САША З. СТАНКОВИЋ: ПРЕДРАСУДЕ О СРПСКИМ ГОВОРИМА ЈУЖНЕ СРБИЈЕ

САША З. СТАНКОВИЋ: ПРЕДРАСУДЕ О СРПСКИМ ГОВОРИМА ЈУЖНЕ СРБИЈЕ

Српски говори југа Србије имају неке заједничке одлике са стадардним бугарским језиком. Те сличности изазивају пометње међу два сродна словенска народа. Овај рад је покушај да укаже на неке узроке и последице таквог стања, као и на начине за превазилажење предрасуда.

Штокавско наречје и његови дијалекти леже у основи српског језика

Ретки су Срби са југа Србије који се нису осећали непријатно због свога говора када су отишли било где северније од Ниша. Неувиђајни сународници са севера понекад нам говоре да нисмо Срби већ Бугари. Не треба посебно наглашавати да постоје поједини Бугари који су убеђени да етничка Бугарска трeба да се простире до Ниша. Зашто је то тако? Где је истина у свему овоме? Да ли наука не жели или не зна да каже истину? Овај рад се бави баш овим проблемима. Приступ овој теми нужно се заснива на мултидисциплинарном приступу. Ваљани одговор мора да се темељи на чињеницама минимум двеју наука, лингвистике и историје. Писати о овоме значи дотаћи се проблематике етнологије, социологије, географије, политике, културне политике …

Појава имена Бугари међу Словенима

Историчари се углавном слажу да се масовно насељавање Словена на Балканско полуострво десило током 6. и 7. века. Преци Јужних Словена доселили су се са простора данашње Пољске и Украјине. Историја језика је склона гледишту да словенска племана нису била хомогена и да су у две различите групе кренули на југ. На основу даљег развоја словенског језика може се тврдити да су јужнословенска племена од почетка била подељена на западнојужнословенску и источнојужнословенску језичку групу.  Касније ће се из  западнојужнословенске групе, између осталих, издвојити и српски језик, а на основама  источнојужнословенске групе настаће бугарски језик. Другачије речено, корени данашњих језичких разлика Срба и Бугара вуку порекло још из периода досељавања  Јужних Словена на Балкан.

Појава имена Срби међу Словенима

Посебно треба нагласити да назив Срба потиче из времена пре сеобе. На то нам указију многи топоними на простору данашње Пољске и Немачке. Чак једина аутохтона национална мањина у Немачкој су Лужички Срби. Првобитни назив Бугари односио се на освајаче Словена у источном делу Балкана. Бугари су, сродно Турцима, угро-финско племе, које је крајем 7. века покорило Словене на територији данашње Бугарске. Они су се због своје малобројности асимиловали у словенском окружењу. Тако да од њиховог етнитета није остало ништа осим имена.

академик Павле Ивић

 Језичке разлике западнојужнословенске и источнојужнословенске групе детаљно је описао Павле Ивић. Тих 26 језичких разлика од суштиског су значаја за разумевање посебности  српског и бугарског језика:

– Од прасловенског ДbНb у српском је добијено ДАН, а у бугарском ДЕН;

– Од прасловенског ВbНУК у српском је добијено УНУК, а у бугарском ВНУК;

– Од прасловенских група *t` и *d` у српском је добијено СВЕЋА и МЕЂА, а у бугарском СВЕШТА и МЕЖДА …

Мишљење Белића о језичкој граници између Срба и Бугара

Разлике никако нису последица стандардизације српског и бугарског језика, већ су постојале вековима пре него што је она извршена. Сноп старих изоглоса, односно језичких граница, сведоче да је у прошлости постојала оштра подељеност два народа. Ово се питање лингвистичке географије објашњава постојањем неприступачних планинских масива на терену на којима је пре Словена живело влашко становништво. Власи су се временом утопили у словенско становништво, али су њихови топоними остали са обе стране границе. Што се тиче југоистока Србије топоними румунског порекла су: Тумба, Сурдулица, Џеп, Сврљиг…

Влашке или сточарске миграције раног средњег века у српским земљама

Након указивања на разлике између стандардног српског и бугарског језика, можемо анализирати сличности између неких српских дијалеката и  бугарског језика. На почетку 20. века ове сличности објаснио је Алаксандар Белић, мада оне и дан-данас изазивају пометњу међу сродним словенским народима. Наиме, од свих српских дијалеката призренско-тимочки имају највише сличности са бугарским језиком, што на први поглед не чуди, јер су непосредно наслоњени на Бугарску. Ови говори обухватају пола Косова, а њихова јужна и источна граница мање-више се поклапа са државном гараницом Србије и Бугарске, односно Македоније. Западна и северна граница иде од  Прокупља преко Сталаћа, па све до Зајечара. Ни ови говори нису хомогени, пошто се могу поделити у три говорна типа: призренско-јужноморавски, сврљишко-заплањски и тимочко-лужнички. Називају их још и шопским и(ли) торлачким, а ово се нарочито односи на тимочко-лужнички говорни тип, који једним мањим делом прелази на територију данашње Бугарске. Непоклапање језичких и државних граница имало је трајне последице на становништво Трна и Знепоља. Они су у политичким превирањима од Санстефанског до Берлинског конгреса платили највећу цену. Становници Трна већински су се изјаснили за припајање Србији, а не Бугарској, када се 1878/1879. године успостављала граница између ових држава.  Трн је остао у Бугарској захваљујући руским трупама, које су насилно сменили српску власт ове вароши на челу са Аранђелом Станојевићем, који је потом због претњи са групом својих сународника избегао у Србију. Тако Трн није имао исту судбину као Власотинце и друге јужне вароши, да се испоштује воља народа, па да остане у саставу Србије.

академик Александар Белић

Главне сличности призренско-тимочких говора са стандардним бугарским језиком су: свођење акценатског система на један акценат, редукован број падежа, компарација придева (убав-поубав-најубав), не познавање инфинитива, удвајање личних заменица (мене ме стра`)…. Када би се ове одлике налазила само у бугарском језику, онда бисмо можда могли говорити о великом утицају бугарског језика на призренско-тимочкке говоре. Међутим, овакве језичке појаве имамо у румунском, албанском и грчком језику, а немамо их у другим словенским језицима, сем бугарског и македенског. Ово се само не односи на експираторни акценат, који је одлика већине европских језика. У лингвистици ове сличности се називају балканизми, пошто су примећени само код балканских народа. Што се тиче српских призренско-тимочких говора, у њима су се балканизми вероватно развили под утицајем румунског, тачније влашког елемента. Већ смо навели топониме румуског порекла, који су доказ да су Власи живели дуго на овим просторима, а опште је познато да у Источној Србији живе и данас. Иако су се асимиловали са Србима, њихов утицај на српске говоре је очигледан. У прилог овој тези иде и чињеница да Срби у данашњој Румунији мењају свој говор баш на овај начин. Наравно да ово не значи да Власи нису постојали и у другим српским крајевима, нпр. имамо планину Романију у Босни. На блискост Срба и Влаха широм Балканског полуострва указује и податак да Србе у Босни муслимански живаљ назива Власима. Срби су најездом Турака бежали у планинске крајеве где су сигурно затекли малобројно влашко становништво, које се бавило претежно сточарством. Са асимилацијом Влаха у српско окружење, назив етничке заједнице постао је синоним за сточарско занимање. Блискост Срба и Влаха је евидентна да и аутори који су декларисани као српски националисти то не споре. Речи Војислава Шешеља то најбоље илуструју: Очигледно је да су на свим данашњим српским просторима некад живели Власи. Срби их нису побили, нису их поробили ни  прогонили.  У прво време су те народне заједнице живеле одвојено, а онда су се интезивно мешале. Срби су као неупоредиво бројнији и виталнији асимиловали Влахе, па тако преузели њихове етничке одлике. Не треба се уопште чудити што су многи кроз историју све нас Србе називали Власима. Ми јесмо и Власи. У нашим венама тече и влашка крв, као прастановника Балкана. Али, смо пре свега Срби  јер је  српска етничка маса у том стапању народа била изразито доминантна.

Дакле, иако је и код Срба постојао снажан утицај несловeнског супстрата, несловански елемент је много јачи код Бугара (почевши од самог националног имена), што је утицало да бугарски језик као стандардну норму има балканизме, док стандардни српски језик нема.

Зона екавског изговора старословенског јата

Пошто је објашњено зашто призренско-тимочки говори нису бугарски, треба објаснити зашто припадници других српских говора имају подругљив однос према својим јужним сународницима. Није потребно познавати историју језика да би се закључило да се призренско-тимочки говори највише разликују од стандардног српског језика. Многи критичари оваквог стања виде као главног кривца Вука Караџића са његовом језичком нормом. Међутим, то је површан закључак. Доласком Турака на Балкан и након пада српске средњевоковне државе српски језик је делио судбину свог народа. Честе српске сеобе услед ратова и глади, затим непостојање културних и језичких веза, све је то утицало на удаљавање појединих делова Српства. Српска црква није могла да преузме све улоге пропале српске средњеваковне државе. Баш због непостојања готово никаквих културних веза (у најширем смислу речи) призренско-тимочки говори су се различито развијали у односу на друге српске говоре, а нарочито у односу на новије источнохерцеговачке и шумадијско-војвођанске говоре, који су током 19. века постали основица данашњег стандардног српског језика.  Још пре рођења Вука Караџића  источнохерцеговачки говор  био је најраспрострањенији  међу српским говорима. Под утицајем динарске миграционе струјe овај дијалекат је обухватао готово целу Босну и Херцеговину, пола Црне Горе, већи део Хрватске и добар део Србије, а утицао је и на говоре војвођанских Срба. Поред Српске Православне Цркве главни носилац српске националне свести била је јуначка епска поезија, која је највећим делом испевана говором динараца источнохерцеговачког типа, чак и онда када пева о јунацима који нису живели на динарским теренима. И у другим европским народима један дијалекат се изборио за основицу стандардног књижевног језика, по томе нисмо особени. У Италији основица стандардног италијанског језика је говор Тоскане, на којем су написана највреднија дела ренесансне књижавности. Свакако је међусобна испреплетеност Срба и Хрвата у сваком смислу утицала да источнохерцеговачки дијалекат заузма прворазредно место у међу српским, а касније српскохрватским говорима.

Југославија као опомена српском народу

Током целог 19. века хрватски филолози су ломили копља око тога који дијалекат да узму за свој стандардни језик и на крају су прихватили источнохерцаговачки, а разлози за такву одлуку Хрвата је тема неког другот рада. За нас је битно да су се Срби прихватањем источнохерцеговачког дијалекта удаљили од бугарских и македонских, а приближили се хрватским говорима. То језичко јединство је утицало на стварање зајадничке државе Срба и Хрвата и то више од 50 година после смрти Вука Караџића. Не треба сметнути са ума да је 1867. године начињен политички програм са бугарским емигрантима о стварању заједничке државе Срба и Бугара на чијем би челу био Михаило Обреновић. Да је тај споразум спроведен у пракси, могуће да би призренско-тимочки говори имали пресудан значај на формирање зајадничког језика Срба и Бугара. Очигладно да је ток српске историје после смрти Вука Караџића ишао у правцу његове језичке реформе. Важно је напоменути да Вуку није ни дозвољено да посети јужне српске крајеве, па свакако ни сам није најбоље познавао ситуацију на терену.

Зона ијекавског изговора старословенског јата

Све горе наведено не значи да Вукова језичка реформа није подложна променама и да је данас 150 година после Вука не треба кориговати. Ако је Вук ишао испред свога времена,  данашњи српски лингвисти каскају за историјским дешавањима. Скоро двадесет година после распада заједничке државе са Хрватима, ми се још увек скоро у свему држимо српскохрватског језика, осим у називу језика. Наравно да  то није ствар само науке о језику него и државе. Данас негативан друштвени статус нема само књижевност на призренско-тимочкоким говорима, већ и дела и аутори који пишу језиком косовско-ресавског дијалекта. Најпознатије дело на овом дијалекту је Петријин венац  Драгослава Михаиловића, које представља више изузетак него потврду да наведени говори имају бољи статус у српској култури. Косовско-ресавски говор можемо чути у популарним серијама Љубав на сеоски начин и Село гори, а баба се чешља, али зато у српској књижевности он има другоразредни значај. Тако да су оба српска говора, које потичу са Косова и Метохије, угрожена, са једне стране, нестајањем Срба са Косова, а, са друге стране, што имају маргиналан положај у српској култури. Док се данас источнохерцеговачки говор дели на четири језика (српски, хрватски, бошњачки и црногорски), сами Срби потискују своје старије србијанске говоре. Српски академик и један од најзначајнијих живих српских књижавника Драгослав Михаиловић годинама указије на ову појаву:  Новоштокавски је обухватио Београд и западну Србију, док нас 3,2 милиона који говоримо староштокавским или, како би лингвисти рекли, старије новоштокавским, доминирајућа доктрина науке о језику игнорише. Нема сумње да се на новоштокавском дијалекту боље и лепше говори, али нетрпељивост науке према србијанским дијалектима изазива тешке моралне и цивилизацијске последице по културу српског народа. Без обзира на историјске лекције и географску реалност, као да живимо и даље у 19. веку.    Када би била боља позиција у српској кулрури косовско-ресавских говора  мање би било предрасуда и о призренско-тимочким говорима. Ако се они лаички пореде са стандардним српским језиком, онда се доведи у питање и њихово српско порекло. Али, ако се упореде са себи најсроднијим српским дијалектом (косовско-ресавским), онда се слика драстично мења. Чак и читаоцу који нема стручних знања из историје српског језика, довољно је рећи да упореди говоре ликова провинцијалаца у филмовима Синише Павића са ликовима провинцијалаца из филмова Радоша Бајића, па ће приметити сродност старијих србијанских говора. Што се тиче бриге о језику ту много тога можемо научити од Хрвата. Они су много веће разике међу својим дијалектима успели да усагласе и успоставили континуитет неговања дијалекатске књижевности.

Зона икавског изговора старословенског јата

После свега реченог јасно је да постоји потреба да се нешто уради  како би се одбациле већ доста укорењене предрасуде о призренско-тимочким говорима. Треба уврстити дела вредних писаца са овог поднебња у обавезну школску лектиру. Поред Боре Станковића и Стевана Сремца (који није из ових крајева, али је о њима писао) постоји још књижевника са југа Србије, који су вредни пажње. Глигорије Божовић је већ деценијама запостављен, пре свега из политичких разлога, иако његове приповетке о Косову и југу Србије представњају оно чиме се српска књижевност представила у свету између два светска рата. Највећи писац из пиротског краја Слободан Џунић неправедно је запостављен само што се у својим делима служио говором свога родног краја. Он је користио магијски реализам истовремено са светским признатим прозаистима Латинске Америке. Наравно, да озбиљније треба приступати и живим писцима са овог поднебља и на њиховом примеру показати да држава води рачуна о равномерном културном развоју.

Вук Стефановић Караџић

У школским програмима треба нагласити чињенице да неке одлике српскословенског језика данас можемо чути само у архаичним призренско-тимочким говорима. Рецимо, гласовна промена прелазак Л у О једино није извршена у сврљишко-заплањским и тимочко-лужничким говрима, само у призренско-јужноморавском говру данас се чује именица СЛУНЦЕ, како  се некад писало у најстаријим српским сачуваним записима, или чување полугласа у речима типа ДbН и СbН од чега је добијено данашње ДАН и САН и сл. У погледу лексике можемо приметити да се у савременом српском језики користи реч БАШТИНА, али само у јужним српским крајевима чује се БАШТА као синоним за оца. Сигурно да је ученицима са ових поднебља лакше објаснити значење речи БАШТИНА. Реч ВАТРА је по неким тумачењима несловенског порекла, а у призренско-тимочким говорима више се користи реч ОГАЊ, која је типична за све словенске говоре.  Дакле, ови говори су у неким својим одликама једина жива веза између најстаријег српског књижевног језика и савременог српског језика.

Призренско-тимочки дијалект српског језика је данас веома сужен

Нарочито на плану лексике може се доста учинити ако би се уврстиле неке словенске лексеме из призренско-тимочких говора у стандардни српски језик. У стандарном српском језику користи се реч КАШИКА, која је турског порекла, док се у наведеним говорима и данас каже ЛОЖИЦА, која је словенског порекла. Тако се под утицајем стандардног језика избацује из језичког фонда једна словенска реч и уместо ње користи турцизам. Зашто се не би поред КАШИКЕ у стандардни српски језик као дублет уврстила ЛОЖИЦА, са тенденцијом да се временом да предност српској (словенској) речи. Хрвати су сачували ЖЛИЦУ као своју варијанту ове речи словенског порекла.  Слична је ситуација и са речју МАКАЗЕ, такође су турцизам, а у старијим српским говорима имамо нашу реч НОЖИЦЕ, мада овде постоји проблем са хомонимним значењем – НОЖИЦЕ као мале ноге. Ми још увек нисмо очистили српски језик од хрватских дублета, иако српскохрватски језик не постоји скоро 20 година. Детаљним истраживањем призренско-тимочких говора треба издвојити архајичне српске речи и укључивати их у стандардни лексички фонд  свуда где имамо туђице.

Бугари не престају са својатањем српских дијалеката

Неговање матерњег језика је део неговања културе једног народа. Колико су питања језика битна доказ је да свака нова нација на Балкану тежи да створи свој језик. Кориговање Вукове реформе српског језика је неминовност, због низа историјских догађаја који су се десили у последњим деценијама. Том послу треба приступи плански уз ангажовање целокупне стручне јавности као што  то раде сви културни народи. Невођење рачуна о матерњем језику је први корак у губљењу националног идентитета. Стварање српскохрватског језика претходило је стварању Југославије, као што је подели државе претходила подела језика. Зато реформа мора, више него до сада, да води рачуна о старијим србијанским говорима. Сада већ морамо да доказујемо да Црногорци говоре српским језиком, а да не говоримо о другима сродним народима. Плашим се да ћемо сутра морати да доказујемо како Срби на југу не говоре бугарским или македонским језиком, јер неки бугарски лингвисти и данас заступају ставове Крста П. Мисиркова да се западна граница „бугарског“ језика креће Моравом и Ибром преко Скадра до Јадранског мора. Благовременим системским деловањем стручне јавности ојачао би српски национални идентитет, који је данас вишеструко угрожен, а стало би се на пут неким предрасудама које за последицу имају да се Срби стиде српског језика.   

Литература:

Јован Цвијић, Балканско полуострво, Сабрана дела 2, САНУ-Књижевне новина-Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1987.

Милорад Екмечић, Србија између Средње Европе и Европе, Политика-БМГ, Београд, 1992.

Петар Милосављевић, Систем српске књижевности, Народна и уневерзитетска библиотека Приштина, Приштина, 1996.

Недељко Богдановић и Јордана Марковић, Практикум из дијалектологије, Филозофски факултет у Нишу, Ниш, 2000.

Владимир Дворниковић, Карактелогија Југословена, Просвета, Београд, 2000.

Павле Ивић, Српски народ и његов језик, Издавачка књижница Зорана Станојевића, Нови Сад, 2001.

Милош Ковачевић, Српски језик и српски језици, СКЗ-БИГЗ, Београд, 2003.

Мирослав Јовановић приредио хрестоматију, Против Вука, Стубови културе, Београд, 2004.

Јеремија Д. Митровић, Србофобија и њени извори, Службени гласник, Београд. 2005.

Радивоје Микић, Књижевни језик и језик књижевности , Успења бр.5, Филекс, Лесковац, 2008.

О аутору:

Саша З. Станковић рођен је 04.08.1980. године у Лесковцу. Основну школу и гимназију завршио у Власотинцу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Нишу на Студијској групи књижевност и српски језик. Ради у Гимназији „Стеван Јаковљевић“ у Власотинцу и ОШ „Бора Станковић“ у Губеревцу – Лесковац. Живи у Власотинцу.

Поделите:
ФИЛМ О ОСЛОБОДИОЦУ – ИСТОРИЈСКИ ЕПОНИМ ГРАДА НА БЕГЕЈУ – КАНДИДАТ ЗА ОСКАРА

ФИЛМ О ОСЛОБОДИОЦУ – ИСТОРИЈСКИ ЕПОНИМ ГРАДА НА БЕГЕЈУ – КАНДИДАТ ЗА ОСКАРА

Филм „Краљ Петар Први“ Петра Ристовског српски је кандидат за награду Оскар, коју додељује Америчка филмска академија у категорији најбољег страног филма, одлучио је већином гласова Стручни одбор АФУН-а. Добро је што је једна патриотска прича о страдању Срба у светској историји добити прилику да буде испричана пред публиком у Америци.

О српском кандидату за 92. добитника Оскара одлучивали су Војкан Борисављевић, Братислав Петковић, Драган Маринковић, Дејан Зечевић, Јелена Ђокић, Томислав Гаврић, Милорад Глушица, Иван Бекјарев, др Ивана Кроња, Милан Јелић, Миленко Јеремић, Мирослав Момчиловић, Предраг Пеђа Поповић, Сања Илић, Вера Влајић, Жарко Драгојевић, Радослав Зеленовић, Радмила Живковић, Злата Нуманагић, Драгиомир Зупанц и Божидар Зечевић.

О филмској причи

Филм који доноси причу о страдању, жртвама, херојству и победи… Екипа филма, предвођена је младим редитељем Петром Ристовским и главним актером филма Лазаром Ристовским.

Краљ Петар Карађорђевић, као млад протеран је из Србије од стране супарничке династије Обреновића. Читав живот је провео у изгнанству. Божије провиђење је хтело да седне на престо Србије у одлучном историјском тренутку и да направи чврсту везу за земљом из које је потекао, ослободивши српски народ на Балкану.

Овај значајни српски владар је увео парламентарну демократију на двору и започео обнову Србије. Али Србији се није дало да напредује. Атентатом у Сарајеву почиње Први Светски рат и Аустро-угарска показује сву своју немилосрдност. Током мучног повлачења српске војске преко албанских планина, краљ упознаје Макрену, мајку војника Маринка. Немоћна да сина пронађе у непрегледним колонама војске и народа, она заветује самог краља да му преда пар чарапа које је исплела.

Филм о епском подвигу српске војске и народа у Првом светском рату које је предводио омиљени српски краљ Петар Први Карађорђевић сниман је према мотивима романа „Чарапе краља Петра“ Милована Витезовића. Епоними Петровац на мору у Црној Гори и Петровград (Зрењанин) у Србији сведоче на свој начин о овом значајном владару у српској историји.

О филмској екипи

Филмска екипа, коју је чинило преко 100 глумаца и 7.000 статиста, снимала је више од шест месеци, са укупно 110 снимајућих дана, на многим аутентичним локацијама и објектима по читавој Србији, на Старој планини, у Књажевцу, Ваљеву, Крупњу, Соко граду, Београду, Сомбору, Панчеву, Космају, Сремским Карловцима и на Крфу.

Глумачку екипу, поред Ристовског, чине и млади Милан Колак у лику добровољца Маринка Спасојевића, главну женску улогу тумачи Даница Ристовски у лику Макрене Спасојевић, Александар Вучковић тумачи лик младог регента Александра, дечак Иван Вујић игра Момчила Гаврића, најмлађег официра у Првом светском рату, популарни Радован Раша Вујовић сељака Животу, млади Марко Тодоровић игра принца Ђорђа, а а играју још и Бранко Јеринић, Павле Јеринић, Светозар Цветковић, Горан Шушљик, Тихомир Арсић, Слободан Ћустић, Танасије Узуновић, Марко Баћовић, Небојша Кундачина и многи други.

Надајмо се да ће држава Србија у будућности, препознати прилику за промоцију правих вредности, смоћи снаге и финансијских средстава да исприча све неиспричане приче путем ове врсте уметности на овако квалитетан начин, како би упознала светску јавност са богатом и бурном историјом ових простора и страдањем српског народа.

Петровград.орг

Поделите:
ДАНИ БРАТСКЕ И СЕСТРИНСКЕ СРПСКЕ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ 2019.

ДАНИ БРАТСКЕ И СЕСТРИНСКЕ СРПСКЕ У ГРАДУ НА БЕГЕЈУ 2019.

Овогодишњи Дани Српске у Србији су одржани на више локација у петнаест градова и општина у Србији – Београду, Новом Саду, Крагујевцу, Нишу, Суботици, Пожаревцу, Зрењанину, Житишту, Пландишту, Панчеву, Инђији, Старој Пазови, Аранђеловцу, Смедеревској Паланци и Врбасу.

У оквиру „Дана Српске“ у Зрeњанину jе изведена, претходних дана, монодрама барда српског глумишта Слободана Ћустића „О глуматању“.

Заменик градоначелника Саша Сантовац организовао jе приjем за  Борислава Максимова, саветника за културу у представништву Републике Српске у Србиjи, али и за  учеснике у књижевноj вечери коjа jе уприличена у Барокноj сали Градске куће  Недељка Зеленовића, Душана Зуровца, Jована Делића, као и Радослава Милошевића.

Књижевноj вечери, као и свечаном приjему присуствовали су помоћник градоначелника Симо Салапура, начелница Средњобанатског управног округа Снежана Вучуревић, као и секретар Скупштине града Милан Мркшић.

Хор који делује при Културном центру Зрењанина а који води Сенка Милисављевић је употпунио догађај извођењем српске химне „Боже Правде“.

Свештенство парохија Српске Православне Цркве, најстарије институције нашег народа, са територије града, присуствовало је овом догађају.

Присутну браћу из Републике Српске jе поздравио надахнуто, као и увек и председник удружења Херцеговаца у Зрењанин, директор ГНБ „Жарко Зрењанин“ Милан Бjелогрлић. Потом су уважена браћа из Српске говорила своју поезију.

Током седам Дана Српске у Србији посетиоце сваке године очекује богат културно-умјетнички програм: концерти, позоришне представе, промоције књига, песничке вечери; презентације туристичких потенцијала Републике Српске, спортски сусрети, научнe конференцијe, привредни форумi, трибине и многи други садржаји.

Овакве манифестације сведоче о нераскидивим везама српског народа са једне и друге стране реке Дрине, која у свести нашег народа никада није била и неће бити граница, једнодушна је порука са овог скупа.

Наша браћа из Српске не крију да воле Србију а Срби из Србије не крију да воле своју браћу у Српској.

Петровград.орг

Поделите:
САВРЕМЕНА ГАЛЕРИЈА – ИЗЛОЖБА УМЕТНИЧКЕ ФОТОГРАФИЈЕ

САВРЕМЕНА ГАЛЕРИЈА – ИЗЛОЖБА УМЕТНИЧКЕ ФОТОГРАФИЈЕ

Изложба под називом „Град фотографима, фотографи граду”, биће отворена 2. септембра у салону Савремене галерије Зрењанин. Фотографска колонија одржана је маја месеца у Уметничкој колонији Ечка и у њој су учествовали врсни фотографи: Томислав Петернек, Воја Митровић, Боривој Миросављевић, Соња Жугић, Зоран Јовановић Мачак, Гордан Поморишац, Вукица Микача, Сања Кнежевић и Нино Ракићевић.

На изложби су представљене фотографије које су настале током боравка и рада групе еминентних српских фотографа у Ечки, Зрењанину и околини.

Идеја одржавања ове колоније, коју потписује Јован Његовић Дрндак, је успостављање континуитета са фотографском традицијом која постоји у граду још од средине 19. века. Из тог разлога током одржавања колоније, маја месеца у центру града је била отворена изложба старих мајстора фотографије различитих жанрова.

Организатор фотографске колоније је Фотографски документациони центар у сарадњи са Савременом галеријом Зрењанин, а под покровитељством града Зрењанина .Изложба фотографија је отворена до 12. септембра.

Петровград.орг

Поделите:
ФИЛХАРМОНИЈА – ДАНИ ПИВА – ОВАЦИЈЕ ПУБЛИКЕ

ФИЛХАРМОНИЈА – ДАНИ ПИВА – ОВАЦИЈЕ ПУБЛИКЕ

Концерт Зрењанинске филхармоније наметнуо се као значајан догађај у оквиру манифестације „Дани пива“. Овај концерт представљаја, сваке године, врхунско уметничко уживање за љубитеље ове врсте уметности. Овај наступ представља пример сјајне промоције културног потенцијала града на Бегеју. Ове године навршава се 120 година од оснивања најстаријег симфонијског оркестра у Србији – Бечкеречке (Петровградске) филхармоније.

Већ пету годину за редом, за овај врхунски уметнички догађај влада изузетно интересовање. Грађани су са нестрпљењем чекали овогодишњи репертоар Зрењанинске филхармоније. За наступ филхармоније, ове године, обезбеђен је дупло већи број места за седење али се и тај број показао недовољан.

Репертоар на концерту је био шарoлик и укључио је чак 20 нумера. Приметићемо, да је ове године, био веома захтеван за домаћу публику.  Поред сјајне солисткиње мецосопрана СНП у Новом Саду Вишње Попов, наступили су и веома добре певачи, сопран Памела Киш Игњатов и баритон  Васа Стајкић,  под   диригентском   палицом  Микице   Јевтића.

Изведене су неке од најлепших арија из опера и  оперета, али и наполитанских, руских и староградских песама. Можда је публика очекивала мало више националних мелодија, али… Многобројна публика је уживала, овацијама поздравила актере и отишла после концерта веома задовољна, овогодишњим наступом.

Већина изврсних музичара су из Новог Сада са којим годинама сарађује идејни обнављач овог ансамбла директор Роман Бугар. Публика и медији су показали завидно интересовање а РТВ директно је преносила овај спектакл. Централна камера РТВ је била мало непримерено постављена, заклањајући споменик Краљу Петру Ослободиоцу, значајан симбол нашег града.

Ноте за наступ филхармоније су и ове године набављене од Београдске филхармоније и Симфонијског оркестра РТС-а а чланови вежбају у Новом Саду. Филхармонија нема седиште у граду и то представља одређени проблем за овај ансамбл.

Зрењанинска филхармонија има концертну сезону од само три концерта годишње, има Новогодишњи концерт, концерт у оквиру Дана пива и поводом Дана града. У време када је постојала, Бечкеречка (Петровградска) филхармонија је имала концертну сезону са по четири концерта месечно. Данас тиме може да се похвали само Београдска филхармонија, чији је директор Иван Тасовац са пажњом пропратио наступ наше филхармоније.

Ове године, посебан дојам је оставио наступ баритона Васе Стајкића. Он је одушевио публику својом интерпретацијом наполитанских песама а посебно руске песме “Очи чорније”. које је донео на уметнички висок начин, са пуно емоција и побрао аплаузе, посебно женског дела публике.

Зрењанинској филхармонији је свакако најрепрезентативнији носиоц културног потенцијала града, па јој се и ове године, сасвим очекивано, указано поверење на манифестацији “Дани пива“. Овим наступом је сигурно за копље подигнут ниво ове манифестације међу сличним манифестацијама у окружењу.

Остаје жал што за већи број музичара који живе и делују у нашем граду нема места у Зрењанинској филхармонији, где им је свакако и место. У сваком случају лепа слика нашег града је послата у Европу и свет, на понос организаторима манифестације.

Петровград.орг (Фото: Дани пива)

Поделите:
КОРЗО ФЕСТ – ЕВРОПСКИ ЗВУЦИ ГИТАРЕ НА КОРЗО ФЕСТУ

КОРЗО ФЕСТ – ЕВРОПСКИ ЗВУЦИ ГИТАРЕ НА КОРЗО ФЕСТУ

Културно-забавни, музички и драмски догађај под називом „Корзо фест“ се већ девету годину одржава сваке године у летњем периоду у улици Краља Александра Карађорђевића у Зрењанину и Тргу слободе.  Током дванаест викенда сваког петка представљају своје умеће квалитетни уметници и извођачи. Посетиоцима „Корзо феста“ представили су се до сада песници,сликари, луткари, музичари, комичари, плесачи…

Растко Маринковић, Ивана Сакач, Урош Дерикрава и Михаило Младеновић

Ово је лепа културна манифестација у нашем граду, којом се заиста обогаћују програмски садржаји овога лета у центру града. У реализацију овог програма укључене су Туристичка организација Града Зрењанина, Културни центар Зрењанина и Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“.

Публика је уживала у бравурозном извођењу

Музички део „Корзо феста“ је увек најзанимљивији и представља шетњу кроз разне жанрове, од наступа проверених имена као што су „Апсолутно романтично“, Биља Крстић и други до наших градских музичких звездица. Свака част реномираним уметницима али Петровград.орг жели да вам скрене пажњу на уметнике које имамо у сопственом граду а на које незаслужено мање обраћамо медијску пажњу.

„Quattro corde“

У петак, 5. јула, у оквиру манифестације Корзо фест, на платоу испред Градске народне библиотеке „Жарко Зрењанин“ наступио је врхунски градски квартет гитара „Quattro corde“ који чине: Ивана Сакач, Растко Маринковић, Михајло Младеновић и Урош Дерикрава, ученици Музичке школе „Јосиф Маринковић“. Ради се о музицирању на високом уметничком нивоу лауреата и учесника више престижних републичких и међународних талмичења. Програм који изводе је конципирао професор Бранко Барнић а такав квартет је могуће видети само у великим европским и светским градовима и ето и у Зрењанину.

Наш град расадник музичких талената

У петак 26. Јула у оквиру манифестације Корзо фест уприличен је несвакидашњи наступ дуа познате јавне личности Бранке Јајић и младог гитаристе Михаила Младеновића. Бранка Јајић је говорила љубавне стихове а млади гитариста је изводио познате светске и ауторске поп хитове на енглеском и српском језику.

Свети Арханђел Михаило

Као специјални гости ове вечери су наступили Милица Досковић и хор „Свети архангел Михаило“ а потом и млада Маша Поповић која са Михаилом Младеновићем чини “Дуо Фантастико”.

Бранка Јајић

Како закључује директор ГНБ „Жарко Зрењанин“ Милан Бјелогрлић, зрењанинска летња шема културних дешавања је нешто налик на праксу градова западне Европе.

Маша Поповић и Михаило Младеновић- „Дуо Фантастико“

„…Свима нам недостаје мало више позитивног расположења, ведрине и осмеха. То је и суштина понуде „Корзо феста“, ведре и лепе поруке. Са програмима у том духу је и библиотека понудила садржаје са ведром нотом“ – истиче Бјелогрлић.

Михаило Младеновић

Петровград.орг (Фото: Золтан Киш, Маја Пандуров, Александар Блануша)

Поделите: