ЧУВЕНИ РУСКИ ПРОПОВЕДНИК СРБИМА: ЖЕЛИТЕ ЛИ ДА БУДЕТЕ ТО ШТО АМЕРИКАНЦИ ЖЕЛЕ ИЛИ ЖЕЛИТЕ НЕШТО ВИШЕ

ЧУВЕНИ РУСКИ ПРОПОВЕДНИК СРБИМА: ЖЕЛИТЕ ЛИ ДА БУДЕТЕ ТО ШТО АМЕРИКАНЦИ ЖЕЛЕ ИЛИ ЖЕЛИТЕ НЕШТО ВИШЕ

Протојереј Андреј Ткачов већ неколико година важи за најпознатијег и најистакнутијег православног мисионара и проповедника не само у Русији, већ и ван њених граница. У београдском Храму Светог Саве одржао је проповед поводом објављивања својих десет књига на српском језику.

Његова несвакидашња жива реч у проповедима, књигама и текстовима, у ТВ и радио-емисијама плени и надахњује широм света. Ткачов на савремен и разумљив начин преноси и приближава јеванђељске истине, истакнуто је у представљању овог проповедника.

Пред препуном криптом Храма, често прекидан аплаузима, посебну почаст одао је, како је рекао, свом узору — Светом Николају Велимировићу.

Предавање одржано у препуној крипти Храма

Сви дугујемо Николају

„Желео бих да сви православци буду паметни, да православље не доживљавамо као нешто што смо наследили. Да схватимо да је православље жива традиција која нам помаже да данас одговарамо на питања о држави, животу, цркви и личности. Мислим да је управо о томе размишљао Николај Велимировић. Он је сав свој таленат поклонио Богу. Порекло света, науке, политике, породице, личности, ништа није изоставио. Мислим да смо сви дужници Светом Николају Велимировићу. Многи православни мислиоци ограничавају своју делатност у границе храма, али Свети Николај је отишао много даље“, рекао је Ткачов.

Николај Велимировић је проповедао свуда, не само у храмовима, додаје Ткачов, увек је био у контакту са људима. То је, према Ткачовљевом виђењу, рецепт за оживљавање православља ван граница које му је поставио комунизам — граница храма.

Историјски задатак — напунити храмове

Николај Велимировић је показао да образовање подразумева веру у Бога. Он је загрмео против безбожне образованости, проповедао је не само на српском, него и на енглеском и грчком.

„Утувили су нам у главу да у Бога могу да верују само прости људи. То је лаж. Највећи светски научници били су побожни и нама је важно да схватимо са су хришћани будућности образовани. Али знање желимо да претопимо у чврсте новчиће које ћемо дати на жртву Христу“, каже Ткачов.

Историјски задатак православних мисионара, додао је он, јесте напунити храмове. Први пут у људској историји број људи који живе у градовима, премашује број људи који се баве пољопривредом.

Десет књига Ткачова објављено на српском језику

Људи више не раде тешке послове и за људе у градовима више не важи правило да шест дана раде, а седми се одмарају. Због тога би, према Ткачовљевим речима, литургију требало служити свакодневно. Свако може да одвоји сат времена за литургију и по канцеларијама ће се разићи нормални људи.

Мало је демократија

„Желимо ли да будемо обична република као што су нам Американци рекли, или нешто више?“, запитао се у проповеди Ткачов.

„Ја бих желео нешто више. Мало ми је демократија. Желим царство Божје и ви га такође желите. Сетите се свог рода, краља Стефана Дечанског и Николаја Велимировића, помало личите на њих, а практични кораци у том правцу ће бити да недељом сви храмови буду препуни“, одговара он.

На крају проповеди, Ткачов је упоредио Србе и Русе са Јеврејима. У старо доба, сви су имали нешто боље од Јевреја. Међутим, Јевреји су, рекао је Ткачов, имали живог Бога.

Тако је и данас са Србима и Русима. Немачка, Британија, Америка и остали имају боље институције, технику, законе, али Срби и Руси имају Бога и никог другог. Драги Срби, чувајте веру и молите се Богу, поручио је Ткачов на крају проповеди.

Протојереј Андреј Ткачов

Преузето са сајта Спутник: Никола Јоксимовић (Фото: Бранко Максимовић)

Поделите:
ДУШАН КОВАЧЕВ – ВОЈВОЂАНСКИ МЕНТАЛИТЕТ

ДУШАН КОВАЧЕВ – ВОЈВОЂАНСКИ МЕНТАЛИТЕТ

Савремена аутономашка флоскула „војвођански идентитет“ није идентитетски појам, израз свести или особита култура. То је противкултура која је себе прикрила кулисама ради улепшавања особених штетних појава које су већ девет деценија познате под називом војвођански менталитет.

„Восток, запад, полуноћ бојали се мене, славне, храбре Сербије, бивше тогда једне.“

Фото: Mонтажа на основу аутопортрета Захарија Стефановића Орфелина из приручника „Калиграфија“, 1778. г.

Малаксалост, пажњу, разврат Сиварида:

западњаштвом зовеш ти и „ситним радом“.

– Војводино стара, зар ти немаш стида?

Вељко Петровић

У Војводини је одавно уочено постојање регионалне противкултуре која је још крајем XIX века показала обележја умишљене супериорности. У првој половини XX века су малобројним Србима са простора некадашње Аустроугарске, огрезлим у умишљеном сепаратизму, хрватски манипулатори дали подстицај. Политичари Хрватске сељачке странке су им наденули особити говорни израз, упорно их називајући пречанима. Потом је војвођански менталитет под утицајем хрватских политичара и комуниста почео да производи и завичајни политички шовинизам и псеудосепаратизам у окриљу Војвођанског фронта. 

Великани наше народне културе из Војводине, још пре стварања Војвођанског фронта, препознали су ове штетне појаве и јавно им се супротставили.

Великан који је разликовао патологију од идентитета

Данашње аутономашко приказивање пејоративних израза и срамних понашања у циљу изазивања регионалног идентитетског доживљаја представља продор војвођанског  менталитета у колективну свест у циљу представљања социјалне патологије као идентитетског чиниоца. Стога заборавне морамо подсетити да је војвођански менталитет од почетка означен као патолошка појава.

Војвођани о Војводини 1928. године, објективно, без улепшавања и патетике

Сведочанства најугледнијих људи Војводине свог доба је објединило Удружење Војвођана у Београду у зборнику „Војвођани о Војводини“ 1928. године. Зборник се појавио годину дана након смрти Јована Цвијића. Овај зборник сведочи о особито погубним колективним манама народног карактера у Војводини, никако о његовој „супериорности“.

„Војвођани о Војводини“, зборник Удружења Војвођана у Београду, 1928. г.

Слависта, филолог и председник Матице српске, Радивоје Врховац сведочио је о одсуству иницијативе и неодлучности, као и склоности Срба у Војводини ка апатичности.

Исидора Секулић је писала о скептичном и паничном стању које је веома раширено међу становништвом Војводине. У свом књижевном стваралаштву дала је сликовите примере тог стања.

Никакве особине у виду „супериорности“ Срба Војводине нису бележили ни Душан Ј. Поповић, као ни много оптимистичнији Тодор Манојловић.

Радослав Марковић (такође сарадник Радивоја Симоновића) отворено је писао о тешкоћама прихватања заједничког удруживања међу Србима Војводине. Велики борац за развој задругарства је навео да се задругарство и банкарство у Војводини развијало подстакнуто радом Срба из Хрватске, нарочито Личана.

Станоје Станојевић се отворено супротставио жалопојкама о „јадној“ Војводини и разним војвођанским изговорима за све и свашта.

Милета Јакшић је особито напао алкохолизам који је по Војводини био изузетно раширен.

Све ово што су записали Војвођани о Војводини дало је слику која је веома удаљена од супериорности, без обзира што су аутори пропустили да се осврну на неухрањеност, осиромашење, пропадање најамних радника и разне социјалне болести које су харале подручјем Војводине. Неке од ових појава су биле толико срамне да су аутори потпуно избегли да их помену у Зборнику.

Јавно признати угледни људи Војводине нису себи дозвољавали да јавно говоре о најсрамнијим чињеницама о стању нашег народа. Њих је у уметничкој форми објавио Милош Црњански (касније такође укључен у рад Удружења Војвођана у Београду). Још 1919. године је под насловом „Апотеоза“, у збирци „Лирика“, Црњански саркастично приказао циничну, друштвено, морално и здравствено упропашћену личност Проке Натуралова и његових ратних другова који масовно болују од сифилиса, чиме је приказао очајно стање свог народа у Банату који је пропадао у умирућој тамници народа – Аустроугарској.

Исидора Секулић је писала о скептичном и паничном стању које је веома раширено међу становништвом Војводине.

Век касније, Војводину не мучи спутаност „војвођанског идентитета“, пошто тај идентитет уопште не постоји, већ је мучи проблем војвођанског менталитета од кога она болује. Војвођански менталитет је узнемирујући проблем. Тај непријатни проблем је давно дефинисан.

Војвођански менталитет је прецизно описао и означио као главни проблем Војводине Милан Кашанин. Као да је предосећао будуће невоље, Милан Кашанин је у зборнику „Војвођани о Војводини“, пре девет деценија, порекао постојање ма какве војвођанске посебности међу Србима. Шта више, навео је Кашанин да „војвођанска свест“ у народном духу и свести никада није постојала. Узрок за проблеме Војводине, уместо непостојеће „војвођанске свести“, нашао је у постојању војвођанског менталитета. Чиниоце појма војвођанског менталитета је навео бритко и тачно, као скуп изразито негативних завичајних појава, с препоруком да их треба мењати.

Милан Кашанин: „Нема Вовјодине и Војвођана у смислу неке одређене покрајинске свести. Ко је од нас, пре рата, код куће и у јавн, свој крај називао Војводином и себе звао Војвођаном?“ Фото: Википедиа

Милан Кашанин о непостојању „војвођанске свести“ и против војвођанског менталитета

Ево шта је писао Милан Кашанин о „војвођанској свести“ која не постоји и војвођанском менталитету који постоји као патолошка појава:

„Нема Вовјодине и Војвођана у смислу неке одређене покрајинске свести. Ко је од нас, пре рата, код куће и у јавности, свој крај називао Војводином и себе звао Војвођаном? Негдашње Српско Војводство било је и сувише кратког века и његове границе сувише произвољне, да би оно оставило дубоког трага у широким слојевима народа. Наш крај се систематски и свуд назива Војводином углавном од народног уједињења 1918. г. Па и данас влада збрка у појму тога имена, јер се у Војводину, уз Бачку и Банат најчешће не ставља и не рачуна Срем, који је заиста припадао некадањем Српском Војводству, него се ставља Барања, која није никад била у саставу тога Војводства. Оно што се, из комодитета, данас зове Војводином, нема још ни једног обележја засебне и заокругљене покрајине: нема свога центрума. Столица кратковековног Српског Војводе службено је био Темишвар, град и онда претежно немачког карактера, а данас у опште ван граница наше државе. Војводина, дакле, никад није имала свог културног, политичког и  привредног центра, па нема ни сад.

То је прво што треба знати кад је реч о Војводини. Друго је ово. Ако нема Војводине и Војвођана у смислу народне и дуготрајне покрајинске свести, има један менталитет, који је својствен свим људима на тој територији, менталитет који је створен под двоструким утицајем: под утицајем средњевековне српске традиције и политичким приликама за последња два века. Живот у туђој држави учинио је да српски народ у Војводини заузме у свима питањима дефанзиван став, из чега је произашла његова конзервативност, сентиментално родољубље, спремност на жртву, везаност за цркву, осећајност, развијање унутрашњег живота. По свим приликама, Војвођанин је изживљавао свој живот не државнички и војнички, не освајачки и офанзивно, него физички и сензитивно. Нигде нема толико пустог, облапорног, нахрањеног и напојеног физичког живота као у нашој Војводини и мало где, у исти мах има толико склоности ка животу у фантазији и у сну, чак понирања у душевност и у мистику. Војводина је дала Српству за последња два века, више уметника и књижевника него све друге покрајине заједно. Она је била, одувек и на један начин, колевка њених тупих и пасивних духова, људи који сав смисао налазе у масном јелу, спавању и пићу и колевка занесењака, песника и уметника.

„Живот у туђој држави учинио је да српски народ у Војводини заузме у свима питањима дефанзиван став, из чега је произашла његова конзервативност…“

Људи таквог менталитета и са таквим склоностима немају много способности за прегнућа и напоре, за социјалну акцију и организван рад. Два можда најважнија предратна покрета – оснивање Земљорадниких Задруга и Привредник, – нису поникли у Војводини, него су у њу донесени из Загреба, од стране личких Срба. Банке се у Војводини тешко одржавају. Организације се спроводе споро, краткога су века и мало су активне. За десет година заједничког живота у нашој новој држави, Војводина није дала ни једног политичара вишег ранга и ни једног државника. Политички и државнички, утицај Војводине је раван нули у нашој новој држави.

Енергија и гипкост, то су две главне особине које недостају просечном, обичном човеку из Војводине. Он не зна цену времену и не воли да се креће.  Мало је радознао и бежи од напора. Пре рата су се могли на прсте избројати наши људи који су некуд путовали, живели на страни дуже време и предузимали неки већи, замашнији рад. Живи се од наследства и духовно и економски.“

„Војвођанска цивилизација“

Нема посебне „војвођанске свести“ нити „војвођанске цивилизације“. Уместо њих има особите социјалне патологије и њено име је војвођански менталитет. То је налаз из заоставштина најумнијих Срба Војводине који су предали поколењима, актуелан и у наше време. Није ли одмах по ослобођењу тај војвођански менталитет описао Милош Црњански у приповетки „Света Војводина“, објављујући је исте године када и саркастичну здравицу „Апотеоза“? Снажан контрапункт назива и садржине „Свете Војводине“ Црњанског указивао је на неодрживу супротност онога ништавног што јесте и онога што се хоће представити као „супериорност“.

Војвођански менталитет описао Милош Црњански у приповетки „Света Војводина“

Већ на почетку свог књижевног стваралаштва, за само две године, Црњански је упозорио на тешку заоставштину „болесника на Дунаву“, као маскараду којом управљају салонске лорфе (драма „Маска“ 1918). Упозоравао је на утицај декаденције бечке маскараде који је обузимао његов народ у далекој хабсбуршкој провинцији, која се кварила по мустри бечкој, формално поштујући домаће али помодно уобличене народне вредности. У том светлу се савршено може разумети и значај његовог супротстављања „затрпавању домаће књижевности страном литературом“ и његова оптужба да се „богаташка деца играју комунизма“, због чега је постао enfant terrible не само српске већ и југословенске књижевности.

Тек годинама након објављивања зборника „Војвођани о Војводини“, Никола Милутиновић, у „Гласу Матице српске“, писао је о некаквој „војвођанској  цивилизацији“. Милутиновићева високопарна фраза никад није прихваћена у јавности Војводине, а он и њему блиски малобројни сарадници чак нису никад покушали да искажу садржину онога што су називали „војвођанском цивилизацијом“.

Један од мурала у Сремској Митровици

Милутиновићев рад је био веома условљен фамилијарним политичким обзирима према престарелим и никад оствареним политичким идејама српских нотабилитета друге половине XIX века. Српски нотабилитети су били истомишљеници једне политичке оријентације која је и након Аустроугаске нагодбе узалудно размишљала о обнови борбе за аутономију Српске Војводине у Аустроугарској. Историјски српски нотабилитети (Никола Максимовић и Светислав Касапиновић) су тада замишљали да унутар Српске народне слободоумне странке окупе конзервативну групу српских богаташа која би се борила за персоналну аутономију Срба на начин који би био прихватљив Бечу и Пешти, као и кући Хабсбург. Милутиновићев став о „војвођанској цивилизацији“ је, по свој прилици, био танушни одјек остатака наде која је опстала међу ретким српским милосницима Хабсбурга на територији Војводине.

Високопарна фраза о „војвођанској цивилизацији“ је била толико ван разумне стварности да су је брзо сасвим заборавили и они који су о њој говорили и писали. У доба када се ова фраза појавила нико није ни критиковао нешто што очигледно не постоји.

Taчна дијагноза стања

Наши великани XVIII i XIX века углавном су негативне појаве на подручју Војводине приказивали кроз уметничка остварења, нарочито књижевна дела. Ђорђе Натошевић, Стеван В. Поповић и Радивој Симоновић искључиво су писали о узроцима народног пропадања. Тек је Милан Кашанин на најсажетији начин поставио дијагнозу проблема патологије народног духа у Војводини и дао јој име: војвођански менталитет.

Кад год чујемо за „војвођански идентитет“ морамо знати да се ради о патолошкој фрази

У десетој деценији након постављања дијагнозе патологије народног духа у Воводини, проблем војвођанског менталитета се и даље развија. Шта више, чиниоци тог менталитета се проширују и на остатак Србије. Ова социолошка патологија је сасвим запостављена, па још увек има оних који чак прижељкују да на основу социолошке патологије сопственим фабулацијама „докажу“ постојање посебног „војвођанског идентитета“. Такве је Милан Кашанин пре девет деценија отворено упозорио: „Нема Војводине и Војвођана у смислу неке одређене покрајинске свести“. У савремено доба је и Раша Попов поручио: „Не постоји осећање да си Војвођанин“.

Кад год чујемо за „војвођански идентитет“ морамо знати да се ради о фрази која нема друге садржине ван једне особите социолошке патологије.

Преузето са националних портала Српски став, Стандард и Царса

Поделите:
ИНТЕРВЈУ – ЗОРАН ВЕЉАНОВИЋ – О АРХИВИСТИЦИ, ИСТОРИЈИ И ЈОШ ПО НЕЧЕМУ

ИНТЕРВЈУ – ЗОРАН ВЕЉАНОВИЋ – О АРХИВИСТИЦИ, ИСТОРИЈИ И ЈОШ ПО НЕЧЕМУ

На свечаној скупштини Музејског друштва Србије одржаној је 17. маја у Чачку, додељене су награде „Михаило Валтровић“ за изузетне резултате постигнуте у 2018. години. Престижно признање додељено је др Драги Његовану, Зорану Вељановићу и Јелени Добровић Бојановић, ауторском тиму за пројекат Музеј присаједињења 1918. У Новом Саду, као комплексном пројекту од националног значаја. Тим поводом разговарали смо са једним од добитника награде Зораном Вељановићем, помоћником директора ове установе, кустосом – историчарем и архивским саветником.

Са конференције за медије у Музеју Војводине

Господине Вељановићу, велика нам је част што сте издвојили време да говорите за Петровград.орг о вашем професионалном ангажману у протеклом периоду, сматрамо да сте личност која је посебно ангажована на професионалном плану на пројектима од посебног националног значаја. Рођени сте Зрењанинац и стручњак који се деценијама бави историјом и архивистиком, како оцењујете ваш досадашњи рад на свим овим пољима?

До сада сам објављивао радове како из архивистике, тако и из историографије, приближно пола пола. Радио сам све најзначајније теме које се тичу архивистике као науке, од историје архивистике до теоретских текстова о архивистици као науци. Дакле од утврђивања архивистике, као посебне науке, до стручних питања у архивистичким часописима, теоретских расправа на тему архивистике и архивистичких послова. Самим тим објавио сам водиче кроз архивску грађу како Историјског архива Суботице, где сам радио, тако и водиче кроз архивску грађу Војводине у Новом Саду.

Са доделе престижне струковне награде

Ваша биографија се налази на друштвеним мрежама, за оне који желе да прочитају а оно што нас посебно интересује је ваш историографски рад који укључује интересовање за кључне историсјке теме у националној историји Новог века?

Што се тиче историографије, објављивао сам до сада двадесет и четири монографске књиге. Почетно сам се у њима бавио историјом установа културе и добротворних друштава, Српске читаонице, Добротворне задруге „Српкиња“, Кола српских сестара, српских певачких друштава, школских институција Срба у Банату итд. Да би до данас наставио са темом која ми је кључна, која ми је посебно блиска то је 1918. година, Први светски рат и стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Бавио сам се животом у Краљевини Југославији, стварањем и развојем посебно колонистичких и добровољачких насеља. То је и разумљиво, пошто сам и сам потомак тих колониста, тако да и по тој основи ме је тај период интересовао али и по оном определењу за националне теме од посебног значаја које нису добољно обрађене у нашој историографији. Шта више та тема и даље спада у ред „белих мрља“ наше историографије, како је говорио покојни професор Гаћеша, који је пре неких четрдесетак година први писао значајне радове о колонизацији у Бачкој, Банату и Срему. Ми до сада немамо тако комплексних студија, имамо само појединачне студије.

Детаљ из интерактивне музејске поставке

Објавио сам и сам прву монографију о добровољачкој колонији у Мишићеву, у Бачкој, прву књигу 1996. године. Тек 2012. године објавио сам „Добровољачка колонија Мишићево 1918 -1941.“ другу књигу на исту тему. Сад је у току писање још једне студије на тему добровољачке колоније у околини Бајмока. Само у Бачкој је тада било између 60 и 75 добровољачких насеља а ми и дан данас не знамо тачно колико их је заправо било у Бачкој и Банату, замислите. Мало људи се у нашој историографији бавило тим питањем. Срећом за Банат се тим питањем бавио Милан Мицић, јер је и сам потомак добровољаца али појединачно о колонијама немамо монографије. Ми на жалост имамо од непрофесионалних лица која се баве историјом, неке монографије али је то тако и написано, без научног апарата и литературе, тако да то не доприноси расветљавању ових питања. Тешко можемо са сигурношћу рећи, да можемо бити убеђени у веродостојност тих записа. Кад људи пишу по сећању, има ту доста кићења, тога што људи по природи сећања и људског карактера, искриве, улепшају. Имам два стручна звања и највише архивистичко и највише музеолошко звање и трудим се да у складу са тим и пишем радове. Историчари треба да пишу историју.

Једно од архивистичких дела Зорана Вељановића

Дакле, да резимирамо, имам 24 монографска рада и између 400 и 500 стручних радова. Оснивач сам и уредник више стручних часописа из архивистике и историографије. Дан данас сарађујем са низом архива и стручних часописа републичког и покрајинског значаја. Посебно ми је драго, што ћемо поново покренути „Архивски грађу“, стручни часопис Историјског архива Зрењанин. Циљ је, да ову нашу науку што више приближимо јавности, грађанима и осветлимо значајне националне теме на прави начин. Ми и пишемо за јавност и грађанство, без обзира да ли су то прве степенице, па их треба даље разрађивати или не. У сваком случају стално тежимо даљим истраживањима, јер у науци не постоји тачка, па да се каже све је написано. Увек се може допунити оно што је написано, потврдити или оповргнути нека теза. Ту су и нова открића, којих свакако увек има и која баце неко ново светло у истраживањима. Лично сам заговорник тезе, да и пола нове странице у науци значи много у односу на празну страницу. Одговор на лошу књигу је боља књига о истој теми. Вредност некој књизи даје научна јавност а јавност је ту да буде упозната и да свој суд.

Музеј присаједињења 1918. је свакако најзначајнија инстутуција и пројекат у Војводини и Србији у који сте се укључили на професионалном плану у протеклом периоду. Поставка музеја је на светском нивоу може се рећи а Владе Републике и Покрајине су учиниле заиста много на давању достојног значаја овој великој историјској теми. Колико вас лично и професионално испуњава рад на овом пројекту за који сте добили и награду са најближим сарадницама која носи име великог Михаила Валтровића?

То је највиша републичка струковна награда, коју додељују колеге из Музејског друштва Србије, за тај значајан пројекат. Наравно, да ми и лично и професионално овај пројекат много значи, пре свега због времена које сам уложио у образовање и усавршавање, да би био у стању да заокружим једну такву изузетну тему. Наравно, веома сам захвалан Влади Војводине, која је оценила, да је присаједињење једна од најзначајнијих догађаја за историју Војводине, како Срба тако и свих осталих словенских становника покрајине, Словака, Русина, Буњеваца, Шокаца итд.

Велика народна скупштина у Новом Саду 1918.

Те 1918. године, су све поменуте етничке групе, коначно стекле слободу и створиле државу у којој желе да живе. Постале су део државе у којој је народ, преко својих посланика, исказао своју вољу у којој држави и у ком политичком окружењу жели да живи. Та одлука је била одраз, вековног незадовољства тог становништва, дискриминацијом у Аустрији и Угарској. Оспоравање је било и у националном, верском и културолошком смислу. Посебно је било оспорено право на језик и писмо. Када је то становништво коначно дошло у прилику да буде ослобођено, оно је исказало своју вољу. У Нишкој декларацији су јасно били постављени ратни циљеви Србије, да се ослободе сви Срби и сви Јужни Словени. То је била велика мисао, не да остваримо оно што желимо на штету других, него напротив, оно што желимо себи, желимо и другима. То је и смисао речи великог Јаше Томића, парафразирам, све оно што нам не копа очи, даћемо и другим народима, који живе са нама, од свег срца, ништа им не ускраћујући. Био је то залог демократије на Великој народној скупштини у Новом Саду и управо је то потенцирано. Позив за избор посланика за скупштину, на коју се одазвао 211 политички представник са подручја Барање, Бачке и Баната, је био кључан.

Повеља „Михаило Валтровић“

Срем је био посебна јединица и дан раније је одржана посебна скупштина, на којој је исказана воља за присаједињењем. Све је то урађено на крајње демократичан начин. Српски народ је управо у тој жељи и глади за демократијом био крајње јасан – демократија изнад свега. Дакле, на хиљаду душа долазио је један посланик. Свако ко је старији од двадесет година имао је право да искаже вољу и то оба пола. То је био инцидент у оно доба, да и жене добију право да учествују у зборовима, да имају политичку вољу, да се исказују политички, да буду биране. Оне су то право искористиле и на Великој народној скупштини било је седам жена, посланица. Готово на сваком збору је било жена. У то време, у Европи, само у Енглеској су жене имале право гласа али старије од 30. година и у Финској, без тог ограничења. У свим осталим државама, у Европи, жене нису имале право гласа. Пазите колико је то било велико.

Део поставке музеја присаједињења

На Великој народној скупштини слобода је била изгласана у присуству свих политичких странака тога доба, Демократска странка, Социјалдемократска, Радикална и Словачка народна странка. То су биле легалне политичке партије које су постојале. Заступљени су били сви словенски народи, Срби, Буњевци, Русини, Шокци, Хрвати, Словаци. Зашто нису учествовали други народи, несловенски? Румуни су направили своју скупштину у Алба Јулији у исто време 26. новембра. Мађари су били окренути Пешти и изборима за Карољијеву владу, која је извела револуцију у Мађарској. Ти народи су били окренути својим матицама.

Музеј присаједињења је заиста кључна институција када је у питању идентитет српског народа у овом делу Србије, заиста се стиче утисак да се ради о озбиљном државном пројекту?

Што се тиче Музеја присаједињења, уложили смо пуно труда и знања, као тим у тај пројекат. Државни органи, покрајина су нам дали несебичну финансијску помоћ и саму зграду музеја као депаданс Музеја Војводине. Реновирано је све и савремена визуализација је постављена, како би поставка била што приступачнија у интерактивном обраћању публици. Тако да и публика сада може да учествује у изложби са пуно анимација, тачскринова, ветринама са унутрашњим осветљењем.

Музеј присаједињења 1918.

Приказана су најважнија документа која сведоче о овим преломним догађајима која говоре де јуре о демократском поступку и избору народа на Великој народној скупштин 1918. која је донела одлуку о одцепљењу од Угарске и присаједињењу Краљевини Србији а потом и широј јужнословенској заједници. На крају, резултат те одлуке је проглашење Краљевине СХС, у кући Крсманца на Теразијама, од стране Краља Александра Карађорђевића. Јужнословенско краљевство је по први пут обухватало све јужнословенске области и све Јужне Словене који су сада живели у једној држави. Сви историчари, који су писали о томе сматрају да је то био прогресиван чин, да је тиме историјски процес ослобођења јужнословенских народа који су вековима били у ропству под разним угњетачима, био довршен.  Отворена је била нова перспектива у којој је сада сваки народ могао да гради своју будућност и све је то било одрживо. На жалост тај период је трајао кратко. Већ двадесетих година се јавља ревизионизам и фашизам у Италији а потом тридесетих у Немачкој. Потом избија нови рат, нова несрећа. Тежње ка демократији и слободи су биле угушене.

Свакако, у време доласка на власт КПЈ-у и диктатуре пролетаријата која је уследила није било услова за развој парламентарне демократије али је државни оквир социјалистичке Југославије некако осптао на историјској сцени. Српски народ се поново нашао у једној врсти неслободе. На српском етничком простору су креиране нове нације и све се завршило за пар деценија сепаратистичким покретима, који су довела у питање права српског народа и сва слободарска достигнућа присаједињења из 1918.године. Како антиципирате будућност која је пред нама?

Рећи ћу вам без икакве задршке. Историографија у Србији мора да почне истраживања, изнова, од почетка, од беле странице. Ми смо до сада учили несрпску историју, као своју. Историју која је потирала све оно што је српско, национално у сваком погледу. Нама је чак и Средњи век почињао у 12. веку са лозом Немањића, као да пре тога није било владарских кућа и историје Срба. Приказани смо као некакви „дошљаци“ међу некаквим „староседеоцима“, што апсолутно није тачно. Такве ствари научавати данас је смешно, са толиким, савременим истраживачким могућностима.

Словени су пореклом из Подунавља

О Новом веку је данас апсолутно неприхватљиво учити о великом вођи наших народа и народности за кога се дефинитивно не зна, ни када ни где се родио. И данас се некритички, понављају све легенде о њему. Са друге стране, не учи се довољно национална историја Срба, како она древна тако и ова о Великој народној скупштини 1918. године, која је свакако један од најзначајнијих догађаја у српској националној историји. Морамо озбиљно да порадимо на реформи културне и просветне политике. Културна политика је раније била под великом шапом владајуће идеологије, диктатуре пролетаријата о чему пише већ угледни професор Бранко Петрановић у својој књизи „Србија у Другом светском рату“. Парафразирам његове речи, да је Србија била под диктатуром и сенком владајуће партије а посебно историја и археологија. У тим наукама се није могло исказати ништа што није а приори одговарало идеолошком концепту диктатуре пролетаријата. Учили смо ту заиста генерацијама свакакве небулозе и здраво за готово узимали свакакве фалсификате, које су имале предност у односу на теме из националне историје. Тежиште реформи мора бити на томе да се не измишља топла вода, већ гледа како су томе пришли озбиљни народи у Европи. Националну историју од првог разреда основне школе морамо учити.

Део интерактивне поставке

Сва пажња мора бити на националној историји, тиме се јача грађански и патриотски дух једне државе и друштва. Омладини се даје идентитетска основа о томе ко смо, шта смо и куда тежимо? Општа историја се мора учити у строго историјском контексту. Тако је и у Грчкој, Швајцарској, Енглеској, у другим државама. Само код нас није било тако и учило се све од Вијетнама до Јужне Африке и Северне Америке. Национална историја од националних јунака до Милоша и Карађорђа некако је била скрајнута. Посебно је страшно учити о њима као о свињарским трговцима а не као о јунацима, међу јунацима свога доба, што су уистину и били. Ти јунаци су поробљен народ, који је под управом туђина био убијен у појам и подивљао, довели до ослобођења и спасили га од тоталног уништења. Њиховим радом смо сврстани у ред цивилизованих европских народа. Тако смо већ 1844. године имали основан музеј, Српског учено друштво, позориште, друге установе културе, а то није небитно за нашу омладину, већ кључно. Заговорник сам идеја великог Светозара Милетића који је у тадашњој Аустрији, културној за себе али дискриминаторској према правима српског народа, схватио, да се против богатих и моћних народа не може борити силом али може и мора културом и образовањем. Максима Милетићеве Српске слободоумне странке је била – културом до слободе! То нам и данас мора бити максима.

др Драго Његован и Зоран Вељановић

Петровград.орг

Поделите:
ЗОРАН СТОЈАЧИЋ – ДРАГИША БРАШОВАН И ЊЕГОВА БАНАТСКА ЗДАЊА

ЗОРАН СТОЈАЧИЋ – ДРАГИША БРАШОВАН И ЊЕГОВА БАНАТСКА ЗДАЊА

Након што је дипломирао 1912. године у тадашњој Аустро-Угарској царевини којој је тада припадао његов родни Вршац, Драгиша Брашован ради у Будимпешти са чувеним архитектама. По распаду Аустро-Угарске 1918. године долази у своју матицу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где почиње рад на месту градског архитекте у Великом Бечкереку (каснији Петроград, односно данашњи Зрењанин). Био је пионир модерне српске архитектуре.

Драгиша Брашован – светско име у архитектури

Данас та чињеница, мало позната, организовано заборављена или селективно памћена, у круговима само оних који се уско баве овом облашћу, делује по мало безначајно. Да је, један велики Драгиша Брашован био градски урбаниста и архитекта града Великог Бечкерека (Петровграда, Зрењанина) је чињеница. Колико је он био велики? Као када би у жаргону спортисте, што ми није страно, неко рекао да је некада за ФК „Преолетер“ из Зрењанина играо лево крило Драган Џајић или у неком кошаркашком клубу, градском наступао Драган Кићановић, али и више од тога. Драгиша Брашован је касније својим делом стекао међународно признат статус почасног члана Енглеске интернационалне академије, као једини архитекта са овог простора. Добро сте чули, не као једини Србин, него као једини са простора Краљевине Југославије.

Пионир модерне архитектуре

Драгиша Брашован је дошао у ову познату кућу, код своје сестре, жене др Славка Жупанског и постао Градски архитекта града Великог Бечкерека и две године радио свој посао. После тога прешао је у Београд, отворио свој лични атеље и започео бизнис и постао најбољи.

Српска јавност данас не зна колико је Драгиша Брашован био велики архитекта и не би требало о томе трошити речи. Његова блискост са краљевском породицом Карађорђевић, чији је био миљеник, под чијим је благословом направио ремек дела, била је разлог да он, после Другог светског рата буде скрајнут и да његова дела не добију праву презентацију и публикацију, буду афирмисана. О овоме најбоље говори један податак. До данас не постоји написана монографија Драгише Брашована и то је један запрепашћујући податак за нас архитекте а вероватно и за све остале културне раднике.

Архитекта Зоран Стојачић

У некаквом родослову, породичном стаблу инжењерске делатности, области у граду на Бегеју имам ту част, да као архитекта причам о вероватно највећем имену које је деловало у овом граду, са позиције архитекте, икада.

Већ 1920. године Драгиша Брашован пројектује једну познату кућу у граду. Пре неког времена а поводом стогодишњице ослобођења града у Великом рату, Град Зрењанин је донео једну феноменалну одлуку, да ову кућу откупи од наследника. Заправо, да део куће који је био на продају откупи и да га присаједини као департман музеја у Зењанину. Тај простор треба да буде посвећен првом Српском народном одбору. Један интересантан детаљ због којег вам ово наводим, један део ове сталне поставке чини ће дело Драгише Брашована у Зрењанину, као слика Банатског опуса овог архитекте. Град Зрењанин је препознао значај овакве једне иницијативе и опремања оваквог једног простора и доделио не тако велика средства  за опремање.

Кућа др Жупанског сада департман музеја

Ту је и један мали омнибус филм о шест дела архитекте Драгише Брашована у Зрењанину. Он треба да буде завршен до почетка децембра и који ће бити у једном виртуелном, интерактивном  смислу стална поставка у овој кући др Славка Жупанског, коју сада видите. Прошле смо године направили и један други филм „Славко Жупански – Први српски народни одбор“ и овом приликом свима ћемо поделити по један примерак. То је ауторско дело Душана Јуванина, који је аутор сценарија и режисер а моја маленкост је била извршни продуцент. То је још један филм који ће бити део интерактивне поставке ове куће, департмана.

Народ и ослободиоци Великог Бечкерека 1918.

Да се вратимо на дело архитекте Драгише Брашована у Банату. Поред ове куће имамо још један број објеката који је он пројектовао у граду и околини. Дакле он је отишао за Београд али је и даље пројектовао у нашем граду. Пројектовао је Српску задружну банку која се данас налази у улици краља Петра бр. 3. То је данас зграда Привредне коморе. Чујем да се комора иселила и објекат је у више него жалосном стању. Надамо се да ће град наћи средстава да очува и овај значајан објекат.

Стара лепотица која чека рестаураторе

Као што вероватно препознајете, ово је једна од најлепших и најтужнијих прича зрењанинског урбанизма. Вила др Золтана Перишића. Он је био последњи градоначелник града у Аустроугарској епохи. Објекат је на жалост срушен. Он се налазио на простору где је меандрирао Бегеј и када је донета одлука да се направе ова наша срећно-несрећна језера. Вила се налазила баш на земљаном споју који је требао да буде пресечен, те 1969. године у склопу мелиорације и објекат је срушен.

Вила Золтана Перишића која је заувек нестала

Драгиша Брашован је примио веома квалитетно образовање. Он је 1906-1012 г. студирао у Будимпешти на Политехничком факултету. Радио је као асистент у бироима угледних аустро-угарских архитеката. Имао је прилике да са њима ради на пројектовању Националног позоришта у Будимпешти и позоришта у Банској Бистрици, сада у Словачкој. Као такав, као искусан пројектант, пројектовао је и касније фоаје нашег позоришта „Тоша Јовановић“, између два рата. Дакле он није пројектант самог објекта али препројектовао је сам фоаје.

Оригинални план препројектовања фоајеа позоришта

Најпознатији његов пројекат за који смо сви ми веома везани, нарочито ми који смо се бавили спортом, који смо играли кошарку, је овај објекат Соколског дома у овој улици Славка Жупанског преко пута Изложбеног салона Историјског архива Зрењанина. У једној реченици Момо Капор каже: „Архитектура је сценогрфија за представу која се зове живот сваког од нас“, потпуно се слажем. Ова сценографија, овог архитектонског дела, не говори мени о соколском прериоду, говори о шампионском периоду зрењанинске кошарке, који сам проживео. О овом објекту не могу да говорим као о сали борилачких и гимнастичких вештина, већ могу да говорим о једном догађају, када је КК „Пролетер“, након десет година доминације КК „Црвена Звезда“, на овом терену срушио исту и постао првак СФРЈ у кошарци. Тако да, овај Соколски дом ја нећу анализирати академски са позиција неокласицизма, већ са позиције сценографије за представу која се зове, били смо прваци старе Југославије.

Соколски дом у Петровграду

На крају имамо једно интересантно пријатељство и један интересантан захтев. Захтев највећег академског сликара, српског Уроша Предића, упућен Славку Жупанском, довео је до тога, да у једном селу недалеко од града, Орловату, Брашован пројектује једино дело сакралне архитектуре у свом опусу. И ово је тај један од шест пројеката који су реализовани у Банату од стране великог Брашована, на захтев великог Уроша Предића.

Ваведењска Црква у Орловату

Ово је интерактивно предавање које је архитекта Зоран Стојачић изговорио на изложби Савеза инжењера и техничара Србије „150 година Савеза инжењера и техничара Србије, од Техничарске дружине до савременог удружења“ у Изложбеном салону Историјског архива Зрењанина у улици Славка Жупанског бр.5.

Петровград.орг

Поделите:
180 ГОДИНА ФОТОГРАФИЈЕ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ – ГРАД ФОТОГРАФИМА – ФОТОГРАФИ ГРАДУ

180 ГОДИНА ФОТОГРАФИЈЕ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ – ГРАД ФОТОГРАФИМА – ФОТОГРАФИ ГРАДУ

На Тргу слободе у Зрењанину код споменика краљу Петру Првом Ослободиоцу отворена је изложба “Град фотографима – фотографи граду”. У граду на Бегеју је одржана и друга Фотографска колонија а све као увод у обележавање 180 година фотографије у граду Зрењанину.

Аутор изложбе је један од најбољих зрењанинских фотографа,  фоторепортер листа „Зрењанин“ Јован Његовић Дрндак. Организатор овог догађаја је Савремена галерија УК Ечка, у сарадњи са Фотографским документационим центром, а све под покровитељством Града Зрењанина.

На изложби су говорили доајени српске фотографије Воја Митровић и Томислав Петернек. Градоначелник је подсетио на дугу традицију фотографије у нашем граду и изразио уверење да ће фотографске колоније бити организоване и наредних година. Према најавама  Зрењанин ће ускоро добити и Музеј фотографије, који би, практично, био први музеј таквог типа на подручју Србије.

Фотографи су градоначелнику Зрењанина поклонили портрет краља Петра Првог Ослободиоца, који ће у будуће красити просторије Градске куће у Зрењанину и подсећати на историјске године када је град са поносом носио име свог ослободиоца.

Сви посетиоци изложбе могу да виде до сада необјављене фотографије градских мајстора овога заната који трајно и непогрешиво, као документи првог реда, сведоче о времену које је остало иза нас.

Фотографије које говоре више од речи!

Петровград.орг и Град Зрењанин (Фото: Александар Блануша)

Поделите:
69.ФЕСТИВАЛ ПРОФЕСИОНАЛНИХ ПОЗОРИШТА ВОЈВОДИНЕ

69.ФЕСТИВАЛ ПРОФЕСИОНАЛНИХ ПОЗОРИШТА ВОЈВОДИНЕ

У Зрењанину је отворен 69. Фестивал професионалних позоришта Војводине. Овај Фестивалу се одржава под слоганом „Позориште у стигматизованом друштву“. Фестивал су помогли како република Србија, тако и покрајина Војводина а ту је и подршка града који увек стоји ту да подржи праве пројекте из културе.

 

 

На даскама које живот значе наступиће Народно позориште „Тоша Јовановић“, Позориште младих (Нови Сад), Народно позориште Суботица, Српско народног позориште (СНП), Новосадско позориште/Ujvideki sinhaz, Народно позориште Сомбор, као и Дечје позориште Суботица.

 

 

Град Зрењанин и Народно позориште „Тоша Јовановић“, другу годину за редом су домаћини најбољим драмским и луткарским представама војвођанских позоришта у протеклих годину дана, у селекцији Слободана Савића, критичара, новинара и уредника радијских и телевизијских емисија о позоришту и позоришним ствараоцима.

 

 

Не треба говорити, колико је значајно је за позориште и за град Зрењанин, да има овакву једну манифестацију, јер је ово смотра најбољих позоришта из Војводине са својим најбољим представама.

 

 

Селекција је и ове године зналачки урађена а само позориште“ Тоша Јовановић“ ће урадити све да овај фестивал буде на нивоу врхунских фестивала као што је био и прошле године.

 

 

Публика ће у току недељу дана колико траје фестивал имати прилику да погледа шест драмских и пет луткарских представа. Након његовог завршетка биће проглашени победници и додељене награде.

Петровград.орг

Поделите: