НОВОГОДИШЊИ ХУМАНИТАРНИ КОНЦЕРТ ХОРСКОГ ФЕСТИВАЛА „СЛОБОДАН БУРСАЋ″

НОВОГОДИШЊИ ХУМАНИТАРНИ КОНЦЕРТ ХОРСКОГ ФЕСТИВАЛА „СЛОБОДАН БУРСАЋ″

У Барокној сали Градске куће у петак 22. децембра одржан је занимљив хуманитарни концерт „Празничне хорске чаролије”. Барокна сала је била тесна да прими све оне који су дошли да испрате наступ наших најмлађих суграђана који су уз свирку и песму дочарали празничну чаролију. Прикупљени су и слаткиши који ће обрадовати малишане који се лече на дечијем одељењу ОБ „Ђорђе Јоановић“ у Зрењанину. Организатори концерта су КултурКик креативна продукција и Културни центар Зрењанина, у сарадњи са младима из Цекома.

 

 

Програм је био богат и инспиративан јер су малишани наступили у неколико хорских састава и одушевили присутне суграђане, родитеље и роднбину.

 

 

Први је наступио дечији поп-рок хор „СуперНова“који воде брачни пар Наталија и Марко Пејчић. Као музичка пратња наступили су и ученици СМШ „Јосиф Маринковић гитара Михаило Младеновић и перкусије Михаило Новаков.

 

 

Потом смо видели наступ занимљивог  здруженог хора „Сањалице”, „Волимо солфеђо ми” и „Музика у боји”, чији су диригенти били познате педагошке раднице Сања Поповић и Тања Иваница.

 

 

Као музичка пратња, овога пута наступили су и ученици СМШ „Јосиф Маринковић гитара Михаило Младеновић и перкусије Давид Шарвари.

 

 

Као шлаг на торти био је наступ Градског дечијег хора Културног центра, са искусном и веома ангажованом диригенткињом Сенком Милисављевић.

 

 

Клавирска пратња је била Тина Николовска а на перкусијама је био Михаило Новаков.

 

 

Улазница за овај концерт су били слаткиши и слане грицкалице, од којих ће бити направљени пакетићи који ће бити уручени Дечијем одељењу градске болнице „Ђорђе Јоановић”.

 

 

Директор Хорског фестивала „Слободан Бурсаћ“ Владимир Стојковић Цока је овом приликом рекао:

 

 

„Празничне хорске чаролије су концерт који најављује следећи Хорски фестивал „Слободан Бурсаћ“. Ово су треће по реду хорске чаролије, хуманитарно- промотивни концерт на коме увек наступају дечији хорови…Смисао овог окупљања је хуманитаран, желимо да скупимо што више слаткиша и грицкалица и да обрадујемо децу која се тренутно лече у нашој болници…Желимо да поправимо расположење тој деци а у исто време желимо да утичемо и на свест ове деце која вечерас наступају, да увек и на сваком месту требају да помогну онима коме је помоћ потребна.“

 

 

Приликом доделе пакетића предвиђено је да «Цеком» – Центар за креативно одрастање и мултикултуралну сарадњу, изведе новогодишњу представу за децу на одељењу. Ово ће уједно бити и први промотивни концерт за пети Хорски фестивал „Слободан Бурсаћ”, који ће се одржати 2018. године.

 

Аутор: Саша Младеновић ( Фото: Маја Пандуров, Павле Табороши, насловна: Јован Његовић Дрндак)

 

Поделите:
ТОМИСЛАВ ГОВЕДАРИЦА – МОЛБА ПЕСНИКА И ПИСЦА

ТОМИСЛАВ ГОВЕДАРИЦА – МОЛБА ПЕСНИКА И ПИСЦА

Наш суграђанин Томислав Говедарица је припремио нову необичну причу о истрајности, пожртвовању, пријатељству, радости. Томислав Говедарица је човек који цео век проводи у колицима, живи у дому, пише књиге и плени љубављу према Богу и људима. Потребна му је наша помоћ, помозимо му. Ово је његова молба.

 

 

Рођен сам, 30. 06. 1969. године у Бечу, од рођења сам везан за инвалидска колица, болујем од церебралне дечје парализе са отежаном реториком говора.

 

 

За време похађања основне школе спознао сам у себи судбинско рођење мог песничког и прозног књижевног стваралаштва, до сада сам објавио осам збирки песама и један кратак прозни роман о Сарајеву.

 

 

Због ратног вихора који се десио почетком 1992. године у Босни и Хецерговини, под присилом закона бити или не бити жив са родитељима сам избегао у равничарско село Перлез што је смештено у лепоти Војвођанске душе.

 

 

После извесног времена настањујем се у граду Зрењанину у коме живим већ дужи временски период заправо у Геронтолошком Центру за одрасла и стара лица. Стварам у духу песника и прозног писца.

 

 

Овом молбом се обраћам свим људима добре воље да ми помогну и изађу у сусрет. Због штампња моје девете књиге под називом „СТОПЕ У СЕНАМА“ која је у припреми за штампу – У БАНАТСКОМ КУЛТУРНОН ЦЕНТРУ – ИЗДАВАЧ Радован Влаховић. Износ штампања књиге је 75 000.00 динара. Жиро рачун : 355000000553172504

 

С поштовањем аутор књиге : Томислав Говедарица

Поделите:
БАПА –  СРБ СЕВЕРНОГ БАНАТА

БАПА – СРБ СЕВЕРНОГ БАНАТА

Промоција два романа Радована Влаховића: „Бапа“ и „1934.“ и наставак романа „Бапа“, књига друга, у издању Банатског културног центра, одржан је у петак, 15. децембра у Салону Народног музеја Зрењанин. Уредник обе књиге прозе је Симон Грабовац.

 

 

Роман „Бапа“, објављен 2016. године, нашао се у три најужа избора за награде у 2017. години: Виталова награда Златни сунцокрет, Награда Лаза Костић Новосадског сајма и Књига године Друштва књижевника Војводине. О романима су у Зрењанину говорили књижевни критичар Марија Танацков и сам аутор, а одломке је говорила Сенка Влаховић из Банатског културног центра. У име љубитеља књижевности и Народног музеја Зрењанин разговор са аутором романа и гостима водила је Душка Коларов, професор српског језика и књижевности. Доносимо ауторски текст о овом литерарном и етно-психолошком домету Влаховићевог дела из пера познатог интернет новинара Душана Ковачева.

 

Душан Ковачев: Роман „Бапа“ Радована Влаховића

 

 

Иако је српска култура уопште, па и књижевна култура веома стара, она је преживела снажан дисконтинуитет услед пропасти српске државе у средњем веку. Основни облици јаног организовања народног опстали су у то доба тек на простору данашње Војводине под окриљем православне цркве, а књижевност опстала и самородно се усмено развила у слободарску мисао тек на подручју слободног крунског Великокикиндског дистрикта, у равници на северозападу Баната.

 

 

Роман радована Влаховића „Бапа“ из 2016. године забележио је дух живота сељака Дистрикта каквог памтимо од наших старих, који су у неприликама одвек тежили сажетом, животном и суштинском.  Услед разумне јасне сажетости коју изискује дух српског језика, у нашој књижевности је мало правих романа. Улогу романа има новела, док улогу   приповетке често врше проширене анегдоте. Влаховићев роман потврђује ову тежњу.

Влаховићев јунак живи, ради, говори, мисли и дела потпуно у складу са стањем ствари у којем живи. Равница је поље којим се развија његов опстанак и издалека гледано, он делује усамљено, једногласно и незанимљиво. Тек кад се читалац приближи бапи“, види његово унутрашње богатство. Бапа је салашар који ствара ред око себе, али и код других. Његов је жиовот једнако уређен у сваком смислу и на сваком пољу. У једном дану овог салашара види се сво богатство социјалних, култрних, породичних, политичких, имовинских и естетских односа, у широкој палети од практичног до еротског. Импресионира одлично представљен унутрашњи дијалог Бапе, који се срсисходно испуњава у сусрету са другима, поводом разних ситуација. Бапа не фразира, изражава се сажето, никад лапидарно, увек јасно, под строгом контролом своје етике и практичности која је дедељива од искуства старине и захтева природне средине. Незанимљив је Бапа у изразу, али ванредно занимљива личност у ставу. Бапа је срб северног Баната.

 

 

Књижевници модерног доба који су припадали класичној српској књижевности на подручју Војводине, водили су борбу против штетних навика, одрођавања и изрођавања нашег народа. Касније доба социјализма, а нарочито постмодерна, учинила је да личност српског банатског сељака устукне пред диригованим колективом, који се касније распао у пустоши транзиције. Влаховићев „Бапа“ пружа оно једино што нам је потребно, повратак човеку узора чврсто укорењеном како у традицији, тако и у ономе што данас зову „одрживошћу пословања“. Да би показао искуственост животности свог јунака, Влаховић је пажљиво бележио речи и синтаксу којом је говорио и мислио његов Бапа, у свакој особености израза и нарочито у пуноћи контекста где је изговорено само објава стварности која се догађа, њена непорецива разумна артикулација.

Наравно, наративни ток је јасан и радња се одвија уједном дану. Ритам те радње је комуниколошки наглашено везан за биполарну социјалну заједницу у којој постоји Бапа: село и салаш. Остварење практичне користи пољопривредног рада Влаховић слика у кафани код Максе Сасиног, где је његов Бапа надмоћан над касапином, трговцима и сеоским ђилкошима. Бапа је српски пољопривредник, али као такав, он себе и њега други осећају моћнијим као сточара нео као ратара. То је важна особеност српског сељаштва у Војводини која је тешко уочљива свима осим њима самима. Ратарство зависи од сточарства, а не обрнуто. Отуд толико експресивних мириса коњског зноја, вушкије, и сцена брижно осењених коња у роману Бапа, који се свршава ненаданим ждребљењем кобиле.

 

Детаљ са промоције романа Радована Влаховића у Зрењанину

 

Међутим, надмоћ салашара није у имовини, чак ни у говору, већ се очитује из његовог самог личног става. Снажан контрапункт даје слика повратка Бапиног на салаш са његове зимске авантуре у селу. Спасавање путника невољника и пуноћа животне сврхе нису ни патетично сладуњаве ни митологизоване, како се често „сервира“ у претенциозној,  пасторално обојеној књижевности о сеоском животу. Напротив.

Бапа је породични херој. Његова животна сврха је стварање задовољства животом који напредује и развија се. Бапа је робусно достојанствен. Мали, непознат, споредан, без друштвене славе и почасти, али у главни и незаменљив у свом паоршагу где стотине и хиљаде таквих чувају дух старе милитарије. Они упорно исплаћују вековни кредит зацркву коју су подигли још њихови аскурђели. Потребна је генерацијска чврстина карактера да се овакав подухат изведе.

 

 

Ипресиван и јасно истакнут је мотив клиндре, коју Бапа снева као извор неисказаног блага. Клиндра, троугласта парцела између ленија слика и прилика је положаја у којем се нашао српски сељак у Војводини, јер како песма каже „друм је царски, а сокак бећарски“. Клиндра је уз оба, а у Бапиом случају веза је села и града у којем он мније да ће установити свој живот као вечит, монументалан. Феномен салаша је појава о којој се много и дуго брбљало и певало на салдуњав начин, а мало се истражило. Мали је број оних који су данас свесни да је салашарски живот развијен тек по пропасти Српске Војеводине, снажно подстакнут полицијском упраом Баховог апсолутизма. Срби су се селили на салаше из невоље, склањајући се привремено из села пред финанцима, жбирима, накупцима, политичарима сеоским бећарима и жупанијским беатерима. Привремено се склањајући, али им не препуштајући им село, што јасно показује једнодневни долазак Бапе, послом. Село живи потпуно зависно од Бапе и таквих као штоје Бапа. Међутим, Бапа и други салашари су чак и од села независни и живе по сеоском атару. „Село хвали, а у граду живи“, каже пословица. Изузетно је тешко опстати на салашу где Бапа живи. Нису сви салашари успели као Бапа. Једни су пропали, па постају алкохоличари, други су радници у циглани код Бона, трећи су плен зеленаша, али Бапа ни једне, ни друге, ни треће није заборавио. Са свима или сарађује, или им помаже, или мисли на њих или их снева ако му у будном стању на памет не падају.

 

 

Влаховићев роман нам не слика своју сопствену пројекцију о некаквом банатском „грофу“, већ стварну узорну личност из прошлости способну да нам буде узор и за будућност. Особу способну да пе падне у паорско подложништво, већ је претвара у паоршаг и развије самосталност. Она с ослонцем на слободољубиви дух древне милитарије стрпљво оре на ис и на стук, крчећи себи и својима пут ка достојном животу. Ка својој Клиндри, између „друма царског и сокака бећарског“.

Преузето са:

https://dusankovacev.wordpress.com/

 

Поделите:
ГУСЛЕ ЗЕМЉЕ ХУМСКЕ У БАНАТУ

ГУСЛЕ ЗЕМЉЕ ХУМСКЕ У БАНАТУ

У суботу, 9. децембра, у Културном центру Зрењанина одржана је 23. ревија гуслара, ове године под називом „Гусле земље Хумске“. Организатор догађаја је било КУГД „Петар Перуновић Перун“ из Зрењанина. Манифестацију је подржао Град Зрењанин и Културни центар Зрењанина.

 

Урош Предић: цртеж, Србчад слушају гуслара, 19.век

 

Председник КУГД „Петар Перуновић Перун“ др Радивоје Јеловац је овом приликом рекао:

„Ми својим радом и деловањем покушавамо да на овим просторима сачувамо искоснску српску традицију, културу и епску поезију. Рад друштва је заснован на потпуно аматерским основама и опстаје захваљујући ентузијазму љубитеља гусала. Друштво постоји од 1933. године и чине га председник, председништво, надзорни одбор, као и 8 гуслара који своје умеће показују на разним манифестацијама. Гуслари овог друштва редовно учествују на покрајинским, републичким и савезним фестивалима, као и ревијама које се одржавају сваке године“, истакао је др Радивоје Јеловац, председник Друштва.

 

Један од најбољих гуслара Љубиша Атељевић (Фото: Бранка Јајић)

 

Лоши временски услови нису спречили љубитеље изворног звука и епске поезије из Зрењанина и околине да попуне велику салу Културног центра. Поред Зрењанинаца, гуслара из КУГД „П.П. Перун“, Љубише Атељевића, Јована Живковића, Александра Радовића и КУД-а „Ђерђеф“, програм су употпунили гуслари из три херцеговачка и два гусларска друштва из Србије:

 

 

ДГ „ВОЈВОДА НЕЂЕЉКО ВИДАКОВИЋ“ – ТРЕБИЊЕ

– Ристо Лечић

– Весо Деретић

 

ДГ „ТЕШАН ПОДРУГОВИЋ“ – ГАЦКО

– Никола Бошковић

– Милош Паровић

 

ДГ „ВОЈВОДА ЛУКА ВУКАЛОВИЋ“ – ТРЕБИЊЕ

– Момир Авдаловић

 

ДГ „СТАРА ХЕРЦЕГОВИНА“ – БЕОГРАД

– Срђан Авдаловић

 

КУД Гуслара „ВУК МАНДУШИЋ“ – ВРБАС

– Љубомир Павловић

Гуслари на овогодишњој ревији

 

Публику су, такође, поздравили председник КУГД „П. П. Перун“ др Радивоје Јеловац и, у име главног покровитеља манифестације, Града Зрењанина, помоћник градоначелника Душко Радишић.

 

Помоћник градоначелника Зрењанина Душко Радишић (Фото: Бранка Јајић)

 

КУГД „П. П. Перун“ са великим задовољством подржава напоре наших еминентних етнолога, честих гостију гусларских ревија које организују, да гусле и гусларска традиција буду уписане у Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, као што је пре неколико дана учињено са српском традиционалном игром – колом.

 

Један од најбољих гуслара Миљан Вујовић

 

Приредила: Сандра Бањанин

Поделите:
ДАНИ ВЕЛИКОГ УРОША ПРЕДИЋА

ДАНИ ВЕЛИКОГ УРОША ПРЕДИЋА

У склопу програма организованих поводом обележавања 160. година од рођења Уроша Предића, испред Основне школе, коjа носи његово име, у Орловату свечано је откривена нова биста сликара, рад академског ваjара Велимира Каравелића. Завршна свечаност поводом 160. годишњице рођења Уроша Предића одржана jе у Зрењанину. Свечаном академиjом у Културном центру и отварањем изложбе у салону Народног музеjа.

 

 

Стеван Прохаска је био jедан од инициjатора постављања нове бисте, коме jе и припала част да jе откриjе. Мештани Орловата истраjни у намери да очуваjу сећање на рад и дело великог банатског и српског сликара, свакако једног од највећих људи овог дела Србије.

 

 

Одржан jе парастос и положени су венци на гроб Уроша Предића, на месном гробљу у Орловату. Венац на гроб сликара положио jе у име Града Зрењанина помоћник Душко Радишић, а са њим и Добривоjе Михаjлов координатор овогодишњих “Дана Уроша Предића”.

 

 

Завршна свечаност поводом 160. годишњице рођења Уроша Предића одржана jе у највећем банатском граду. Свечаном академиjом у Културном центру и отварањем изложбе у салону Народног музеjа, на дан Предићевог рођења, наш град одужио се свом великану и послао лепу слику и поруку да има чиме да се поноси и да jе уметничко дело Уроша Предића ванвременско и непролазно.

 

 

Присутнима су се обратили и народни посланик, председник Одбора за културу и информисање Скупштине Републике Србиjе Мирко Крлић, др Душан Сланкаменац, протојереј Раjко Срдић, др Стеван Прохаска и председница Савета МЗ Орловат Биљана Попадић.

 

 

Програм су увеличали зрењанински хорови и ученици музичке школе – Мешовити хор Преподобни Рафаило Банатски, Омладински хор средње Музичке школе “Jосиф Маринковић” и Дечjи хор ниже Музичке школе “Jосиф Маринковић”, под управама Зорице Козловачки и мр Сенке Милисављевић те Ученици Основне школе “Урош Предић”.

 

 

У Народном музеjу Зрењанин отворена jе изузетно посећена изложба из фонда музеjа под називом “Дакле, Ви сте таj Урош Предић?”, ауторке Оливере Скоко. Поред ауторке посетиоцима су се обратили директорка те установе Jелена Гвозденац Мартинов и помоћник градоначелника Зрењанина Душко Радишић, а Уроша Предића је дочарао глумац Небоjша Балаж.

 

 

Ову изложбу чине 32 рада Уроша Предића, као и ваjарски и цртачки радови других аутора коjи су представљали овог истински великог српског уметника,  што је посећеност изложбе и показала. Покровитељи проjекта је Министарство културе Републике Србије. У току траjања изложбе биће организован богат пратећи програм: радионице, предавања, промоциjе, концерти. Изложба ће бити отворена до краjа фебруара 2018.

 

 

Аутор: Саша Младеновић (Фото: Александар Блануша)

Поделите:
МИЋА ЂУРИЋ – КАД КОЛО ЗАИГРА ЂЕРЂЕФ

МИЋА ЂУРИЋ – КАД КОЛО ЗАИГРА ЂЕРЂЕФ

Центар за очување традиционалне културе „Ђерђеф“ је група људи која се бави очувањем наше традиције, како подневља у коме живимо, тако и целе Србије.  Центар за очување традиционалне културе – Културно – уметничко друштво “Ђерђеф” води познати културни радник  и играч Мића Ђурић.  Друштво броји стотинак чланова, који су залљубљеници у националне песме, игре и мелодије. Они су истински чувари традиција нашег народа.

 

 

 

Петровград.орг:  Када је основано друштво “ Ђерђеф “ ?

 

 

Мића Ђурић: ЦОТК- Културно уметничко друштво основано је 21. фебруара 2015. године. Као дугогодишњи играч и заљубљеник у народну игру и песму, желео сам да своје стечено знање пренесем на млађе нараштаје. „Ђерђеф“ као идеја, настао је у спонтаним разговорима међу заљубљеницима у фолклор. Жеља да се створи пријатно место пуно добрих вибрација, са још више насмејаних и дружељубивих особа, постала је свакодневна тема међу данашњим оснивачима и члановима. Сада је наша породица мала, али чврста. Дугогодишњим дружењем, са руком у руци у колу, заједно живимо за фолклор.

 

Петровград.орг: Који је био мотив оснивања друштва ?

 

 

Мића Ђурић: Мотив оснивања је показати деци богатство народне традиције и усадити им праве вредности о очувању српске баштине,обичаја,како у Србији ,тако и на Косову и Метохији.Толико богатство наших традиционалних песама и игара не сме бити заборављено. Наш задатак је да будемо амбасадори нашег културног нематеријалног блага.

 

Петровград.орг: Љубав према вредностима и послу је увек покретач свега?

 

 

Мића Ђурић: Љубав према игри је оно што нас покреће. Ко се имало бавио фолклором или слушао приче фолклораша, зна да оно што фолклор одваја од било ког хобија јесте осећај да припадате једној великој породици. Пријатељства која се склопе остају за цео живот. Поред тога, фолклор вас упознаје са вашим коренима. Упознајете народ коме припадате, његову традицију и обичаје, а самим тим и сами себе. Истовремено, упознајете друге народе, друге хоризонте и нове пријатеље, а успомене и искуства које на том путу сакупите су огромно богатство.

 

Петровград.орг:  Које наступе, до сада, би сте посебно издвојили?

 

 

Мића Ђурић: Као најмлађе културно уметничко друство у граду, наступали смо на разним манифестацијама: У Житишту на „Житници“, на дечијем фестивалу фолклора у Сиригу, Војвода Степи, Новом саду и на разним манифестацијама  Туристичке организације града Зрењанина. Први пут 5. фебруара ове године представили смо се публици целовечерњим концертом у културном центру, што је и печат једног КУД-а, где се представља дотадашњи рад.

 

 Петровград.орг: Где вас заинтересовани могу наћи?

 

 

Мића Ђурић: Захваљујући подршци и препознавању свега што радимо и разумевању чињенице да смо се основали буквално без ичега, добили смо хол ОШ.“Петар Петровић Његош“. Од првог дана  нашег настанка имамо пробе у истом холу.Такође захвалност дугујемо савету МЗ Доља „Црни шор“ јер су нам омогућили да и тамо одржавамо пробе.

 

Петровград.орг:  Да ли имате помоћ локалне заједнице ?

 

 

Мића Ђурић: Стално пратимо пројекте, како на локалном тако и на покраинском и републичком нивоу. Надамо се да ће нас препознати у будућности, јер до сада нису. Мислимо да добро радимо и радујемо се што је национална игра коло постала заштићено добро светске организације УНЕСКО.

 

Петровград.орг:  Као и сви сви прегаоци на пољу културе најважнији су будући наступи, прижељкујете их ?

 

 

Мића Ђурић: Увек нам је част када нас позову и када наступамо, јер нама јесте највеће богатство када деца и играчи изађу на сцену. Највећа награда нам је аплауз публике.

 

Разговор водила:  Мирјана Младеновић

Поделите: