Аустроугарска је по почетку ратних операција против Србије у Великом рату спровела над поданицима српске националносто до тада невиђене репресалије у којима су очито предњачили хрватски “праваши” и муслимани “шуцкори” а потом мобилисала велики број Срба који су живели њеним тадашњим провинцијама Босни и Херцеговини и Крајини и упутила их на Источни фронт да се боре против Русије.

 

Донски Козаци у Великом рату (Фото: Википедиа)

 

“Кад смо дошли, одма смо се издали браћи Русима”, “Сретно прешао руској браћи”, “Е једва сам дочекао да видим браћу Русе”,” Руси су здраво добар народ”. (из писама сећања Срба заробљенин у Русији)

Руси су заробили многе од њих, а још више их се предало. Они су потом тражили да се као добровољци боре за Србију против Аустроугарске. То је био својеврстан преседан јер су тиме изазвали подозрење код самих представника Руског царства,, обзиром дас у показали нелојалност према свом суверену и национално- револуционаран чин.

 

Руска карикатура из Великог рата

 

“Козак је приморао Видака Деретића (из Требиња) да трчи испред њега: Ко си ти?, питао га је. “Србин!”, Видак му је одговорио. “Знаш ли Оченаш?”, Рус је питао. Видак је оченаш очитао.”Знаш ли Символ вере?”,Рус је опет питао. И Символ вере Видак је изговорио. Онда је онај Рус другима повикао: “Србин је мајку му његову!”

Тада је 1916. године у граду Одеса на Црном мору, у данашњој Украјини, настала Прва српска добровољачка дивизија.

У српској влади и врховној команди 1914. године владало је, са друге стране, уверење да ће рат кратко трајати и стога се сматрало да се не би требало упуштати у оно што је забрањено међународним нормама – користити ратне заробљенике за своје ратне циљеве. Након великих губитака у људству  и исазревањем идеје о југословенском  ратном циљу дошло је до промене става.

Српски амбасадор у Русији Мирослав Спалајковић известио је 11. јуна 1915. године српску владу да га многи заробљени Срби, Хрвати и Словенци моле да издејствује њихово ослобађање како би били упућени у Србију у борбе против аустроугарске војске. Тај извештај није био реалан у делу који се односи на заробљене Словенце и Хрвате који су већински остали верни римокатоличкој империји и круни.

 

Српски и руски официри у Одеси пред полазак на фронт у Добруџи (Фото:people.com)

 

Српска влада је потом формирала петочлану мисију и та делегација је у име српске државе отишла у Русију и од јула до октобра 1915. године успела да обезбеди транспорт Дунавом до Србије око 3.500 добровољаца. Бугарска је, међутим, у октобру 1915. године ступила у рат против Србије и пут Дунавом је био пресечен, па је одлучено да у Одеси буде основан одред српских добровољаца, која је касније нарасла у корпус. На челу одреда је формално био српски конзул у Одеси Марко Цемовић.

Руски цар Николај II издао 19. октобра 1915. године. Цар је примио Цемовића у аудијенцију и рекао му “скупљајте српске добровољце, а ја ћу вам дати све што је потребно”. Од тада наступа убрзано организовање добровољаца у надлежности Одеског војног округа“.

 

Руски Цар Николај II Романов на коњу и царска породица у аутомобилу на паради пред постројеним српским добровољцима (Фото: Википедиа)

 

Регент Александар Карађорђевић, главнокомандујући српском војском, издао је 11. фебруара 1916. године наредбу о формирању Дивизије добровољаца српске војске у Русији, што је био званичан назив, а за команданта је одређен елитни спрски официр Стеван Хаџић.

Хаџић је са 132 српска официра, подофицира и чиновника са Крфа, преко Солуна, Велике Британије и севера Русије дошао у Одесу и они су били командни кадар добровољачке дивизије.То су били елитни српски официри, што говори да су у команди и влади схватили деликатност ствараја војне формације у Русији. Од самог почетка осећала се јако словенофилско осећање у оваквим наредбама.

 

Пуковник Хаџић командант српских добровољаца у Руској армији окружен официрима пред полазак на Добруџу. ( Фото:people.com)

 

“Извршење светог задатка: ослобођење и уједињење свих Словена од Белог и Јадранског, па до Балтичког мора”…српске добровољачке дивизије на обалама Дунава даду доказ братској Русији да су дорасли својим грудима заштитити ову свету земљу…”

Председник владе Никола Пашић је био у Одеси 3. маја 1916. године и у извештају српској влади и регенту Александру написао је да је дивизија бројала око 13.000 људи, од којих 307. официра.Територијално гледано из Босне и Херцеговине је било 5.080 војника, из Хрватске и Словеније 2.100, а из Војводине 5.000, известио је Пашић.Радило се осамим Србима са високом националном свешћу.

Руси су српску добровољачку дивизију укључили у свој 47. корпус и ангажовали је у румунској покрајини Добруџи, пошто је Румунија у августу 1916. године ступила у рат на страни сила Антанте. Против воље Лала, који су хтели да се боре у Банату, операције су усмерене у Добруџу против немачке, бугарске и турске војске под командом способног немачког фелдмаршала Фон Макензена. Прве борбе српске добровољачке дивизије почеле су у Добруџи крајем августа и трајале су око месец и по дана.

 

Српски артиљерци у Великом рату (Фото: Википедиа)

 

“ Јуриш, јунаци! Јуриш….! Чета се заталаса и као један човек пође за командиром према бугарским војницима. Они из лежећег ставе, као наелектрисани подигоше се и пођоше на нас. За трен ока смо се измешали: настао је страшан покољ ножевима и ударање кундацима…Наступио је момент кад неко мора да клоне…они као избезумљени низ падину бежећи одступише ( сећање Саве Грбића, Плитвице, Лика на бој код Добрича).

Главнокомандујући Руске армије генерал Брусилов је веома високо оценио борбеност српских јединица које сун а сваком сектору односиле победу али због повлачења руских и румунских јединица морали су се повлачити на фронту.

“Војник Сава Данкуц из Црепаје у Банату, који је од бугарске гранате остао без ногу, док је бугарска коњица вршила јуриш храбрио је другове говорећи: “не заборавите да носите шајкаче”, а сам је извршио самоубиство не желећи да падне у руке непријатељу.”

Од тог времена у румунској војсци постоји мит: да се Срби никада живи не предају.

Дивизија је кренула у борбу са 15.988 људи и добила је попуну од још 2.400 људи, а битка се завршила 12. октобра.

 

Бојиште Великог рата и српски пали јунаци ( Фото: Време)

 

Губици су били велики и 53 одсто војника било избачено из строја, што значи да су погинули, рањени и нестали. Када се све узме у обзир, губитак износи око 8.000 људи, рекао је Поповић. Сматра се да је 800 људи погинуло, а 7.000 рањено.

Аутор:  др Милан Мицић

Коментари

коментара

Send this to friend