Сајт „Петровград.орг“ је усталасао медијско мртво море о теми Лала. Ускомешала се жабокречина, из муља који је прекрио дела наших честитих предака почео је да се јавља њихов светли лик. Јавност је сазнала да је њена представа о Лали погрешна и бурно је реаговала на истину.

Попнем се на лудају,
у`ватим се за тулају,
па заиграм дубај!
Шаљива народна песма

Како смо узбуркали жабокречину

На слици: Лудаја, акварел Љубице Тапавички.

Текст „Лале: Ко смо, шта смо и шта нисмо“, пренело је неколико портала. Први га је пренео портал „Стање ствари“. Затим га је пренео Видовдан, чији су уредници на своју руку изменили оригинални наслов: „Ко су Лале, а ко су Банаћани“. Под оваквим насловом (који је на своју руку изменило уредништво Видовдана), текст је стекао полемички утисак, па су читаоци реаговали негативно.  Овакав текст је под истоветним насловом пренео и сајт „Патриот“. „Виц о Лали је створен у Београду“ је такође пренет на Видовдан. Најзад, реаговали су и у Београду. Наиме, београдски „Печат“ је кратки извод из овог текста пренео на сопствени сајт у рубрици „Разговор“, изводу дао наслов „Истине и обмане о Лали“, па упутио на сајт „Видовдан“ као извор текста. Постоји песма „Од извора два путића“, али не постоји песма „Од путића два извора“. Извор текста није сајт „Видовдан“, већ „Петровград.орг“.  Истинито и праведно јест!

У међувремену, појавио се став да је Милош Црњански писао „легенде“ о настанку назива Лала. Тај став је погрешан, али грешка има извор. Извор грешке није у литератури, већ у погрешном читању увода у „Виц о Лали“ Витомира Сударског. Наиме, Сударски је увод збирке вицева почео стиховима Апотеозе Милоша Црњанског: „У славу смеха Банаћана / који је лаган као и коло њино али оштрији од јатагана“. Пошто је пролог потписан именом Црњанског, неуки и површни читаоци материјал читају напамет па сматрају да је и текст Сударског писао Црњански. Sancta simplicitas!

Хвала Богу, има нас још писмених, пажљивих и савесних. Поводом објављивања ових текстова ми се јавио дугогодишњи сарадник. Одличан познавалац завичајне историје, искусни јавни делатник, писац, публициста и што је најважније, он је сведок историје. Желео је да својим сведочанствима допуни моја сазнања оним што документи нису забележили. Мој сарадник је познавао Витомира Сударског и знао је да је Сударски збирку „Виц о Лали“ саставио по угледу на радове Радомира Суботића с краја шездесетих и почетка седамдесетих година. Отуд, каже, и оне „легенде“ о настанку назива „Лала“ потичу од Радомира Суботића. Међутим, како ми је рекао, Радомир Суботић није био Лала, већ је био херцеговачког порекла. Друго, Сударски је многе вицеве које су управо Лале причале о Немцима превео у вицеве о Лали. Било је и других вицева које је Суботић тематски прилагодио „Лали из вица“. Треће, он ми је казао да Иван Дадић, тзв. аутор „Божјег огледала“ у ствари никад није постојао. Ово име је, по њему, био псеудоним Радомира Суботића под којим је објављивао „мрсне вицеве“.

Наравно, нико од нас није противник Вица о Лали. Напротив. Међутим, пошто волимо виц о Лали, још више волимо истину о Лали. Има у вицу о Лали многи истине, али то није сва истина. Противимо се да се идентитет Лала своди на личност из вица, а та опасност је стварна, пошто владајући постмодернизам опасно скраћује домашај јавног памћења, како временски, тако и тематски. И да се Лалама не приписује оно што нису и нису никад били. Иван Хајтл је био велчанствени глумац. Радомир Суботић је био велики писац и публициста. Витомир Сударски је био велики јавни делатник у култури и управи. Ми смо против погрешног разумевања њиховг дела и фрагментарне употребе заоставштине њиховог рада која се извитоперује.

Када данашњи јавни делатници подлегну погрешном разумевању идентитетског наслеђа и користе га фрагментарно, путем медија изазивају забуну у јавности. Ради се о медијском ошљарењу и оно има своје последице. Тако смо у савремено доба сведоци трагикомичних примера.

Аутор чланка са Стеваном Сремцeм прати Калчин бронзани диван у Нишу.

Живе карикатуре

Стара ратарска (не чобанска) игра лоптом која се у Банату вековима звала „Цуре“, „Велике цуре“, ређе „Лопте на бегање“ или „Лопте на пикање“ преименована је заслугом несавесних  политичара и медија у „шоре“, па су те „шоре“ представљене кобајаги као банатска аутентичност. Чак је измишљано да је „шорама“ лично Михајло Пупин научио Американце. Телевизије су преносиле приче о „лопти за шорање“ и „палици“ коју је, бајаги, Пупин однео Американцима преко Атлантика. Самозадовољство промотера сопственом измишљотином било је толико да завичајним новинарима није пало на памет да се безјбол у Америци играо и пре Пупиновог одласка у ту земљу.

Стеван Сремац, аутор новеле „Поп Ћира и поп Спира“ и „Бала у Елемиру“.

Манифестација „Бал у Елемиру – Сремчеви дани“ у Елемиру се годинама одржавала под логом који је садржао лице великог писца и гости су на „Сремчеве дане“ у Елемир годинама позивани најавама у новинама „Зрењанин“ на којима је било истакнут лик – Војислава Илића. Тек на интервенцију једног савесног грађанина (који није из Елемира), на логу је лик Војислава Илића замењен ликом Стевана Сремца. Што је најважније, грешку им је открио човек који нема никакве везе са медијима. Значи ли то да зрењанински припадници „седме силе“ не читају дела Стевана Сремца чак и кад је његова тема њихов сопствени завичај? Или их само не занима како је изгледао великан српске књижевне класике који је чак у два дела прославио наш завичај? Кад већ ни новинари не воле да читају, постоји лакша варијанта да се дође до истине, на пример гледање филма. У продукцији „Зеф филма“ је 1993. године снимљен документарни филм „Елемир, а у Банату“ у којем је Раша Попов духовито представио локалне прилике одсликане у Сремчевој новели „Поп Ћира и поп Спира“, као и боравак писца у том селу. Чика Раша није пропустио да наведе податак о првој документованој српској гусларки. Дакле, уз гусле је на међи XIX и XX века певала наша елемирска сељанка из староседелачке фамилије Елемира (не из фамилије досељеника из Црне Горе и Херцеговине).

Ако сте Лала у данашњем постмодерном или неолибералном добу, на врхунцу своје каријере можете себе прогласити, на пример, Херцеговцем. Међутим, ипак водите рачуна да Херцеговци углавном припадају динарском антрополошком типу и имају врло дугачке вратове. Ако сте упадљиво различите телесне грађе, може се десити да међу њима изгледате као жива карикатура. Није срамота ако су ваши преци живели „Умеленце“.

Нишлије су подигле споменик нашем Лали, Стевану Сремцу, а у Елемиру му споменика нема. Међутим, тамо постоји Аминско постројење за прераду нафте и гаса, најмодернији еколошки погон савремене петрохемије којег је подигао Гаспром, Европа таквога нема. Треба ли подсетити да су само Елемирци демонстрирали против уласка руског капитала у НИС?

Наравоученије

Сопствено јаство не може се заменити туђим. Будимо што смо. Поштујмо своје. Како да будемо оно што смо ако не знамо ко смо? Сазнајмо стога ко смо и шта смо па ће нам мило и корисно бити што јесмо. Ко мрзи то што јесте неће постати оно што није, већ се се свести на лице из вица. Прочитајте поново „Покондирену тикву“ Јована Стерије Поповића. Кога мрзи да чита нек погледа погледајте филм.

Аутор: Душан Ковачев

Елемирски сеоски момци туку бечкеречке пулгере, илустрација Стевана Никшића Лале за Сремчеву поему „Бал у Елемиру“.

Коментари

коментара

Send this to friend