Игуман манастира Подмаине (Подострог) код Будве у Црној Гори отац Рафаило Бољевић је једна од најзанимљивијих личности, духовника Српске Православне Цркве данас. У својим беседама која можемо видети на друштвеним мрежама он проповеда, саветује, укорава и бави се многим актуелним, често контраверзним темама из живота Цркве у Срба данас. Отац Иван Мучалов, млади свештеник из Сечња је успео да овог великог  духовника доведе у Банат и организује посећен духовни сабор која је превазишао локалне оквире.

 

 

После Вечерње службе у прелепој порти  храма Светог Димитрија у Сечњу, оджана је духовна трибина. Хор „Свети Серафим Саровски“ својим појањем отворио је ово сабрање.

 

 

Отац Иван Мучалов се захвалио свима који су се сабрали ове вечери и најавио беседу госта:

 

 

„Када смо кренули са мисијом Цркве у Сечњу, замислили смо, као врхунац пута, управо ово, духовно сабрање. По томе видимо колико је моћан Дух Свети који све прожима и пројављује чуда. Имамо срећу, цела наша епархија и наше место да нас је посетио један велики духовник наше Цркве отац Рафаило. Ми сми имали једну посебну част и прилику да будемо више дана, ми код њега и он код нас. Свуда где је био остављао је велику поуку и велику утеху у сваком манастиру. Најважнија поука и нешто што је оставило печат на све нас је кад уђемо у ауто, он је говорио најлепше о сваком човеку и сваком монаху.  Хвала Вам што сте дошли у овом броју, нас је отац нахранио, укрепио и напојио и ето, нека буде тако и са вама. Добродошли!

 

 

Спонтано и надахнуто, држећи пажњу присутних пуна два сата, отац Рафаило игуман манастира Подмаине код Будве , у порти Храма Светог Димитрија у Сечњу је рекао:

 

 

„Позвани смо на Небеса ђе нас Отац очекује. Син нам је открио да су многи станови у дому Оца мојега и дошао је да нам открије ту истину, да нас ослободи од робовања лажима, лажним понудама, пројетима, идејама и да нас у Духу истине ослободи и поведе његовом Оцу и Оцу нашем. Зато уз сву благодарност коју дугујемо свима вама и оцу Ивану који се заиста потрудио, својом жртвом а жртва има у себи својствен магнетизам да привлачи, да обавезује и мора бити препозната, испоштована, ми смо колико је до нас, тим магнетизмом љубави братске, Јеванђеоске, која не може а да не буде препозната и сједињена са жртвом и дошли да будемо овде са вама и да се и сами огријемо о ово огњиште Вјере, наде и љубави. Благодаримо оцу и свима вама који сте подржали Цркву Христову, обнову овога храма и свега овога што се дешава пред нашим очима и у нашим срцима.“

 

 

На трибини је био присутан велики број верника из Сечња и Петровграда града Св. Рафаила Банатског, Новог Бечеја. На трибини су били присутни свештеници из Новог Бечеја, Руског села, Јаше Томића и игуманија и монахиње манастира Хајдучице у Банату.

 

 

„Ајде да кренемо одмах, уско и да приступимо овако сабрани Ономе који је ту да би нас сабрао у Литургијском Светотајинском простору, фокусу. Да не живимо расијано, неорганизовано, да не будемо православни само по имену а да живимо као пагани. Да одлучимо да ли хоћемо или нећемо. Притом, та одлука, браћо и сестре треба да буде утемељена на вјери. Вјера да буде изазвана присуством, свједочењем, ријечју, позивом.

 

 

„Имамо храм који је посвјећен великом човјеку, мученику, великом свједоку, солунском градоначелнику Димитрију мироточивом чудотворцу. Његово присуство, а он јесте присутан овдје, овим храмом који је њему посвећен и његов дух почива овдје на овом мјесту. Дакле храм је заиста посвећен Светом Великомученику и његова сила, његова светост, његова вјера и његово заступништво нуде се житељима овог краја, села и шире. Каква је то била вјера светога солунског градоначелника? Како он постаде тако моћан, јак велики и после смрти величина.“

 

 

„Ви видите и сами, ми смо свједоци, живе ту људи, паркирају се на паркинзима светих храмова, уђу па изађу али нема дубљег интересовања за вјеру, неће да чују ријечи које су Димитрију биле важније од његовога живота а да не говоримо од његовога чина. При том треба знати и наглашавати да је Димитрије био војвода и градоначелник, могло му се, имао је и власт и част и силу. Оно што је њему било најглавније, најважније, најмилије била је његова вјера. Вјера у једну конкретну Личност. Није његова вјера браћо и сестре била као што је вјера многих од нас. Видите, да би сте ви привукли пажњу једном моћном човјеку, једном градоначелнику Солуна, ви морате да будете, прије свега, јачи од њега, љепши од њега, моћнији и поријеклом неупоредиво узвишенији од њега, да би сте му привукли пажњу, обично то тако бива. А ко је то привукао пажњу Светом Великомученику Димитрију, ко га је тако привукао себи? Привукао, до те мјере, да иако је постојала јасна забрана од ондашњих царева, не само да се име тога човијека не смије проповједати, него ко год га буде исповједао, проповједао и вјеровао смрћу да умре. Дакле снажна вјера која је везана за конкретну личност.“

 

 

У току свог тродневног боравка у овом делу епархије Банатске Игуман Рафаило је обишао манастире у околини Вршца и више сати беседио на многе црквене теме.

 

 

„Није Димитрије вјеровао површно, није он Христову Цркву доживљавао онако како ми то данас често чинимо, без Христа. Није њему, браћо и сестре, био потребан храм који ће бити озидан, двориште које ће бити удобно, дом у којем ће се, ето, живјети и умирати, Црква која ће ћутати, народ који ће бити дезоријентисан, који на питање а у шта ти вјерујеш неће знати да да одговор. Чак ће бити по мало и збуњен, јер је не навикнут да га било ко и било када пита – Шта ти кажеш за Исуса Назарећанина, ко је он? Или, ако хоћете, да вас Он сам пита – Је ли Сечањци, шта ви кажете за мене, ко сам ја? Видим поштујете, долазите, фали вас овај свештеник, каже добри сте, хоће те да помогнете, да посадите, покосите. Каже, оче хоће и да се вјенчају у Цркви, први,  после толико година. Добро је, има и ко ће да се крсти. Дођу и понекад, да слушају. Има ту неких пројава и најава, да нечег великог и истинског, важног, моћног, овдје може бити. Рекло би се –  има наде! А Господ, захтјеван, сасвим оправдано, такав је Он одувјек био, такав је Он и данас. Ова Црква, то је Његова Црква. Је ли то Оче ваша или моја Црква? Ја кап крви нисам дао за њу, ја само пијем у њој Крв, једем и пијем, па кад забрљам онда дођем па се у истој њој омивам, па кад сагријешим, проблем направим, онда га, опет, тамо ријешавам, па кад се разболим, тамо ме лијече. Дакле, она није моја, мени је истина потребна али није моја. Она је Христова, пазите, није ни Светога Димитрија, њему је посвећена али Свети Димитрије је једно са Христом, са сином Божијим у Духу Светом…“

 

 

Присутни верници су имали прилику да на овом сабору по мисионарским ценама набаве један број књига манастира Подмаине које је за штампу припремио игуман Рафаило а и један број издање издавачке куће „Чувари“ из Београда коју води господин Дејан Павловић.

 

Аутор: Саша Младеновић

 

 

Видео: Центар Св.Андреј Првозвани

Коментари

коментара

Send this to friend