ЗНАМЕНИТЕ ЖЕНЕ БЕЧКЕРЕКА – ПЕТРОВГРАДА – ЗРЕЊАНИНА

ЗНАМЕНИТЕ ЖЕНЕ БЕЧКЕРЕКА – ПЕТРОВГРАДА – ЗРЕЊАНИНА

Нова књига у издању Завода за равноправност полова “Знамените жене Великог Бечкерека – Петровграда – Зрењанина до половине XX века” ауторке Стојанке Лекић, својеврсни је “златни оквир” за незаборав 58 одабраних, истакнутих жена из прошлости Зрењанина од почетка 19. до средине 20. века.

 

 

У Барокној сали Градске куће недавно је пред многобројним поштоваоцима књижевних дела, представљена књига ауторке Стојанке Лекић „Знамените жене Великог Бечкерека – Петровграда – Зрењанина до половине XX века“.

 

 

Књига је издање Завода за равноправност полова АП Војводине и номинално доприноси историјској борби за женска права и њихову видљивост у друштву.

 

 

Поздрављајући присутне, ауторка књиге Стојанка Лекић је истакла да се у њеној монографији могу наћи имена 58 одабраних, знаменитих жена из нашег града, које су обележиле период од два века културних, политичких и економских промена, у ком су оне стварале, ратовале, даривале.

 

 

Ауторка Стојанка Лекић се одлучила да у књизи представи портрете историјских личности за период од почетка 19. века све до половине 20. Века. Жене тада нису имале право гласа на изборима, али истини за вољу у том периоду и многе друштвене групе и народи на овим просторима нису имале то право. У књизи су у другом плану биографије ових жена а у првом плану је њихов допринос друштвено -историјском и свеколиком развоју нашег града.

 

 

Данас се по тим нашим суграђанкама разних националности зову насеља, улице, споменици и друштвене установе, попут Каролине Месингер, Соње Маринковић, Руже Шулман, Љубице Одаџић а по некима као што су Олга Гаврила или Албина Обремски није ништа названо, иако је допринос тих жена у својој епохи националног ослобођења ових крајева био огроман. Ова неправда би свакако у будућем периоду морала бити исправљена а ова монографија је подстицај. Део историографске и архивске грађе, дала је у овој монографији историчар Историјског архива Зрењанина, Ванда Војводић Мицова.

 

 

Једна од рецензеткиња књиге, др Зорица Мршевић је мишљења да је ауторка у овој књизи Стојанка Лекић успела да открије жене свих националности и занимања, које су представљале вредан фактографски допринос сагледавању проблема са којима се и данас суочавамо у ситуацији невидљивости сопствене традиције и доприноса претходница, и које могу и треба да нам послуже као узор.

 

 

У пратећем програму наступили су маестро на виолини Роман Бугар и уметник Дејан Карлечик, који је публици одрецитовао песму великог Јована Дучића „Жене“.

 

 

Промоцији књиге претходио је догађај у Градској народној библиотеци „Жарко Зрењанин“, у оквиру којег је директорка Завода за равноправност полова АП Војводине, Диана Миловић директору зрењанинске библиотеке Милану Бјелогрлићу уручила 20 књига из издавачке продукције Завода.

 

Петровград.орг

Поделите:
АЛЕКСАНДАР И. КУПРИН : ХЕРЦЕГОВАЦ

АЛЕКСАНДАР И. КУПРИН : ХЕРЦЕГОВАЦ

Александар Иванович Куприн (1870–1938) је један од најпознатијих руских писаца почетка XX века, аутор бројних приповедака и романа. Био је белогардејски поручник под командом генерала Краснова. После пораза је емигрирао у Париз, али се пред смрт, 1937. године, вратио у отаџбину где је умро 1938. године. У емиграцији је посетио Србију која је примила многе Русе протеране из завичаја и оставио белешке са својим устисцима.

 

 

Један мој пријатељ, талентовани београдски новинар, рекао ми је да нас је у госте позвао херцеговачки посланик. Можемо се најједноставније обући у жакете, а сати најудобнији – вечерњи…

Нова, тек направљена, шестоспратна зграда, огроман лифт за десет особа, високе празне собе колико јуче обојене светлим бојама. По свему судећи: привремен, а не сталан смештај.

Дочекује нас домаћин. Он је високог раста, жилав и јак, као дрвосеча или зидар. Његова црна, коврџава глава је мало погнута са упорним, непоколебљивим, мало оштрим погледом. Обучен је више него скромно: на њему је тамно плава, мека кошуља са тамном краватом. Он је простодушно љубазан и непосредан. Упознаје нас са раније придошлим гостом, његовим босанским пријатељем. Убрзо затим је дошла и његова жена. Ми, становници великих градова, скоро уопште не срећемо индивидуалну лепоту, индивидуалну љупкост женских лица и, допустите ми, давно смо се одвикли од такве радости. Исте кратке сукње, исте кратке косе, исти шеширићи, потпуно сакривено чело и вани истурени исти дуги и једнако плавичасти носеви, исти кармини, вампирске усне једнако нашминкане, савршено изглађена драга разноликост пре тако љупких кривина, окука, нежних углова – осмеха, све то чини жене налик једна на другу, од петнаестогодишње девојчице до педесетогодишње госпође, не рачунајући то да су још издалека, посебно од позади, постале налик на младиће сабијених груди и сабијених бедара… Сад ће, мислим, бити јасно зашто сам с радошћу и уздахом звиркао (читаоче, опрости ми на старој речи; али други глагол нисам нашао), звиркао на љупко лице домаћице, тако самосвојно, тако свеже одишући добротом, здрављем и скромном веселошћу. И морам рећи да није реткост срести сличне жене у Југославији, и свака од њих је на свој начин добра. Размислите: зар то није права култура?

На сто су у великим посудама поставили кукурузну кашу и кајмак (врста творога, специјално направљеног, једу га и код нас на Дону, и на Кубану и на Кавказу) – јела веома укусна и хранљива. Ја увек једем мало, а тај дан сам успео да доручкујем, и зато сам, само из пристојности, загребао виљушком по посуди. Али зато сам се са истинским задовољством радовао што је поред мене сео да једе домаћин. Тако ревносно, без журбе, много и са укусом једу само људи који устају у цик зоре, притснути тешким физичким радом, неухрањени, ненавикнути да оштрим сосевима ублажују апетит, већ да свакодневно, око поднева, утољују веселу, нестрпљиву глад, на крају, људи који су навикли да цене и уважавају сопствени хлеб зарађен ознојеног лица. Тако су, давно сам то видео, јеле дружине столара, тесара, зидара, рибара или пријатељска, многољудна, крепка породица богатог патријахалног мушкарца, у тим ретким кутовима, где је у пређашње време сељак био не кмет, већ господар.

„Ево и нашег националног, херцеговачког јела“, рекао је домаћин, учтиво спустивши кашику, „тако код нас вечерају и богати и сиромашни. Узгред, међу једнима и другима нема скоро никакве разлике. Сва је наша земља сиромашна. За нас кажу, да у Херцеговини има само људи и камења. И истина, наш градитељски камен иде пругама и плива рекама, каналима, морем у све јужноевропске државе.“

„Камење хладно, а људи топли“, рекох упитно. Домаћин брзо погледа на мене за тренутак заблисталим црним очима.

„А људи су страсни“, исправио је гордо. „Нигде људи не воле тако страсно своју отаџбину као у планинској, суровој и оскудној Херцеговини. Код нас је сви за једног, један за све. Ако ли неким поводом (искључујући, наравно, корист) убијем човека и ако о томе зна сва Херцеговина, ниједан човек неће издати, ни у сну прозборити, нити одати ни под мучењем, нити под претњом смрћу.“

Осетио сам да причам са правим ватреним песником своје сурове земље, и мислио сам:

„Домаћин је у праву. Вероватно је заиста љубав према свом племену, оданост њему обрнуто пропороционална величини његове територије и бројности становништва. Сетимо се Финске, кавкаских аула, северноамеричких црвенокожаца, Вандеје, спора Великог Новгорода са московским царевима, неугасиве ревности вере старообредаца, херојства малене Фландрије…“

„Ето знам“, наставио је домаћин, „да обожавате песме Западних Словена вашег великог Пушкина. И сам кажем да су те песме прекрасне. Али таквих песама има на стотине и хиљаде у легендарној витешкој Херцеговини. Дођите код нас у пролеће. Бићете омиљени гост у свакој кући. Има да се сити наслушате прелепих предања и старих, хиљадугодишњих песама…“

Доносе печено прасе на ражњу. То је празнични поклон за госте. Домаћин сад не једе тако брзо. А кад су налили у чаше црно вино, јаки, поцрвенели Босанац тихо рече:

„Што чекати до пролећа, узми своје гусле и отпевај нешто за госте.“

„Дозвољавате?“ упитао је Херцеговац, устајући.

Домаћин одлази на трен и одмах се враћа. Брижљиво носи са собом чудан гломазан музички инструмент, ког је тешко описати. То је – нешто налик виолончелу, али са правим, као палица, вратом и само са једном дебелом, цревастом струном. На телу има округли гитарски изрез, а само тело личи на четвороугаони или петоугаони сандук од црвеног дрвета.[1] Од свега тога најтеже је описати гудало.

Дрвени лук је погрбљен, или ако желите, српаст, а крајеви су спојени уском белом траком од коњске длаке. То и јесу Пушкинове гусле: guzla Проспера Меримеа. У Југославији овај инструмент, пак свуда, називају гуслама.

Учврстивши тело међу коленима и ниско спустивши упорну коврџаву главу гуслама, домаћин је засвирао сурови, тегобан, једнолик мотив. Три прста његове леве руке – домали, средњи и кажипрст, захватали су врат. Није их померао ни горе, ни доле. Само је стезао и опуштао прсте и некако стрпљиво, пажљиво је ишчекивао тренутак за свој наступ.

Да, већ сам давно слушао, пре двадесет пет година ту оскудну, тужну, примитивну мелодију. Слушао сам је у Полесју, у селу Казимирки, на пијаци од слепог песника.

Ој, зађе сунце, час вечерњи,
Над Почајевом је стао,
Ој, изашла војска турска,
Као тај црни облак…

Одједном, ухвативши неки непознат нам такт, Херцеговац је затресао главом и запевао. Не, глас му уопште није био сличан старачком промуклом и дрхватом гласу песника из Полесја. Били су то високи и јаки тонови, тако испунивши пространу трпезарију, да се чинило као да им је у њој тесно. Напев је био најпримитвнији, најпростији, али од оних који се изузетно тешко памте, и речи су изгледале савршено јасно. Стари гуслар се жалио на турско насиље и беспомоћност потлаченог народа.

„Шта је с богатом, хришћанском Европом?“, с тугом дозива гуслар, “Да ли је заспала? Оглувела? Ослепела? Или се само прави уснулом, глувом и слепом? Где ми, Срби, да се склонимо од јаничарског разбојништва? Ој, поћи ћемо ми, поћи ћемо до Петрограда, до великог руског цара Александра, испричаћемо му како нас Турци угњетавају. Како наше жене срамоте, девојке и младиће продају у хареме, а јунаке на свим пијацама као робље продају…“ Преставши да пева, Херцеговац је рекао:

„Та песма је још млада, свега јој је педесет-шездесет година, и у њој је, сами сте чули, скоро свежа политика. Није створена сигурно пре почета седамдесетих година прошлог столећа, пред Руско-турски рат од 1877–1878. године, па и до добровољаца Черњајева. Гуслари су код нас увек, од старих времена, за све године турског јарма, били чувари сећања на храбре борце, на вође нових славних устанака, жива лутајућа пропаганда српске слободе и независности.“

Пажљиво слушам, ћутим и души ме радује домаћинова екстаза. Јасно се присећам у тим тренуцима Пушкиновог „Војводе Милоша“ из песама Западних Словена:

А у очи гуслари нас руже:
Докле ћете штедит јаничаре,
докле њине трпети ударце?
Или нисте Срби но чергари,

Ил сте бабе, а не мушке главе?
остављајте беле дворе своје,
У велику идите пећину,
Ту се олуј припрема на Турке,
Ту дружину на оружје купи
Стари Србин, војвода Милошу.[2]

Шта ће ми ново рећи славни Херцеговац? Али он каже:

„Што је старија народна песма, то је она дубља и лепша. Ево сад, ако вам није досадно, покушаћу да вам пренесем ту веома древну песму, коју сам ја слушао од старог, слепог гуслара, а овај – од свог стогодишњег деде.“

И опет, после монотоног, сетног увода, он почиње да пева гвозденим, чврстим, директним гласом, што је тресао ваздух и нерве. Осећа се да га никаква сила неће зауставити да прекине то херојско певање.

Али, да ли од старих речи, или сложености приче, или певачеве страсти, тек не знам шта је било разлог томе да скоро ништа нисам схватио. То сам отворено признао и замолио да ми препричају текст полако, без музике. Домаћин је лако пристао. Он је стпрљиво, ред по ред, преносио садржај епа, мој пријатељ, познати новинар, преводио је на руски, а ја сам с нестрпљењем молио да понавља за мене не баш јасна места. Овај рад ми се није учинио делотвроним. Мој пријатељ новинар ми је врло радо обећао да ће записати на руском преводу стих по стих, са речима Херцеговца, текст старе песме и послати ми је у Париз. Али, и раније сам причао да су београдски новинари тако претрпани другим огромним пословима да им за поштену преписку не остаје времена. Нажалост, мораћу да представим ту песму којекако, у сировој, недотераној форми.

Овде је реч о славном српском војводи и двојици његових младих синова, о његовој оданој и храброј дружини и о тајном осветничком нападу на турски логор. Али не знам, да ли сам тачно схватио – у велико патриотско дело су некако умешале „лукаве очи“. Преко њих или не, Турци су сазнали о тајној намери и припремили су Србима опаку заседу. Ипак, нису све знале „лукаве очи“. Било им је само познато то да ће проћи војвода са двојицом синова тим уским, стрмим стазама где би се упутили само орлови и Срби горштаци. А којим околним путевима је послао војвода своју храбру дружину у турску позадину, то лукаве очи нису знале. Чим се војвода са синовима испео уз стрмину на малу зараван, окружише их са свих страна Турци и, како се Срби нису ни помакли, они их свезаше. Питају их:

„Ако ваш живот желите да спасите, реците којим путем је кренула дружина.“ Срби ништа нису одговорили.

„Мучићемо вас!“, запретили су Турци. Срби ћуте, ни један није зуцнуо.

 

 

Ухватише тада погани Муслимани млађег сина. Све су му зубе клештима повадили, одсекоше му редом све прсте, и све му кости поломише.

„Реци нам куда је кренула дружина?“

Ћути дечак, чак ни не јечи, врућу крв пљује, и тако под мукама и умире.

Узеше старијег сина. Катраном су му спаљивали цело тело; жаром су га ослепели, вене су му покидали. Ништа од њега нису добили. Рекао је тихо:

„Смилуј се над Србијом, Боже!“ – и склопио је своје очи соколове.

Тад су Турци до војводе пришли:

„Видео си каква судбина је стигла твоје синове због тврдоглавости? Јачи си од њих обојице, здравији и чвршћи. За тебе ћемо смислити најокрутнија мучења. Говори где си послао своју дружину!“

 

 

Војвода им презриво одговори:

„Ако сам видео како сте мучили моје синове, а они речи нису прозборили, није ваљда да мислите да сам се за себе уплашио и за своје муке? А већ толико хоћете да знате где је моја дружина, погледајте са те заравни надоле, у долину. Погледајте како ваш логор, запаљен гори. Погледајте како наступа одоздо моја немилосрдна дружина. Неће ни до сто избројити, а погинућете сви до једнога, и нико се неће спасити.“

Заплакао турски бег проклети, упуцао војводу из пиштоља, а одоздо се већ пење српска дружина. И истину је казао војвода: нико од Турака жив није остао. А ти што су потрчали по српским горским стазама, нашли су своју смрт у безданима.

(1) Руси црвеним дрветом (красное дерево) називају врсте које имају црвене и браон тонове. Такво дрвеће је на цени због својих добрих механичких својстава. У ту групу спадају: махагони, сандалово дрво итд…

(2) Превод Милорада Павића

Петровград.орг

http://www.pravoslavie.ru/107436.html

Поделите:
КАКО ЈЕ О ПЕТРОВГРАДУ ГОВОРИО АКАДЕМИК ПАВЛЕ УГРИНОВ

КАКО ЈЕ О ПЕТРОВГРАДУ ГОВОРИО АКАДЕМИК ПАВЛЕ УГРИНОВ

У Петровград сам дошао средином тридесетих, када сам имао десет година а из Зрењанина сам отишао половином четрдесетих , када сам имао двадесет година. Петровград је тридесетих година био у потпуном успону, све се приближавало своме врхунцу и чинило се да је потребно још само мало па да он оствари свој нови преображај и претвори се у модеран средњоевропски град. Појава модерне архитектуре, модерних аутомобила, војни и спортски аеродром, били су први знаци тога препорода. Стране фирме су имале у њему своје продавнице, колонијалне робе било је у изобиљу, страних лекова такође, постојали су модни салони, омладина је уводила модеран џез…

 

 

Кад сам средином четрдесетих одлазио из Зрењанина, град је био осиромашен, исцрпен, све је било стало и тек спремало да почне из почетка. Одавно већ није било колонијалне робе, али више није било ни домаће. У некад блиставим месарама висиле су само куке, у пекаре је стизала само једна врста хлеба, излози текстилних и обућарских радњи су били испуњени само портретима победничких вођа и заставама. Становништво се снабдевало на тачкице и на граме. Није међутим, било више ни Јевреја, ни Руса, ни многих других, а стигли су горштачки синови из колонистичких места Баната, који су обећали да ће живот преобразити из темеља…

 

 

Те године проведене у Петровграду (Зрењанину) су ме васпитале, научиле да уочавам сличности и разлике, умногоме допринеле мом сазревању. Ако изузмемо детињство у родитељској кући, у Петровграду сам попунио и заокружио своје емоционално биће…То само може да значи да је тај град био богат у много чему, можда у свему, али и да сам и ја био отворен и поверљив према њему…У дружењу у Петровграду сам стекао многе пријатеље, и тa пријатељства одржао све до ових година… У Петровграду било је свега тога: и топлог дружења и неумољивог колективизма. Било је награда и казни. Награде су углавном биле невидљиве и везане за пуно срце, а казне видљиве, обзнањене, везане за слабо тело…

 

 

Ти младићи, то смо били ми, та генерација пред  Други светски рат, за време немачке окупације и после рата, док се нисмо разишли на све стране. Остали су наши мртви другови који су пали бранећи свој (наш) понос, знајући да ће их неко сигурно памтити довека… У Петровграду је била наша непоновљива младост, сва бол неопозивих жртава…

 

 

Али била је пре тога и лепих, назаборавних, непоновљивих дана. ..били су то пре свега летњи дани на Бегеју, али, не мање, и зимски дани у широким школским двориштима, са грудвама снега у руци или у топлим собама наших родитељских кућа. Летњу разузданост, купања, веслања, ходања по парковима и пољима, око града и наравно градском корзоу, смењивали су журеви код наших шкoлских другарица, за време зимских распуста у завејаном граду. На свим тим местима рађала се младалачка, недостижна љубав.

 

 

…Кад сам пошао из Зрењанина (Петровграда), мој живот је, уистину, тек почињао али онај предживот у Петровграду ( и Грос Бечкереку из окупације) дао је најдубљи смисао свему потоњем…

Павле Угринов  је псеудоним академика Василија Поповића, који је рођен 15. априла 1926. године у Молу, умро 23. јуна 2007. у Београду.  Био је велики српски књижевник, драматург, редитељ. Објавио је 21 књигу прозе и поезије: Написао је више сценских адаптација, телевизијских и радио драма, есеја, студија и критика. Добитник је више значајних награда и ордена у СФРЈ.

Преузето из интервјуа који је 1998. године са академиком Павлом Угриновим водила Марина С. Грујић а који је објављен у Зрењанинском Завичајцу бр. 4.

Поделите:
ЖАРКО ВИДОВИЋ – СВЕТИ САВА И ЊЕГОВ НАРОД

ЖАРКО ВИДОВИЋ – СВЕТИ САВА И ЊЕГОВ НАРОД

Колико смо као хришћани осветљени ликом Христа, толико морамо и као Срби да будемо вођени ликом Светога Саве. Као што бисмо без Христа били бесловесни и не бисмо имали осећање за тајну човека, тако и без Светога Саве не бисмо осећали историју и у њој тајну Срба. Били смо сведоци многих (неуспелих) покушаја да се научно (па и философски) реши питање шта је то човек и шта је нација, па и покушаја да се научно (без душе и вере) одгонетне по чему је неко Србин и шта је то српски народ; но, шта је да је, то је народ Светога Саве, те може и да се одржи само као народ Светог Саве. То је наш једини идентитет, па према томе и наш једини континуитет. Дакле, наша историја.

 

 

Протекле 1989. године славили смо шест стотина година од Косовске битке. Али значај те битке није у њој самој, него у завету! Косово је било искушење: да ли ће наши преци, на челу са Светим Кнезом (а онда са његовим ликом-иконом) остати верни завету и кад изгубе земаљско царство? и онда кад, као старозаветни Јов, изгубе сву земаљску, световну моћ? Наши преци су одолели Лукавом („демонском Месији“, како га назива владика будимски Данило), одолели Великом Кушачу (Матеј 4, 1–11) и остали верни завету: света река Светог Саве није пресушила, историја није прекинута. Зато смо ми могли читаве прошле године да славимо – не саму битку, него – њихову верност завету. То славље нас је пробудило и уздигло. Ми смо сад опет нови, препорођени.

 

 

Но, завет којем су Свети Кнез и Косовски јунаци остали верни, а који ми славимо и који нас препорађа и чува – завет је Светосавски. Ако су Срби народ заветни, онда значи да су се Срби – и у свом Косовском завету, кад су били без одбране, земаљске силе и државе! – потврђивали од Косова и Светога Кнеза до данас само као народ Светог Саве. Јер Косовски завет не би био могућ да није током стотину и седамдесет година (од 1219. до 1389) био припреман у манастирима и црквама, задужбинама Светога Саве и Немањића.

 

 

Но искушења не престају. Недавно смо у новинама видели оглас књиге „Срби, народ најстарији“, која нам се нуди као „плод дугогодишњег научног истраживања“ и као „теза одбрањена на Сорбони“! Можда то годи сујети (некаквој опасној националној сујети!), али нас та сујета одвраћа колико од истине (јер најстарији народ су наша браћа Јевреји!), толико и од Светога Саве, духовног оца Срба, па тако и од могућности да постанемо и останемо свесни себе! Јер заводећи нас и „ласкајући“ нам представом о Србима као „народу најстаријем“ – старијем и од појаве Христа! – они траже наш идентитет у паганству! у варварству!

 

 

Тако је у 15. столећу чувени хуманистички, грчко-ренесансни философ Георгије Гемист Плитон препоручивао својим сународницима Грцима да се врате паганству, јер би само тако могли да стекну варварску снагу потребну за отпор Турцима, као што су стари Грци побеђивали Персијанце (Иранце). А да би своје сународнике и наговорио на повратак паганству (снази варварства као „младости народа“), Плитон је – са далеко више разлога него у наших српских етнолога (универзитетских пагана хуманиста!) – настојао да докаже како су Грци „народ најстарији“, тј. да су они народ по вери која је у њима тобоже једина изворна и жива, а старија од Христове! На то је цариградски патријарх одговорио Плитону: „Ми нисмо Грци! ми смо православни Ромеји!“. Грци су, наиме, крштавањем постали сасвим други народ; преображајем су стекли другачији идентитет! „Гле, све је ново!“, каже зато апостол. Ни ми више нисмо онај (заиста пагански, варварски) народ који су били наши телесни преци (али само телесни!) пре Светога Саве, нашег духовног оца!

 

 

На Бадњи дан по подне је београдска телевизија преносила дивну бадњачку свечаност са трга испред Народног позоришта; али је при томе позвала етнолога (професора универзитета, универзитетског хуманисту, тј. неопаганина) да коментарише ту свечаност; он је покушао да нас увери у изворност и животворну историјску вредност „српског паганства“ и у пагански карактер Бадњака, очуван „упркос Цркви“ или захваљујући „мудрости Цркве“ да се не противи паганству!

 

 

После тих коментара наступила је група девојака звана „Паганке“. Тај коров неопаганизма гаје, после Велике Сеобе (1690), наши хуманисти као „младост и снагу“ нашег националног „универзитетског неопаганизма“. У свом спису „О врховном богу у старој српској митологији“ Веселин Чајкановић је настојао да лик Светога Саве прикаже као маску јединог живог и и присутног „српског божанства“: паганског гневног божанства, „Вучјег пастира“, божанство „Доњег света“ (попут Мефиста Фаустовог, како га је тумачила романтичарска школа немачке етнологије, све до Хитлера). Тако је испало да Срби нису заветни народ Светога Саве, народ вођен иконом Небеске Србије, него вучје стадо које, у интересу цивилизације, треба тек да буде крштено или истребљено! Тако је у Србима несвесно изазивано осећање кривице потребно њиховим (нашим) непријатељима!

 

 

Додуше, сви смо ми пагани у оној мери у којој смо острашћени, грехом оптерећени. Смисао хришћанства и завета је зато у томе да у сваком човеку пробуди и одржи свест о сопственом греху, да бисмо се чистили и, одазивајући се позиву завета, уздизали у Небеско царство Цркве, Небеске Србије, Светог Кнеза и Светога Саве. У томе уздизању се ослобађамо идола и фетиша који годе нашој острашћености, који требају нашем Греху, а којима смо робовали, до јуче бесловесно!

Комунистичка идеологија је приказивала паганство као безазлену идеологију „бескласног друштва“, а пљачку и безакоње као правду револуције!

 

 

Но српски народ се најзад усправио. И читава источна Европа се усправља у свом достојанству, спремна да одбаци паганство. Бог нас је погледао. Уздизање је тек почело. Оно је пред нама као задатак и позив да се тек освестимо.

Икона и завет Светога Саве – историјски потврђен заветом Косовским! – јесу тај позив. Он нас не позива у „предисторијске прашуме“ паганства, него у висине у којима и Европа треба тек да се потврди. И наше Сеобе су показале да ми вером нисмо везани за тло и земаљско царство (хтонском вером, као пагани), него заветом за Небеско царство које је у човеку! Ко историју и супстанцију српског народа тражи у паганству (или утопији хуманиста), тај не разуме ни Косовски завет, ни Светог Кнеза, ни Светога Саву. А без њих ми нити имамо историју нити можемо знати ко смо!

 

Кратко житије аутора:

 

Жарко Видовић, српски историчар уметности, ликовни критичар и историчар цивилизације. Рођен 1921. у месту Тешањ (Босна и Херцеговина). Учествовао као добровољац у Априлском рату. У октобру 1941. ухапшен  у Сарајеву 1942. пребачен у Јасеновац, одатле у логор код Нарвика у Норвешкој. Године 1943. успева да побегне за Шведску. Наставља студије у Упсали где добија ћерку Загу. После рата вратио се у Југославију у којој је робијао, због својих ставова о демократији. Докторирао 1958. у Београду. Предавао историју цивилизације на Универзитету у Сарајеву и Загребу, одакле је због својих речи о србофобији био истеран децембра 1967. године. Исте године прешао у Београд, где је у Институту за књижевност и уметност Србије радио све до пензије 1986. Писао је и преводио за „Борбу“, „Културу“, „Књижевне новине“. Иза себе је оставио капиталан философски опус: „Огледи о духовном искуству“, „Трагедија и Литургија“, „Његош и Косовски завјет у Новом вијеку“, „Суочење Православља са Европом“, „Срби у Југославији и Европи“, „Литургијска тајна Светог Писма“…Видивић је носиоц орденаСветог Саве. Представио се у Господу 2016 године.

 

 

Православље, бр. 548 (15. јануар 1990)

Поделите:
СТАРА ИКОНА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА СИЈА НОВИМ СЈАЈЕМ

СТАРА ИКОНА СВЕТОГ ГЕОРГИЈА СИЈА НОВИМ СЈАЈЕМ

Дарко Тркуља нам доноси ауторски текст под називом: Конзервација и рестаурација иконе Светог Георгија Победоносца. Аутор је завршио Високу школу Српске Православне Цркве за уметности и конзервацију, одсек Консервација и рестаурација икона на дрвеној подлози. Овим текстом Петровград.орг жели да вам представи велико духовно благо овог народа које не сме да буде заборављено. Иконе су важан део идентитета хришћанског културог круга којем припада наш народ.

 

Храм Светог оца Николаја у Томашевцу

 

Храм у Томашевцу сазидан је у периоду од 1813. до 1814. године, а свечано је освећен 1816. и посвећен Преносу моштију Светог Оца Николаја. Иконостас је насликао Коста Пантелић 1843. године. Храм је изгорео 1848., а обновљен је 1859. године. Нови иконостас у дуборезу радио је мајстор Девић из Паланке, док су иконе на иконостасу сликали Јован Поповић из Панчева 1864. и академски сликар Гуч из Беча 1870-1873. године. Шест рипида са дванаест слика радио је непознати сликар XVIII века, док је један број целивајућих икона рад Константина Пантелића из 1843. године Не зна се када је тачно основана парохија у Томашевцу, јер су матичне књиге изгореле 1848., а нове матичне књиге воде се од 1852. године.

 

Опис иконе:

 

У првом плану је представљен Свети Георгије на белом коњу одевен у војничку одећу, како седи на пурпурном седлу са украшеним златним ресама. Преко рамена му је пурпурни огртач, испод кога је плаво-зелена хаљина. Приказан је како пробада аждају[1]. У позадини се види језеро, а са десне стране се види дворац и принцеза[2]. У даљини се виде брда. У доњем левом углу је видљива лобања. Принцеза је одевена у розој хаљини, преко које је бели огртач. Позадина је светло плава са деловима жуте (небо)[3].

 

Затечено стање:

 

По целој површини иконе видљиви су танки слојеви површинских нечистоћа и потамнелог лака. Такође су видљиве кракелуре. На више места има недостајућих делова подлоге и бојених слојева. Оштећења у виду рупа видљива су у горњем делу иконе (изнад главе коња), на месту трупа коња, као и изнад леве копите. Оштећења у виду расекотина су видљива у доњем левом углу између аждајиног репа и лобање.

Подлога: Подлога је туткално-кредна.

Бојени слојеви: Бојени слојеви су равномерно уједначени.

Заштитни слојеви-лак: Дамар лак.

Полеђина: По целој површини полеђине иконе видљиви су трагови површинских нечистоћа (прашине и паучине). На полеђини украсног рама видљиви су улазно-излазни отвори од ксилофагних инсеката, као и бели трагови непознатог порекла (креч?). Носећи (блинд) рам је са кајлама и једном пречагом. На појединим местима има улазно-излазних отвора. У горњем делу украсног рама су две металне округле закачке.

Украсни рам: По целој површини рама има трагова површинских нечистоћа (прашине и паучине). Има такође и недостајућих делова.

 

Рестаурација:

 

Икона је била доста оштећена, као што је горе наведено, и што се види на фотографији број 1, на доста места је било оштећења у виду расекотина, раздеротина и рупа. Била су веома велика. Оштећења су настала услед дејства микроклиматских услова. Поред ових оштећења биле су видљиве и површинске нечистоће. На икони је недостајало преко 40% бојених слојева, а велике површине оштећења су захватале део огртача и труп коња, што је захтевало спровођење компликованог поступка реконструкције недостајућих делова. Предузети су конзерваторско-рестаураторски захвати у циљу консолидације и стабилизације ауторског платна. Један од предузетих захвата је приказан на слици 2. Икона је враћена у првобитно стање и излакирана.

 

 

Изглед након конзерваторско-рестаураторских радова је приказан на фотографији број 3. На украсном раму је било доста недостајућих делова на биљној орнаментици, што је захтевало да се надоместе исти.

[1] Символизује многобоштво

[2] Принцеза, ћерка цара града Вирита у Сирофиникији, покрај мора, недалеко од града Лиде.

[3] Погледати: Житија светих за април, отац Јустин Поповић.

 

Аутор: Дарко Тркуља (Фото: Јован Његовић Дрндак & аутор)

Поделите:
ОТВОРЕНА 20. КАРАЂОРЂЕВАЧКА ПРЕЛА У БАНАТУ

ОТВОРЕНА 20. КАРАЂОРЂЕВАЧКА ПРЕЛА У БАНАТУ

У среду 10. јануара отворена су 20. Карађорђевачка прела, традиционална културно-завичајна манифестација. Први програм у низу овогодишње културне манифестације одржао се у малој сали изложбом „Србија памти Бизерту“ и представљање „Добровољачког гласника“ и других издања Удружења ратних добровољаца 1912-1918 њихових потомака и поштовалаца из Београда.

 

 

Својим квалитетом, садржајем, осећајем за неговање традиције, чувањем прошлости али и прихватањем новог, ова манифестација превазилази оквире локалне средине и заузима значајно место на културној мапи Баната и Србије. Изложба „Србија памти Бизерту“ је побудила велико интересовање, отворена је током овогодишњих прела и изазвала је интересовање код публике.

 

 

Након представљања Добровољачких гласника публика се преселила у Велику салу Дома културе где су чланови новооснованог културно уметничко друштва „Илија Прерадовић“ одржали целовечерњи наступ.

 

 

Поред фолклорног састава наступ су имале и певачке групе „Личанке“ и „Личка капа“. Посебно харизматичан је био наступ ученице одсека соло певања, Средње музичке школе „Јосиф Маринковић“ из Зрењанина, Данијеле Кондић. Плакету „Др Саво Иванчевић“, ове године, су добили чланови певачке групе „Личка капа“.

 

 

Присутне је, испред покрајинског секретаријата за културу и информисање, поздравио познату историчар др Милан Мицић, помоћник покрајинског секретара за културу, а Карађорђевачка прела отворио је председник савета Месне заједнице Младен Ајдуковић.

 

 

Манифестација „Карађорђевачка прела“ традиционално се одржава у  овом насељеном месту, изграђеном на ледини после Првог светског рата, рукама досељених солунских добровољаца и њихових породица уз велику подршку краљевске династије Карађорђевић, по чијем претку и носи име. Од 1.026 досељених породица, 691 породица је била са статусом солунских добровољаца, претежно из Лике, а затим из Босне и Херцеговине и Црне Горе.

Препоручујемо!

Петровград.орг & https://www.facebook.com/KaradjordjevackaPrela/

 

 

Поделите: