ДАТУМ СТВАРАЊА МОДЕРНЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ И ВОЈСКЕ

ДАТУМ СТВАРАЊА МОДЕРНЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ И ВОЈСКЕ

Други српски устанак на одређени начин, како наводе историчари представља темељ за стварање српске државе односно српске војске. Као продукт самосталности српске државе уследило је стварање стајаће војске и установљавање Гарде, од 76 младића из најбољих кућа. Војска Србије прославља свој празник 23. априла, у спомен на дан када је 1815. године подигнут Други српски устанак, који је био прекретница у стварању модерне српске државе и војске.

 

 

Како је и под којим условима дошло до избијања Другог српског устанка

 

Први српски устанак, који је означио почетак борбе нашег народа за коначно ослобођење од турске власти и стварање модерне српске државе, завршен је сломом 1813. године. После поновног турског освајања Србије, под управом Сулејман-паше Скопљака успостављен је режим заснован на освети и тортури. Одредбе осме тачке Букурештанског мира,који је предвиђао успостављање српске аутономије, нису се поштовале, а уместо тога наставио се прогон виђенијих Срба, укључујући и оне који су исказали лојалност Порти. Зато је већ 1814. избило неколико мањих буна, од којих се највећа, позната као Хаџи Проданова.

 

 

О току устанка, последицама, а нарочито о улози Милоша Обреновића, међу нашим историчарима и данас постоје различита мишљења. По једнима, он је постигао највише што се у датим околностима могло остварити, показавши храброст у бојевима, а мудрост и реалистичност у преговорима. Његова мудрост и дипломатске способности могли би, сматрају они, бити узор и нашим данашњим политичарима. Други, опет, сматрају да је исход устанка могао бити још повољнији, а територија њиме обухваћена много већа да је Милош показао више храбрости и одлучности, а мање бриге за властити положај. Као пример за то узимају Грчку револуцију, која је десетак година касније резултирала стварањем грчке државе.

 

 

Српска војска настала је из устаничких чета, из народа који се латио оружја да би изборио своју слободу и ту, како наводе хроничари леже корени дубоке повезаности народа и војске. Како је стварање стајаће војске, од најпре „уписника“, а касније „солдата“, прошло неопажено од Порте, тадашња Народна скупштина је озваничила назив „солдати“.  Уводе се први регрути, који су остајали у војсци десет година, имајући у виду да им рок службе није био одређен. Стајаћа војска живела је у касарнама и примала плату а установљене су и униформе, односно „мундири“.

 

 

У српској историји овај дан је од посебног значаја и трајан је извор и надахнуће како српском народу, тако и нашој војсци.

Петровград.орг

Поделите:
ДЕМОГРАФСКО ПРАЖЊЕЊЕ – ГОРУЋИ ПРОБЛЕМ СРБИЈЕ

ДЕМОГРАФСКО ПРАЖЊЕЊЕ – ГОРУЋИ ПРОБЛЕМ СРБИЈЕ

Министарство Републике Србије и Географски факултет Универзитета у Београду у четири града у Србиjи реализуjу проjекат “Испитивање ставова и намера становништва о пресељењу и утврђивање утицаjа миграциjа на демографско старење, у циљу формулисања препорука за креирање мера популационе политике”. Истраживање ће се спровести у Зрењанину, Лесковцу, Заjечару и Ужицу, с намером да се боље разумеjу потребе становника у локалним заjедницама у циљу ублажавања и спречавања исељавања.

 

 

Миграциjе jедно од горућих питања савременог живота у Србиjи и да jе веома мали броj локалних средина у Србиjи коjе бележе позитиван миграциони биланс. Од 169 општина у Србији само шест њих има позитиван природни прираштај – Нови Пазар, Бујановац, Сјеница, Нови Сад, Прешево и Тутин Руководилац истраживанjа у проjекту, ванредна професорка на Географском факултету у Београду, Даница Шантић, каже да Србиjу годишње напусти између 15 и 40 хиљада становника и да jе миграциjе веома тешко пратити.

 

 

Град на Бегеју је изабран као средина од значаjа за демографски, економски, социjални, културно-цивилизациjски и свеобухватни регионални развоj Србиjе.  Четири града у Србији су у уврштена у овај пројекат као регионални центри у коjима постоjи потенцијал, младо становништво коjе се ниjе иселило.

 

 

Стручњаци кажу да нису разлози за исељење из Србије само економске природе, на коjе се наjвише позивају демографи, већ мислимо да jе све више узрок тоj поjави победа западноевропског духа индивидуализма на овим просторима.

 

 

Након истраживања и реализациjе активности, израдиће се финална студиjу коjа ће, као резултат, дати препоруке и мере популационе политике за ублажаванjе исељавања становништва, а на основу утврђених фактора макропросторних импликациjа, структурних промена у миграционом понашанjу, узроцима и последицама донетих одлука о реализованом и потенциjалном исељавању.

 

 

Истраживање ће имати за циљ да се сазна зашто грађани размишљаjу о исељавању, као и да утврди на коjи начин држава и локалне самоуправе могу да помогну становницима да остану у Србији.

Петровград.орг

Поделите:
СТИПЕНДИЈЕ ГРАДА ЗРЕЊАНИНА ЗА НАШЕ НАЈБОЉЕ УЧЕНИКЕ И СТУДЕНТЕ

СТИПЕНДИЈЕ ГРАДА ЗРЕЊАНИНА ЗА НАШЕ НАЈБОЉЕ УЧЕНИКЕ И СТУДЕНТЕ

Градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић потписао је уговоре о стипендирању са 60 ученика и 69 студената који су, захваљујући својим успесима током досадашњег школовања и студирања, стекли услов за добијање бесповратних новчаних средстава Града Зрењанина за школску 2018/19 годину.

 

 

Потписивању уговора о стипендирању присуствовали су и начелница Средњобанатског управног округа Снежана Вучуревић, заменик градоначелника Саша Сантовац, помоћник градоначелника Симо Салапура и начелница Одељења за друштвене делатности Градске управе Јелена Драгић.

 

 

Средства су обезбеђена из буџета Града Зрењанина, а за њих су могли да конкуришу ученици свих разреда средњих школа, као и студенти, који имају пребивалиште на територији Града Зрењанина и уз строге критеријуме који се тичу, пре свега, постигнутих резултата и успеха током школовања.

 

 

Градоначелник Чедомир Јањић је поздравио ученике и студенте, стипендисте Града Зрењанина, честитао им на постигнутим резултатима и успесима и констатовао да му је ово једна од најдражих обавеза у току године.

 

 

Градоначелник је поручио да се са својим тимом бори за боље привредне услове како би млади могли у свом граду да живе са својим будућим породицама, да се са родитељима и пријатељима не виђају преко “скајпа”.

 

 

У име стипендиста захвалио се Немања Чобанов, студент 5. године Медицинског факултета у Новом Саду. Он се спонтано захвалио граду на издвојеним средствима која ће помоћи породицама ученика и студената у решавању свакодневних проблема.

 

 

У односу на претходну школску годину практично је повећан износ стипендија и изједначен са стипендијама које додељује Република Србија – месечни износ је за ученике средњих школа 5.400,00 динара, а за студенте 8.400,00 динара и исплаћују се у десет месечних рата.

 

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
ПРОМОЦИЈА КЊИГА ДР МИЛА ЛОМПАРА – ДУХ САМОПОРИЦАЊА – ДУХ ИСТИНЕ И СЛОБОДЕ

ПРОМОЦИЈА КЊИГА ДР МИЛА ЛОМПАРА – ДУХ САМОПОРИЦАЊА – ДУХ ИСТИНЕ И СЛОБОДЕ

Књиге проф.др Мила Ломпара, у граду на Бегеју, представљене су  у Културном Центру Зрењанина. Поред аутора, на промоцији је говорио извршни дирецтор ИК Catena mundi Никола Маринковић. У књигама проф.др  Мила Ломпара, чија промоција је уприличена у граду чије име, како је рекао на промоцији, не сме да помене, јер ће негде погрешити,  налазе се есеји, чланци, разговори, путописи на теме које осветљавају болне поразе српског народа. У својим књигама, Мило Ломпар обрађује као полихистор – идентитетске теме.

 

 

Књига „Слобода и истина“ обухвата ауторизоване и допуњене интервјуе, чланке и путопис. Текстовима редигованим и сабраним тако да чине једну заокружену целину, Ломпар је дао својеврстан наставак његове култне књиге „Дух самопорицања“. У „Слободи и истини“ аутор говори о глобализацији, последицама титоизма, основама и распростирању српске културе, али понајвише ово је књига о онима који су одабрали да буду слободни. За оне који и даље осећају одговорност према народу чији су део, ова књига биће светионик, рекао је Никола Маринковић.

 

 

Полемишући са тезама Радомира Константиновића гуруа Друге Србије др Ломпар закључује :„Наши глобалисти су увек били највећи паланчани: то их разликује од космополита.“ Милош Црњански је био наш највећи космополита, који је истовремено био националиста, не и шовиниста, написао је један „Роман о Лондону“ а истовремено је написао и „Сеобе“, рекао је Ломпар. Светозар Милетић је био истински либерал, космополита али је тај либерализам супротам данашњем неолиберализму јер је истовремено јасно националан.

 

 

Осећање дужности, које је некада красило наше претке, борба за слободу и државу без икаквих привилегија и као слободан избор, требало би да буде високи идеал данашње националне интелигенције. Јер, не постоје интелектуалци само зато да би нешто знали, него постоје да би у оним тренуцима кад је бити или не бити за националну културу, нешто били, каже Ломпар. Није у његовом излагању јасно, како то постићи без праве вере и црквеног живота. Ломпар сматра да је посебан проблем крајња неорганизованост Срба и то је тачна дијагноза, али се не види како превазићи неорганизованост, ако Срби нису окупљени око Христа и његове Цркве, као што су то били преци вековима у назад. Ако српски народ није Нови Израиљ онда шта је, скуп индивидуа? Отуда, како добро запажа Ломпар постоји у Торонту Вијетнамски крај града али не и Српски крај.

 

 

Мило Ломпар говори о системском деловању хрватске културне политике, која је кроз Југославију обезбедила свој опстанак, на рачун нестанка дела српске културе. Ломпар објективно и аргументовано упућује на повезаност хрватске културне политике са титоизмом. Из ових веза у Хрватској се развија национални мит, док се у Србији, под притиском  оних  које он назива „секуларним свештенством“ негује  мисао о неојугословенству,европејству без алтернативе, као једином извесном путу у будућност.

 

 

Ломпарова је мисао, да „Културе нису спонтани процеси… нису само природне појаве, оне су и вештачке творевине“. Навео је пример Италијанског књижевног језика којег је у тренутку формирања говорило свега 2% Италијана. Мерама државе и просветне политике у току деценија по уједињењу Италије тај процес  је постепено напредовао и данас тим језиком говоре сви Италијани.

Проф. др Мило Ломпар заузима друштвено одговорну позицију и приповеда о универзалним  људским вредностима; о великом и тешком духовном задатку сваке нације, о највећем светском фронту, о људској врлини и моралу. Ломпар налази занимљивим да се феномен српске кривице кроз прошло столеће једнако јавља и одржава као констаната у различитим, често неспојивим идеолошким дискурсима, формама и историјским околностима. Суочени смо као нација са наметањем одговорности за Први светски рат, са последицама примене дрезденске доктрине Коминтерне о великосрпској хегемонији, са њеном практичном применом у титоистичкој Југославији, дезинтеграцијом српског простора и креирањем нових нација, крајем Југославије, где српска кривица опет доживљава тријумф у наметању одговорности за њен распад.

 

 

Та спољашња наметања, како је појаснио Ломпар, продукују посебно озбиљне посљедице тек када се у нашој интелектуалној свести добровољно или диригованим медијским притиском постепено прихватају као опште прихваћена гледишта.

„Дух самопорицања јесте поунутрашњивање, прихватање тих спољашњих настојања, које се уместо проверавања узимају и изнутра образлажу на начин који производи трајна и неповољна дејства. Кључно је да се разуме да промене које се одигравају у култури, та настајања да се дезинтегрише српска култура – представљају трајни ефекат ових идеолошких наметања“, опомиње Ломпар.

 

 

Покушаји измештања светионика српске културе  из српског културног контекста, попут Дубровачке књижевности, Ива Андрића, Хрвата који је свесно пришао српској култури или Његоша, који никако не иде уз монтенегринство, само су неки појавни облици овог инжењеринга. С тим у вези је и настојања да се српска баштина на Косову и Метохији искључи из државне надлежности Србије у УНЕСКО-у.

„Формула духа самопорицања јесте – све што је српско треба свести на србијанско, а да оно што није србијанско – као што су Његош, Андрић, Селимовић или сликар Петар Лубарда временом треба да престане да буде српско“, истакао је Ломпар.

 

 

Отуд је, сматра Ломпар, неопходан повратак „српском становишту“, како је то, подсјећа он – још 1935. године формулисао Милош Црњански, тада декларисани националиста, Југословен. Он је увидео да је криза Југославије последица хрватског и словеначког ексклузивизма, који се ни на који начин не може неутралисати него поновним конституисањем начела равноправности и узајамности.

 

 

„Потребно је водити српску интегралистичку политику – наша културна политика треба да води рачуна о целокупности српског народа без обзира на границе, и да се национално становиште врати у српску политику. Све земље у окружењу а посебно у Европи имају странке које су представици националног становишта, а код нас – управо као последица те идеологизације – национално становиште се по дефиницији своди на националистичко, иако је разлика између ова два појма веома велика и у теоријском и у практичном смислу“, закључио је Ломпар.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
СЛУЧАЈ РАЧАК – ФАЛСИФИКОВАНИ ПОВОДИ ЗА АГРЕСИЈУ НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ

СЛУЧАЈ РАЧАК – ФАЛСИФИКОВАНИ ПОВОДИ ЗА АГРЕСИЈУ НА СР ЈУГОСЛАВИЈУ

У селу Рачак на Косову и Метохији, пронађена су у једној јарузи 1999. године тела 45 Албанаца. За њихово убиство је мисија ОЕБС без доказа оптужила српске снаге безбедности,иако никад није утврђено да се ради о масакру над цивилима, већ постоје форензички докази да се радило о борцима ОВК-а. Био је то повод за доношење одлуке о бомбардовању СР Југославије.

 

 

Српска полиција, суочена са оружаном побуном у току претходне године, сукобила се тог 15. јануара, 1999. са наоружаним албанским терористима у селу Рачак, код Штимља. У Западним медијима и каснијој хашкој правди српска страна оптужена је за „масакр недужних цивила“. Сви извештаји српске стране говорили су да су у Рачку погинули наоружани албански терористи, али на западу је тај догађај оквалификован као злочин над цивилима , који је послужио као изговор за НАТО бомбардовање које је почело марта 1999. године.

 

 

Српске снаге безбедности су у ноћи између 14. и 15. јануара 1999. кренуле у акцију против припадника 121. бригаде ОВК Агим Целеј Цоли, односно батаљона „Садик Шаља“. Из Рачка су стално извођене терористичке акције, убијани су полицајци, киднаповани Роми или Албанци који нису сарађивали са ОВК. Непосредан повод за акцију било је убиство полицајца Светислава Пешића. На његова кола пуцано је мучки, какав је случај био и у свим претходним терористичким акцијама ОВК из заседе 10. јануара. Обавештени су посматрачи Европске уније који су дошли до Рачка са телевизијским екипама АП и Ројтерса.

 

 

Борбе су трајале до 16 часова тог дана, када је пуцњава престала. Специјална јединица полиције која је водила акцију повукла се, а на месту обрачуна је остао део полиције и војске који је имао задатак да не дозволи приступ терористима. Из неразјашњених разлога, они су се повукли, а сутрадан је у село дошао Вилијам Вокер. Неометан сусрет са вођама ОВК-а овог дипломате јасно говори о томе ко је тражио повлачење српске полиције.

 

 

Према речима истражног судије Данице Маринковић, која је својевремено обавила увиђај у Рачку, тада је утврђено да није било масакра и да погинули нису недужни албански цивили, већ припадници ОВК, а о томе постоји обиман доказни материјал са фотографијама, укључујући и гомилу оружја која је пронађена у селу.Први део режије је уследио, са скупљањем тела на у напред припремљену локацију, свлачењем погинулих бораца ОВК и њиховим пресвлачењем у цивилна одела. Уследило је довођење телевизијских екипа и “згражавање над масакром”. Већ на први поглед се видело да се не ради о масакру на лицу места по укоченим екстремитетима појединих погинулих. Други део режије је уследио касније.

 

 

Истина о Рачку остала је скривена од светске јавности пре свега зато што комплетан извештај експертског тима Европске уније, достављен њеном тадашњем председништву у Бону, никада није јавно објављен. Разлог је, према оценама домаћих аналитичара, што истина о „случају Рачак“ ни сада не иде у прилог циљевима западних влада које су спонзори сепаратистичког насилног одвајања Косова и Метохије од Србије. „Случај Рачак“ исфабрикован је у време када су лажни преговори у Рамбујеу запали у кризу, јер власти у Београду нису пристале на завођење добровољне окупације земље од стране западне војне алијансе.

 

 

У овој превари светске јавности је кључну улогу одиграо тадашњи шеф верификатора мисије ОЕБС-а, амерички дипломата Вилијем Вокер који је, не чекајући извештај истраге, ни тима финских патолога, пред камерама светских медија одмах оптужио српске снаге за „масакр“ 45 недужних албанских цивила. Циљ је био да се обезбеди разумевање светске јавности, а још неодлучне западне владе придобију за агресију на Југославију, која је почела 24. марта без одлуке Савета безбедности УН.

 

 

Насупрот томе, три екипе форензичара – југословенска, белоруска и финска – утврдиле су да су на телима погинулих у селу Рачак пронађене само ране из ватреног оружја, и то из велике даљине. На шакама 37 од 40 тела методом парафинске рукавице откривене су барутне честице, што је доказ да су погинули непосредно пре смрти руковали ватреним оружјем, односно да су учествовали у борби.

 

 

Шеф финског тима патолога генетичар Хелена Ранта је уочи бомбардовања подржала Вокерову верзију о „убиству цивила“. На тој верзији се заснивао и део оптужнице Хашког трибунала против оптужених званичника српске државе, војске и полиције. У аутобиографској књизи Ранта касније говори да је извештај о том догађају писала под притиском тадашњег шефа мисије ОЕБС-а на Косову Вилијама Вокера и Министарства спољних послова Финске. Тврдила је даље да је Вокер преломио дрвену оловку напола и гађао је њеним деловима, јер није био задовољан јер није користила „довољно убедљив језик” када је реч о српским злочинима.

 

 

После изношења доказа Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом да су у Рачку вођене борбе против албанских терориста и да су погинули били припадници илегалне, терористичке организације ОВК, из оптужбе против генерала Небојше Павковића, Владимира Лазаревића и осталих, овај наводни кључни „доказ“ је избрисан. Сме ли да буде избрисан из историје Срба, ако пример бешчашћа?

 

Петровград.орг

Поделите:
АМБАСАДОР ЧЕПУРИН ПОСЕТИО ИЗЛОЖБУ О РОМАНОВИМА И ДОБИО НА ПОКЛОН МОНОГРАФИЈУ ПЕТРОВГРАД

АМБАСАДОР ЧЕПУРИН ПОСЕТИО ИЗЛОЖБУ О РОМАНОВИМА И ДОБИО НА ПОКЛОН МОНОГРАФИЈУ ПЕТРОВГРАД

Град Зрењанин је посетио Његова екселенција амбасадор Руске Федерације у Србији Александар Васиљевич Чепурин, са сарадницима. Уваженог пријатеља нашег народа, не само дипломату, угостио је градоначелник Зренајнина Чедомир Јањић. Након састанка у Градској кући, амбасадор је са сарадницима и домаћинима посетио Народни музеј Зрењанин и изложбу фотографија “У сусрет руском цару. Романови – царско служење”.

 

 

Амбасадор Чепурин је казао да се током једносатног састанка разговарало о много тема, али да су економска питања била сигурно међу најважнијим. Чепурин је изјавио  да Србија и Русија имају све могућности да за пет до седам година повећају квалитет живота људима.Он је констатовао да две земље Имају традиционално братске односе а потенцирао је продубљивање  сарадње у пољопривреди, енергетици, посебно је најавио стратешки гасовод за неких годину дана, а у вези са складиштем  Банатски Двор.

 

 

Градоначелник Чедомир Јањић  је са сарадницима представио привредне потенцијале нашег града и подсетио на то да су Ногинск и Ухта од пре неколико година братски и пријатељски градови Зрењанина са којима већ постоји добра сарадња, пре свега, на пољу образовања.

 

 

Градоначелник Јањић и гост су потом разменили поклоне, Међу поклонима ове године нашла се чувена монографија „Петровград“ коју су град и Историјски архив објавили поводом 100 година од ослобођења града у Великом рату.

 

 

Након састанка у Градској кући, амбасадор је са сарадницима и домаћинима посетио Народни музеј Зрењанин и изложбу фотографија “У сусрет руском цару. Романови – царско служење”.

 

 

Амбасадор и градоначелник су са посебном пажњом и наклоношћу погледали поставку посвећену Романовима кроз коју их је провела кустос Владислава Игњатов.

 

Петровград.орг (Фото: Александар Блануша)

Поделите: