оне који су му претходили и оне који ће тек доћи. Носталгија за прошлошћу се преображава у плодоносну носталгију будућности. „Култура регресије“ престаје да буде уско конзервативна и постаје револуционарна. А може постати и спасоносна.

„Модерни свет“, записао је Николас Гомез Авила, „неће бити кажњен. Он је сам по себи казна“. Парафразирајући Авилу, можемо закључити: модерни свет неће бити уништен. Он је уништење (апокалипса) сам по себи.

Текст једног од најплоднијих аутора недељника Печат преузето са националних сајтова: Стање Ствари и Нови Стандард