ДОБРОДОШЛИЦА ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – ЗАГРЉАЈ ДВА ЗАВИЧАЈА

ДОБРОДОШЛИЦА ПРЕДСЕДНИКУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ – ЗАГРЉАЈ ДВА ЗАВИЧАЈА

Председник Републике Српске Милорад Додик посетио jе наш град и у склопу тога наjпре се састао са градоначелником Зрењанина Чедомиром Jањићем. У зрењанинском Народном позоришту “Тоша Jовановић” потом jе одржана свечана академиjа под називом “У загрљаjу два завичаjа”, у организациjи Удружења Херцеговаца, њихових потомака и приjатеља Херцеговине.

 

 

Заjедно са председником Додиком са градоначелником су разговарали и Млађен Цицовић, директор Представништва Републике Српске у Београду, Душан Петровић саветник премиjерке Републике Српске и Горан Ратковић, шеф кабинета председника. Састанку су присуствовали и заменик градоначелника Зрењанина Саша Сантовац, председник Скупштине града Оливер Митровић, начелница Средњенбанатског управног округа Снежана Вучуревић и председник општине Сечањ Предраг Рађеновић.

 

 

„Република Српска и Србиjа су исти национални простор, исти културолошки простор и нема ниjедног разлога да то не буде jедан привредни простор повезан интересима пре свега у економиjи, али исто тако подстакнути љубављу коjа jе неопходна за сваки посао коjи се ради“ – рекао jе председник Додик.

 

 

„Задовољство ми jе и што сам са председником имао шансу да разговарам и о привредноj активности између Зрењанина и делова Републике Српске, пре свега Бања Луке и нашег братског Требиња и надам се да ћемо ту направити наjвећи помак“ – казао jе градоначелник Jањић.

 

 

У зрењанинском Народном позоришту “Тоша Jовановић“ одржана је и свечана академиjа под називом “У загрљаjу два завичаjа”, у организациjи Удружења Херцеговаца, њихових потомака и приjатеља Херцеговине. Академиjи у препуноj сали позоришта присуствовало jе више еминентних гостиjу, на челу с председником Републике Српске Милорадом Додиком, директором Представништва Републике Српске у Србиjи Млађеном Цицовићем и саветником премиjерке Републике Српске Душаном Петровићем.

 

 

Академији су присуствовали и градоначелници Требиња и Биjељине Лука Петровић и Мићо Мићић, председник Матице српске проф. др Драган Станић, представници политичког, економског, војног и културног живота града и Републике Српске.

 

 

Скуп jе поздравио председник Удружења Херцеговаца, њихових потомака и приjатеља Херцеговине, Милан Бjелогрлић а потом се обратио председник Републике Српске Милорад Додик, истакавши да му jе част и захвалност што присуствуjе оваквом скупу у Зрењанину, jош jедноj потврди, како jе рекао, “наше привржености и припадности нашем народу, нашоj вери, нашоj култури, нашим обичаjима”.

 

 

“Слобода коjу смо освоjили веома jе важан залог за будућност, коjу градимо уверени да смо на правом путу и оно што jе данас основна карактеристика нас коjи живимо у Републици Српскоj и Србиjе, jесте не само декларативно изражавање чињенице да делимо jедан национални и културолошки простор, него и процес коjи морамо да оjачамо, а то jе процес интерграциjе на свим пољима, коjа треба jош више да нас окупи, да нас оjача у уверењу да се боримо за истинске вредности овог народа“ , рекао је Додик на академији.

У уметничком делу програма наступили су чланови Зрењанинске филхармониjе, хор “Свети Серафим Саровски”, глумци Jовица Jашин, Милан Кочаловић и Првослав Заковски, песници Ђорђо Сладоје и Божидар М. Глоговац и гуслар Љубиша Атељевић.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

Поделите:
НЕЋЕМО ЗАБОРАВИТИ 24.МАРТ 1999. ГОДИНЕ

НЕЋЕМО ЗАБОРАВИТИ 24.МАРТ 1999. ГОДИНЕ

Поводом Дана сећања на жртве НАТО агресије у граду на Бегеју jе одржан црквени парастос, скуп историјског сећања и положени венци на спомен обележjе припадницима воjске, полициjе и добровољцима погинулим у ратним сукобима 1991-1999. године.

 

 

Помен страдалим војницима су служили старешина храма Светог Арангела Михаила у Зрењанину Веселин Влашки и јереј истоименог храма Дејан Бојанић.

 

 

У програму обележавања Дана сећања учествовао jе и зрењанински хор “Жене мироносице”који је извео химну Србије „Боже Правде“ те родољубиву песму „Ово је Србија“.

 

 

Венце су положили представници Воjске Србиjе – Гарнизона Зрењанин, Града Зрењанина, Средњобанатског управног округа, Организациjе резервних воjних старешина, удружења ратних воjних инвалида, воjних пензионера и ратних ветерана, представници Српске народне партиjе, као и чланови породица погинулих бораца.

 

 

У име Града Зрењанина венац су положили помоћници градоначелника Душко Радишић и Симо Салапура и заменица секретара Скупштине града Светлана Груjић.

 

 

У име Средњобанатског управног округа венац jе положила делегациjа предвођена начелницом Снежаном Вучуревић, коjа се потом и обратила присутнима речима да jе данашњи дан, 24. март, остао уписан у историjу ове земље и овог града као дан велике туге, али и дан великог поноса и пркоса.

 

 

О току и последицама агресиjе на нашу земљу, као и о херојском отпору наших воjних снага, говорио jе командант банатског гарнизона пуковник Живица Огњанов. Он jе казао да jе, по обиму и jачини, НАТО бомбардовање незабележено у досадашњоj историjи ратовања.

 

 

Подсетио jе Огњанов на те дане пре 19 година и поручио да никада и никако не би смели да заборавимо неправду и страдања доживљена током 78 стравичних дана пролећа 1999. године.

 

 

На обележевању годишњице НАТО агресије приметили смо многе појединце и патриотске организације које се између осталог залажу за повратак демократског и патриотског имена нашег града – Петровград. Приметили смо и појединце који се залажу за останак имена Зрењанина али упадљив је био изостанак НВО сектора и појединих опозиционих политиканата, који у последње време воде кампању против тобожњег историјског ревизионизма и антиантифашизма. Њих изгледа српске жртве, једноставно неинтересују, јер се не уклапају у њихове квазиисторијске, идеолошке концепције. Тужно и опомињуће за државу, историјску истину и генерације које долазе.

 

 

Приредио: Петровград.орг.

Поделите:
ПОСЕТА РУСКОГ ТАМБОВСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА „Г.Р.ДЕРЖАВИН“

ПОСЕТА РУСКОГ ТАМБОВСКОГ УНИВЕРЗИТЕТА „Г.Р.ДЕРЖАВИН“

Градоначелник Зрењанина Чедомир Jањић, са сарадницима, примио jе делегациjу Тамбовског државног универзитета “Г.Р. Державин“ из града Тамбова у Русиjи, на челу са ректором проф. др Владимиром Jуревичем Стромовим. Приjем и састанак резултат су наставка сарадње градова Тамбов, Зрењанин, Бања Лука и Лакташи, након што су представници тих градова октобра 2017. године разговарали у Тамбову о могућностима сарадње у различитим областима.

 

 

Поред ректора Стромова, у Зрењанину jе jуче боравила и проф. др Татjана Генадевна Осадачаj, стручњак у области међународних односа, а састанку су присуствовали и мр Зоран Башић, специjални саветник министра привреде у Влади Републике Србиjе, академик Велибор Стевић, потпредседник Српске краљевске академиjе иновационих наука и Иванка Гаjић, декан Факултета за спорт Унион универзитета “Никола Тесла”. Испред Града Зрењанина присуствовали су и заменик градоначелника Саша Сантовац и помоћници Симо Салапура и Душко Радишић.

 

 

Циљ ове пријатељске посете био jе директно повезивање на економском, образовном и културном плану Републике Србиjе и Републике Српске са Тамбовском области Руске Федерациjе. По речима Салапуре, акценат састанка био jе управо на сарадњи у области образовања. Ово је само још један конкретан допринос стратешком настоjања да град постане универзитетски центар, отворе се нови образовни профили. Тај циљ се постиже сарадњом и са домаћим и страним универзитетима. Jедан од њих могао би у наредном периоду бити управо Тамбовски универзитет.

 

 

Годинама треје добра сарадња Техничког факултета “Михаjло Пупин” и Ухтинског универзитета, из Русиjе. Са друге стране у сарадњу с Тамбовском области укључена и братска општина Зрењанина, Лакташи из Републике Српске. Тамбов jе град у европском делу Русиjе, око 480 километара jугоисточно од Москве. Смештен jе у плодноj равници великих река Оке и Дона, и у њему живи 280 хиљада становника, а у целоj Тамбовскоj области више од милион.

 

Петровград.орг & Град Зрењанин

 

Поделите:
ДР ВЕТ. МЕД. ВЛАДИМИР БУРСАЋ – ПОВРАТАК ИМЕНУ ПЕТРОВГРАД

ДР ВЕТ. МЕД. ВЛАДИМИР БУРСАЋ – ПОВРАТАК ИМЕНУ ПЕТРОВГРАД

Главни град средњег Баната давно није тресла оваква грозница, као последњих недеља и дана, а везано за иницијативу о промени имена града. Са свих страна и на свим могућим медијима пристижу вести везане за нас. Коментари се само ређају, чак имате петицију “Да Зрењанин остане Зрењанин“ коју је за два дана потписало 1572 особе. Сви коментари су јако емотивни, често свађалачки, нетрпељиви, искључиви. Као да људи не желе да чују или да прихвате да уопште постоји другачије мишљење. Намерно кажем наш град, не помињући његово име. Јер очигледно је да ће за неке, он наставити да буде Зрењанин, за неке ће се поново звати Петровград, а за наше мађарске комшије овај град је већ годинама Nagybecskerek, и мислим да они немају дилему, нити проблем са идентитетом, без обзира шта им пише у личним документима.

 

 

Био сам на округлом столу Актива историчара, са жељом да чујем историјске аргументе везане за име овога града. Предавање др.Мицића је једно од најквалитетнијих којима сам икада присуствовао. Уверљиво и аргументовано нас је приближио атмосфери која је владала у овим крајевима током последњих година постојања Аустро-Угарске. Скоро 7 хиљада банатских Срба је одбацило светло-плаву униформу и дезертирало из редова аустријске војске, свесни да је казна за то стрељање, терор над породицама код куће и конфискација имања. Придружили су се јединицама српске војске и након пробоја Солунског фронта вратили својим кућама крајем 1918.године. Земљу у годинама после рата је аграрном реформом добило 65.000 породица. Поређења ради после 2.светског рата (“осма офанзива“) у Банат, Бачку, Срем, Барању и Славонију је досељено 42.500 породица колониста који су добили земљу. Промена имена града у Петровград се догодила фебруара 1935.г, након атентата у Марсеју када је страдао краљ Александар, прва жртва фашизма у Европи. Његов отац краљ Петар већ није био жив (умро 1921.), а над крхком Југославијом су се надвијали тамни облаци. Овај град је за мање од 100 година шест пута носио различите називе. Прво је до 1918.године био Nagybecskerek, седиште жупаније Torontál. У њему није било двојезичних табли, нити разумевања за национална осећања народа који је чинио релативну већину града и жупаније (Срби чине 32% становника 1910.г). Потом је од 1918. до фебруара 1935. званично био Велики Бечкерек, седиште Торонталско-тамишке жупаније, односно среско место у Дунавској бановини. Српског становништва у њему је тада било преко 40%.

 

 

Промена имена града у Петровград је наступила већинском вољом српског народа израженом кроз одлуке вишепартијске скупштине и сагласност добијену у престоници. Како су се тада осећали припадници несрпских народа у овом граду и шта су они мислили? Да ли су прихватили ново име или наставили да град зову на стари начин? Не знамо. Само 6,5 година касније, немачком окупацијом 1941.године, град добија назив Großbetschkerek, руши се споменик краљу Петру и никога не интересују осећања становништва које чини релативну већину града. Познајући педантне припаднике трећег Рајха, који су чак и у логорима за масовно уништавање све радили по прописима и процедурама, о овоме сигурно мора постојати нека одлука или наредба.

 

 

Тако је све до октобра 1944.г, када након ослобођења града, локалне власти у оквиру војне управе над Банатом, Бачком и Барањом (генерал Иван Рукавина), враћају граду назив Петровград. Коначно 02.октобра 1946.г једнопартијска скупштина града уз подршку организација попут СКОЈ-а, АФЖ-а и других, и сагласност добијену у Београду, мења практично акламацијом име града у Зрењанин, у част народног хероја и погинулог секретара ПК СКЈ за Војводину. Јесу ли питали народ? Јесу ли расписали референдум о томе? Како су се осећали грађани дотадашњег Петровграда, сутрадан после те одлуке? Не знамо, нико их није питао. Шта овде можемо да закључимо? Ко мења име града? Онај ко сматра да то треба да уради и буде одлучан да то и учини. Како се мења име града? На начин који је најпогоднији ономе ко то жели да уради. Да ли је до сада ико питао све грађане који живе у граду? Не. Да ли се овде уопште ради о иницијативи за промену имена града? Не, ради се о иницијативи за враћање старог имена града.

 

 

Против ове иницијативе се могу чути најразличитији аргументи: промена докумената ће нас скупо коштати, то је дрско непоштовање несрпског становништва града које чини једну четвртину, то је изједначавање антифашиста са издајницима који су побегли из земље и однели народно злато, то је ревизија историје, то је заташкавање других проблема у граду (вода, грејање…) и многа слична. Можете ли да замислите иједан од оваквих аргумената супротстављен било којој промени имена града током последњих 100 година? Измене докумената се сада врше тек када им истекне рок, не пре тога, па личних трошкова за грађане и нема. Мењају се табле на јавним зградама, школама, болницама. Уосталом, колико ја памтим, ова земља је 4 пута мењала свој назив (СФРЈ, СРЈ, СЦГ, РС) па ником ништа.

 

 

Овај град је име Петровград добио, 14 година након смрти тога човека, и након што је његов син страдао у страшном атентату. Ко би волео да буде краљевски паразит који ужива на крви, зноју и сузама радника и сељака а да му се тако нешто догоди? Да ли је све ово ревизија историје или поновно ишчитавање сопствене историје? Што више клатно историје оде на једну страну, оно се неумитно мора вратити на другу страну. А о судбини народног злата смо чули на округлом столу, и ко га је на крају скрцкао. Какве везе ови аргументи уопште имају са именом града? Хоће ли овом граду бити боље ако врати старо име? Неће. Хоће ли овом граду бити боље ако задржи старо име? Неће. Овом граду ће бити боље када свако очисти снег испред своје куће и зграде, када покоси траву и склони шибље и коров око својих кућа и плацева, када престане да се баца смеће свуда осим тамо где треба да се одлаже, када се омалтеришу и окрече куће, када престане да се псује мајка, хлеб, крв и бог, када престане да се пљује свуда око себе, када се деца лепо васпитају и науче да имају обавезе, да раде и да цене то што имају и што су створили својим рукама, када млади буду поштовали старије а старији уважавали млађе, када се буде ишло у позориште и у читаоницу а не у кладионицу и ноћни клуб, када се буду читале књиге а не гледали ријалитији по цео дан, када се људу буду вредновали и ценили по томе шта знају и умеју, а не по томе што знају да слушају а не знају да питају. Тада ћемо заслужити да будемо грађани града, како год се он звао.

 

 

Шта кажу важећи прописи о тој теми? Важећим Статутом Града Зрењанина, промена имена насеља се решава референдумом. Одлука на референдуму је важећа ако ју је донела већина грађана која је гласала, под условом да је гласало више од половине укупног броја грађана. Ово значи да је референдум из 1992.године (данас један од главних аргумената против промене имена града) у ствари био неважећи и да нема никакву правну последицу, јер је на њему гласало мање од половине грађана. Да ли је у реду да они који су 1946.г променили назив града, без референдума, сада захтевају да се име града мења на референдуму? Наравно да није. Референдум има право да тражи само онај ко га је дозволио када је био у прилици да доноси неку одлуку. Није у реду да се нека одлука донесе без референдума, а онда промена те одлуке буде заштићена обавезним референдумом. Какав би био резултат тога референдума овога тренутка? Петиција на интернету (1572 гласа против промене имена града) је јасан показатељ да би већина грађана била за задржавање постојећег имена. И то је потпуно нормално и људски. Велика већина нас се родила у Зрењанину, венчали смо се ту, деца су нам се ту родила, родитељи живели и завршили свој живот ту. Колико грађана овога града се родило у Петровграду, или у Великом Бечкереку? Та чињеница код обичних људи је део идентитета и то је просто тако. Исто би било да се град зове Зеленград или Београд или Пупиново.

 

 

У питању је навика која се ствара генерацијама, и која код људи изазива отпор према промени. Људи који су потписали петицију су против промене имена града, а ко је од њих за које име града, то нико не може знати. Отпор промени их уједињује и то је просто биологија и психологија људи. Али људи који су данас против промене имена града, морају да буду свесни, да би исто тако референдум организован 1946.године пропао јер би већина људи, да је имала могућност да се изјасни била за име Петровград, јер је то тада било симбол отпора према окупацији и симбол ослобађања града. Чак се и партизански одред који је оперисао у околини града тада звао Петровградски партизански одред, а иницијативу за његово основање је својевремено покренуо Жарко Зрењанин. Историја нема проблеме са којима се ми обични људи сусрећемо. Име је тада наметнуто на силу, употребом правног насиља. Време је одрадило све остало. Умрли су они који су се сећали старога имена, рађале су се нове генерације од којих је претходно име брижљиво чувано, а код њих је развијан други идентитет.

 

 

Друштво и држава се формирају поштовањем прописа. Ми смо друштво какво јесмо, јер имамо обиље прописа које не поштујемо или избегавамо да поштујемо, или их поштујемо само онда када нама одговарају. Да ли можда ова иницијатива за промену имена града, у ствари треба да буде иницијатива за промену Статута Града Зрењанина? Променом Статута у Скупштини Града, би се избегао незгодни референдум. Или треба поштовати прописе, чак и онда када нам не одговарају? Понављам да се држава и веровање људи у праведност државе формирају поштовањем прописа. Са друге стране, да ли би било у реду сада изаћи на референдум о промени имена града, узимајући у обзир 70 година идеолошког сагледавања историје и догађаја из прошлости, идеолошког обрачуна и затирања свих који другачије мисле, формирања личног идентитета 70 генерација људи који су рођени у граду који носи садашње име? Наравно да не би. Такав референдум би био унапред осуђен на задржавање садашњег имена града. Излазак на референдум би био у реду само након дуготрајне “кампање“ и бројних округлих столова, трибина, предавања, текстова у новинама, у којима би житељима овога града била објашњена локална, завичајна историја града, о којој већина њих не зна практично ништа. Објаснила би се улога догађаја после 1918.године и шта они практично значе, као и догађаја везаних за други светски рат и време након тога, када је дошло до идеолошког преумљавања свега што се пре тога десило.

 

 

Размишљам и питам се шта би било да народни херој Жарко Зрењанин није погинуо током рата, да је стигао на Прво а потом и на Друго заседање АВНОЈ-а, да је дочекао ослобођење ових крајева. Можда би тада Панчево, Ковин, Бела Црква или Петровград били главни градови Војводине, а не Нови Сад. Можда би седишта Нафтне идустрије (НИС), Осигуравајућег друштва (ДДОР) као и Војвођанске банке (Банатска банка) била у нашем граду. А можда би тај човек, са друге стране, дедове потписника интернет петиције “Да Зрењанин остане Зрењанин“ терао на Голи Оток, чупао им бркове, ударао их кундаком пиштоља што не дају обавезни откуп и што неће да се одрекну своје земље коју су добили аграрном реформом краља Петра па да уђу у социјалистичку задругу, у којој треба да се идеолошки претворе у нешто друго од тога што су били њихови прадедови и дедови. Прадедови који су били први слободни сељаци у Европи, који су 1594.г подигли Први српски устанак овде у Банату, спречили турско заузимање Беча и преокренули европску историју, који су дали једног Доситеја Обрадовића, Уроша Предића, Ђуру Јакшића, Михајла Пупина, Милоша Црњанског и бројне друге великане свога народа.

 

 

Већински народ је тај који одређује правац неке државе и који се пита. Већински народ не може да побегне од своје одговорности и мора да је преузме. Већински народ мора да разуме осећања мањинских народа и да их уважава. Такође мора да се сећа времена како је било када су се на овим просторима неки други народи питали и одлучивали. Како ће већински народ одлучити по овоме питању, како ће желети да се зове наш град, а тиме и који идентитет ће желети да искаже о себи већински народ, питања су на која нас одговори чекају у будућим данима. Извињавам се на дужем тексту, али тема и тренутак су такви.

 

Петровград.орг (Фото: Јован Његовић Дрндак & Александар Блануша)

Поделите:
ЈОВАН ЊЕГОВИЋ ДРНДАК – ТРИБИНА О ЖАРКУ ЗРЕЊАНИНУ У МОМ ОБЈЕКТИВУ

ЈОВАН ЊЕГОВИЋ ДРНДАК – ТРИБИНА О ЖАРКУ ЗРЕЊАНИНУ У МОМ ОБЈЕКТИВУ

На недавно одржаној трибини Социјалног форума, од стране предавача који живе од државе Србије, а у исто време су  јој нелојални, својим југословенством и призивањем једног тоталитарног режима, који је Српски народ, а и све остале, завио у црно, није се ни могло очекивати више, ни мање, таман толико да покажу свој прави крактер и своју идеологију, где се нож у стомак, рецимо, сматра револуционарном делатношћу од прворазредног значаја. Додуше, били смо сведоци изјава, по којима је Жарко Зрењанин, свако мало, био издаван од својих комуниста, што довољно говори о њиховом менталном склопу и храбрости уопште.

 

 

Иако је јасна чињеница, да су Петровграђани изашли на улице и тог 27. марата 1941. управо носећи слике Карађорђевића и узвикујићи добро познате пароле, нико не помиње где су тада били комунисти. Комунисти су у то доба били савезници са нацистима, па их нигде није ни било, бар не у Петровграду а и ако их је било, морали су да следе политику својих главешина у СССР-у, који су тада били у љубави са Хитлером.

 

 

Мирослав Самарџић се позива на индустрију, као да ју је он лично или „бравар“ стварао, а која је истине ради у Петровграду постојала и пре комуниста. Треба само подсетити на то, да је Виктор Елек, био директор шећеране тридесетак година. Овог часног Јеврејина обесили су Немци на почетку окупације а на плакату, којим је најављено јавно смакнуће, заједно с Елековим, налазило се и име Цвете Цукића, несрећног голмана фудбалског клуба АСК, из оближњег села Арадац.

 

 

Посебно би се могло полемисати о свему ономе што су партијски другови рушили, а рушило се све што им се хтело, па су тако рушили и такозвани Ајфелов мост, кога се старији суграђани и данас сећају са носталгијом. Рушило се да би се градило у духу новог времена, чији симбол је свакако зграда водоторња, у којој, уместо воде данас постоји, својеврсна сценографија страве и ужаса, где се голубљи измет  може товарити у тракторске приколице, а ходници подсећају на улазак у гробнице. О лифту из доба јуре, да не говоримо, о мосту на сувом, или о чувеним језерима, такође…

 

 

На трибини смо могли чути, како је у Титово време све било сјајно, јер били су срећни, додао бих, јер су живи, а све изнад тога се сматрало поезијом. Штафета младости, хала спортова, паркинг простор на главном градском тргу, да не говоримо о изјавама, како је социјализам излечио туберколозу. Такве и сличне будалаштине  биле би тачне, једино, када би рекли, да је примера ради, капитализам лечио све оно што се лечи антибиотицима, јер и медицина је ето ништа, спрам класног уређења.

 

 

Лицемерје као особина партијских другова, када говоре о томе да се историја понавља онима који је заборављају, најбоље се види по њиховом затирању свега историјског у овоме граду. Тако ни дан данас не знамо колико је људи стрељано и на којим местима, иако постоје подаци да је само једном приликом стрељано петсто Срба из Петровграда. Мучилиште попут Логора на углу Цара Душана и Гробљанске улице уместо да стоји као сведок страшног страдања за случајног пролазника, не представља данас ништа више од једне урушене зграде.

 

 

Партијске другове оптужује враћање имена Петровград, јер су као хијене пред историјом, оптужени као крвници, а не како добротвори, као они који су уништавали Србију, а свакако Краљевину Југославију. Циљ комуниста, фашиста и нациста је био исти, а то је смрт Краљевине Југославије. Комунисти су са Титом ишли напред и довели нас поново до братоубилачког рата, који су водили све њихови ученици и пионири попут Туђмана који је био Титов генерал, или Милошевића, који је опет био његов ученик. Све у свему једна протуприродна појава, која је довела и до рата и до Олује.

 

 

Име града не припада комунистима него свим грађанима, па тако нема смисла да се град зове по једном бандиту, какав је био Жарко Зрењанин а посебно је лицемерно да комунистички наследници у заштиту узимају националне мањине, кад је познат њихов однос према мањинама и вјерским заједницама у Титовој Југославији.

 

 

Убрзо по ослобођењу комунисти су показали свој прљав образ и починили злочине над немачком мањином, што није мимоишло ни жене и децу. Ратно право каже да у најмању руку деца нису крива, комунистичким бандитима су била, о томе сведоче споменици на крвав траг Титове армаде у Книћанину. О радничкој и социјалној правди говори систем, који су створили они сами, систем у коме су по узору на нацисте стварали концентрационе логоре, попут онога на Голом отоку.

 

 

Аутор: Јован Његовић Дрндак  

 

Поделите:
МИЛАН БЈЕЛОГРЛИЋ – БЕСЕДА О ИДЕНТИТЕТУ И ЈЕДИНСТВУ СРПСКОГ НАРОДА

МИЛАН БЈЕЛОГРЛИЋ – БЕСЕДА О ИДЕНТИТЕТУ И ЈЕДИНСТВУ СРПСКОГ НАРОДА

Петровград.орг вам преноси беседу коју је директор ГНБ „Жарко Зрењанин“ Милан Бјелогрлић изговорио недавно на свечаној академији „Дани Српске у Банату“ која је одржана у Градској кући са благословом епархије Банатске, преосвећеног владике Никанора и покровитељством градоначелника Зрењанина Чедомора Јањића.

 

 

Поштовани, наша академија као да најављује и претходи Декларацији о заштити и очувању српског народа која ће бити представљена на Сретење 15. фебруара. Реч је о правно-политичком акту који Србима треба да омогући оно што је нормално за сваки народ у Европи и свету а то је: заштита идентитета, право на употребу српског језика и ћириличног писма, право на изучавање и неговање српске културе, историје и неговање херојских и слободарских традиција српског народа. Над овим садржајима неопходна је наша стална будност, са свешћу да нема те слободе која је освојена за сва времена и довијека. Народ који је прихватио да лозу својих владара сматра Светим и себе издваја одговорношћу и таквим поимањем живота који води тананијем разликовању добра и зла.

 

 

Своју хришћанску ренесансу Срби баштине почевши од Светог Саве творца српског Православља. Отуда на историјској ветрометини дугог  трајања, можда је ипак од највећег значаја било што су сви Срби веровали у иста предања и култове, држећи до своје Православне вере и стапајући се духовно у неизвесну будућност, понели су и своје јединствено епско певање.

 

 

Српска епска народна поезија сачувала је један несвакидашњи морални кодекс. Несумњиво је да цивилизације опстају и трају на моралу и моралним начелима. Српска епика је представљала не превазиђену школу етике. Моралне вредности српског историјског епоса тешко да се могу наћи у укупној светској књижевности. Срби су своје историјске личности, памтили и преобраћали у Свеце пошто су заједно са њима бирали Небески пут славе.

 

 

Улога Православне Цркве у овом повезивању народа са његовом историјом била је пресудна. Код Срба Црква је делила судбину народа. Изложени сталној борби за одржање и прогонима предузиманих са свих страна српски народ није могао бити скуп слабих, малодушних и колебљивих. У тој борби у дугим вековима искушења Срби су вазда имали „су чим изаћ пред Милоша“. И јаки и поуздани и чврсти. Имали су своје свеце и хероје када су времена тражила жртву за Крст Часни и Златну Слободу!

 

 

У потоњој деценији двадесетог века, Срби су расчитавали шифроване поруке времена, недовољно. Нису резумевали и нису јасно тумачили ребусе светских моћника. У ратним сукобима деведесетих разбијала се држава, подигнута на великим идејама југословенства, без бистрог погледа у матици, занети и готово смушени у маглама илузије и утопије југословенства, не довољно се држало до српског становишта и до државних интереса српског народа.

 

 

Отуда Република Српска постаје за нас прави драгуљ. На дан Светог Архиђакона Стевана 9. Јануара 1992. године свечано је проглашена република српског народа у БиХ. Током четири дуге и тешке ратне године сачувана је херојским подвизма војске Републике Српске. Данас мудрим и храбрим вођством политичког врха одолева уценама и притисцима такозване међународне заједнице а све начином и стилом одважно и досетљиво у Кочићевом духу, па тако и нас, овде ведре и подижу, кураже. Зато нам је драго свако слово које долази и од Додика и од Кустурице и од Лазара Ристовског.

 

 

Сваким камичком који уградимо у мозаик јединственог културног и духовног простора ближи смо идеји, да мостови на Дрини не повезују више две државе, већ јединствен простор српског народа. Своје беле облутке, прилаже данас, овом мозаику и епархија Банатска и град Зрењанин.

На многаја љета!

Петровград.орг

Поделите: