Као прве податке о Словенима у Банату после јужнословенских сеоба на Балканско Полуострво можемо сматрати спомене из 7. и 8. века о Северима или Северанима. За њих је још Шафарик, како сматра и Нидерле, с разлогом мислио, да су могли седети у пределу између река Тамиша и Черне, који је по њима и добио назив северинска жупанија. Ти су Северани по Нидерлову мишљењу можда били део великог словенског племена истог имена, које је прешло преко Дунава у Мезију.

Ободрити и Севери племена у Српском Подунављу

У првим деценијама 9. века спомињу франачки извори »у Дакији на Дунаву«, а у суседству са Бугарима, словенско племе с именом Abodriti. Шафарик је мислио, да су Abodriti седели на реци Бодрогу, притоци доње Тисе, по којој су и добили име, и осим тога у Банату и на ушћу Мораве. Његово су мишљење примили и многи други, па се са њим у главном слаже и Нидерле. И Јиречек очевидно не противречи таковоме тумачењу података из франачких извора (он само не прима довођење Браничевацау везу са Abodriti-ма. По њему је име племена можда словенски гласило Бодрићи. Е. Пико вели, да су »Оботрити или Ботрити« били најпре у Подунављу, па кад су га освојили Бугари, да су многи од њих отишли на север према Чешкој.

Словени и Дунав веза и загонетка која траје

Крајем 8. века, вероватно 796 године, Бугари су заузели Банат и владали су у њему до 895 године. За то су време (863 године) они и њихови поданици примили хришћанство. Мађари су 895 године победили бугарског војводу Глада и отели му земљу од Мориша до Дунава и до Видина, којом је управљао. Али су Гладови потомци и даље управљали том облашћу као васали угарских краљева. Око 1000. године се спомиње Ахтум као бугарски војвода над том покрајином. Он је био православне вере и одржавао везе са Византијом. То није хтео трпети угарски краљ Стефан, те пошље 1030. године против њега војску, која га победи и погуби, а његову земљу заузме и оснује у њој чанадско владичанство, које је имало да ради на ширењу католичанства међу многобошцима и међу православнима. По Швикеровим истраживањима врло је вероватно, да је велики део Бугара од мађарских освајача протеран; највише ако су, вели овде — онде биле заостале поједине бугарске породице, особито у Ковинској (Kubin) жупанији, где су још дуго постојала бугарска насеља. Али се с временом и њима изгубио траг.

Историјска позорница Европе

Као даљи подаци о Словенима у негдашњој јужној Угарској сматрају се спомени мађарских извора о њихову многобројном и храбром учешћу у биткама и у ратовима угарских Краљева 1044, 1052, 1242 и 1260 године.

Међу палатинима угарским 11. и 12. века, за које се мисли да су били словенског, односно српског, порекла, с највише се вероватности може сматрати за Словенина један с именом Радо (1056—1059 год.), у толико пре, што је он, као што и Пико наглашава, подигао православни манастир Св. Димитрија на Сави.

Јован Ердељановић (Панчево, 11. новембар 1874 — Београд, 12.. фебруар 1944) је био велики српски етнолог

Једно место из канона угарског црквеног синода године 1112, којим се регулише однос жењених владика према њиховим женама (њихове жене не смеју становати на владичанским добрима), може се по мишљењу А. Хаџића и Е. Пико-а једино односити на словенске владике, јер само они могаху бити ожењени.

Словенска села у Бачкој беху 1198 године отказала плаћање десетка католичком владици. Та су села без сумње била православне вере. Као што разни писци тврде, у Угарској је задуго (управо све до Лудвига или Лајоша I, 1340—1382 год.) било много верске сношљивости и православна се вера не само трпела, него се била и знатно раширила. По Швикеру ти су православни добивали свештенике из суседних земаља, које нису припадале католичкој цркви, и он мисли, да православни нису имали нигде епископа, него да су се католички епископи старали, да пастви православне цркве исправни свештеници те цркве врше обреде на њихову језику и по њиховим обичајима.

Простор укрштања различитих култура

У једној књижици, која је штампана у Будиму 1798. године, саопштава се предање банатских Срба и братије манастира Месића (код Вршца), да је тај манастир основао око 1225 године калуђер Арсеније Богдановић (пострижник манастира Хиландара), којег је био тамо послао Св. Сава — Зеремски сматра, да је вероватније друго предање, по којем је манастир Месић подигао српски деспот Јован у 15. веку, а као доказе наводи: прво, што је манастир посвећен Св. Јовану по имену деспота Јована, и друго, што је сазидан у облику крста, те по томе спада у најстарије српске грађевине те врсте у Угарској. Налазимо, да ти разлози нису довољно јаки, да оборе наведено старије предање, шта више други разлог више говори у прилог оном првом предању него овом другом.

Задужбине српских владара на тлу Угарске

И манастир Златицу (на југо—истоку од Беле Цркве) је по предању манастирске братије и народа подигао 1225. године Св. Сава, дао му потребна добра и поставио за старешину јеромонаха Јоаникија.

У двема представкама будимског српског танача из 1775 године каже се, да је српски манастир Ковин у пештанској вармеђи сазидан 1289 године и да га »Стефанъ сербскіи кралъ« »обогати, и обнови и монахи постави« и да је »лѣту еште 1320 перви кратъ изображеніемъ укращенъ«. — Према описима тога негдашњег манастира Ковина, сада српске цркве у Ковину и на Чепелском Острву, Пико мисли, да и сам начин, како је та црква (манастир) сазидана, казује, да ће она пре бити из 14. века него из 15.

Ћирило и Методије су проповедали хришћанство у Панонији

У једној се књижици из 1801 године саопштава предање, да је манастир Војловицу (код Панчева) сазидао 1383 године Стеван Лазаревић, познији деспот српски. — И овоме предању неки оспоравају вредност и сматрају за вероватније, да су манастир Војловицу подигли српски калуђери у 16 веку, који су прешли тамо с народом из Србије и из Босне.

Да су се присталице православне, као и других вера биле у Угарској јако намножиле и да су се те вере шта више шириле и на штету католичанства, доказују нам средства, која против њих предузима католичко свештенство, па затим и сами угарски краљеви. Тако је синод у Пожуну издао 1309 године наредбу, којом се забрањује католицима, да се жене од »heretico Patareno, Gazano, Scismatico vel alteri fidei contrario, maxime Ruthenis, Bulgaris, Rasciis, Lithuanis, in errore manentibus…«

Да ли је деспот Србије добио насумице поседе у Угарској?

А краљ Лудвиг (Лајош) I отпочиње право гоњење православних Словена у својој држави. Најпре је почетком 1366 године многобројне општине липовског округа (у североисточном Банату) приморао, да своје »шизматичке попове« напусте и да приме »грчко-унијатске свештенике«. Затим је, исте године, наредио, да се сви православни свештеници у крашовској и у ковинској жупанији затворе и који од њих проповедају учење противно католичкој цркви да се из државе протерају. На њихово је место довео из Далмације католичке свештенике глагољаше, који знају народни језик и врше богослужење на словенском језику али по католичком обреду, те да народ обрате у. Али су, вели Швикер, доцније многи поседници у Банату прешли у православну (неунијатску) веру и под краљевм Жигмундом су имали у Липи и у Темишвару своје.

Дух панонског крсташтва је био нетолерантан према православљу

Први је историски тачно утврђен податак о досељавању Срба са Балканског Полуострва у негдашњу јужну Угарску из године 1404. После тога времена настаје све многобројније придолажење Срба и спреко Саве и Дунава по свима крајевима тадашње јужне Угарске и Хрватске.

Према томе се као старо словенско становништво у Банату и у суседним пределима има сматрати оно, које је седело ту до почетка 15. века и само се историски подаци до тога времена односе на те Словене.

Као што се из напред наведеног види, сразмерно је мали број мање или више поузданих података, које нам дају историски извори о тим Словенима у негдашњој јужној Угарској. Колико нам је до сад познато, ни у једном се од тих извора не казује ништа одређено о народности, односно о народном имену, оних Словена, који су седели у Банату и у суседним подунавским пределима. На основи података, које нам ти извори дају, може се само као поуздано сматрати, да је у тим пределима било Словена, који су се врло жилаво држали своје православне вере и наравно морали имати и своје црквене старешине, па вероватно понегде и своје цркве и манастире.

Сачуване црквене грађевине сведоче о православљу Панонске низије

До сад су исказана врло различна мишљења о народности тих Словена. Ради примера ћемо навести ово неколико главнијих представника. Мишљење Копитарово и Миклошићево, да су најпре у целом појасу од Дравиних извора па до Прута седели Словенци, па да су затим Срби и Хрвати својим доласком тај појас раскинули, већ се одавно показало као погрешно. И разни су други писци били примили и понављали то њихово мишљење. Тако нпр. под утицајем тога њихова мњења и Швикер тврди, да су Мађари затекли у Угарској Словенце и претопили их у себе, али слажући се са Калајем сматра као поуздано, да је у Угарској, особито у њеним јужнијим крајевима, било и Срба и наводи неке од напред поменутих података о учешћу Срба у мађарским ратовима и о Србима као угарским палатинима.

Крштена Србија се простирала између Хрватске и Велике Моравске

Милекер није у овом погледу доследан: најпре је исказао мишљење, да су Мађари затекли у Подунављу »такво словенско племе које је било у додиру и у језичном сродству са данашњим горњемађарским Словацима« и да су оне од тих Словака, који су били у планинама, претопили у себе Румуни, а оне који су били у равници да су асимиловали Срби, који су надирали са југозапада. — А у једној својој новијој књизи Милекер каже: »око овог времена (т. ј. око 1200. године) било је становништво Баната већином словенско (бугарско), као што то показују месна имена, која анонимни нотар Белин (око 1200) набраја (Orsova, Kenes, Horom, Beg)«. Ипак у целој тој својој књизи Милекер говори само о Србима као о јединим Словенима у Банату, а Бугаре више нигде не помиње.

Као што смо напред показали, Л. Нидерле такође мисли, да су се по одласку Срба на Балканско Полуострво били по Банату настанили Словени, сродни с познијим Бугарима.

Угарске крајине или бановине које сигурно нису биле насељене већински етничким Мађарима

Врло је велики број писаца и научника, који мисле, да су Словени, који су се до почетка 15. века помињу у негдашњој јужној Угарској, били Срби. Тако мисле нпр. Чапловић, Барањ, Церниг, L. Böhm,L. Szalay, Пико—Павловић, M. Pesty, Г. Витковић, И. Зеремски, А. Ивић, Ст. Станојевић, Ј. Радоњић и мн. други. — Сви они сматрају Србе у пределима негдашње јужне Угарске до почетка 15. века за преостатак од Срба, који су отишли на Балканско Полуострво, и већина од њих мисли, да је број тих Срба био сразмерно мали а да их је уопште највише било у јужним крајевима данашњег Баната и Бачке и особито много у Срему.

Дакле се на основи непосредних историских података није могло доћи до сагласности у погледу на етничку броју тих Словена, што се помињу у негдашњој јужној Угарској до почетка 15. века. Зато нам за решење тога питања ваља потражити помоћ и у разним другим успоменама и траговима, које су они за собом оставили…

Приредио: Перовград.орг

Поделите:

Коментари

коментара