ГРАДОНАЧЕЛНИК ЧЕДОМИР ЈАЊИЋ – СЛЕДИМО ИДЕЈЕ И ПУТ СЛАВНИХ РОДОЉУБА СЛОБОДАРА

ГРАДОНАЧЕЛНИК ЧЕДОМИР ЈАЊИЋ – СЛЕДИМО ИДЕЈЕ И ПУТ СЛАВНИХ РОДОЉУБА СЛОБОДАРА

У Великом Бечкереку (потоњем Петровграду, Зрењaнину), 31. октобра 1918. године је основан први Српски народни одбор који је био узор за за формирање осталих одбора на територији Баната, Бачке и Барање. Његовим стварањем отпочела је реализација давнашње тежње српског народа с ових простора да се присаједини Матици Србији. Поводом значајног јубилеја окуплљеним грађанима у порти Успенског храма обратио се градоначелник Чедомир Јањић.

 

 

Након једног века окупили смо се данас на истом месту где су наши славни преци 1918. године стварали историју.

 

 

Окупили смо се на овом истом месту да се присетимо тог дана и тих судбоносних догађаја и да чистих и јасних погледа  уђемо у други век од великог рата, у други век од остваривања тадашњих тежњи српског народа да се присаједнини  матици, мајци Србији…

 

 

Завијорила се српска тробојка први пут у Великом Бечкереку управо на овом месту, у порти нашег најстаријег православног храма, и наговестила велика дела и велике промене.

 

 

Недуго затим, српска су знамења осванула широм Баната, Бачке, Барање, српска саборност одзвањала је у жељи за уједињењем, ковали су се планови за ново доба, које је и равницу банатску мењало из корена.

 

 

У свему томе, наши славни преци, наши далековиди родољуби, мислима и делима испред свог времена, имали су снаге не само да пронађу пут до слободе, већ и да мудро осмисле куда и како треба да иде отаџбина након рата.

 

 

Одајемо им све почасти и сећамо се њихових бесмртних дела. Поручујемо и овога пута, с овог историјског места, да желимо да будемо достојни наших славних суграђана, да останемо своји на своме, да не тражимо ништа што је туђе, али и да се не одричемо онога што је наше, за шта су се пре једног века предано и патриотски залагали и др Славко Жупански и његови истомишљеници.

 

 

Желимо да омогућимо српском, али и свим другим овде присутним народима, да заједнички и складно, као и до сада, граде квалитетнију и богатију будућност.

 

 

То можемо остварити инвестицијама, новим радним местима, новим путевима и мостовима, подизањем стандарда грађана, стварањем услова да овај град буде добро и пожељно место за живот, за школовање и рад.

 

 

На прагу смо реализације великих пројеката и капиталних привредних инвестиција, биће то најбољи допринос Града Зрењанина обележавању једног века од оснивања првог Српског народног одбора и ослобођења у Великом рату.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
ЗЕБРЊАК КОД КУМАНОВА – СИМБОЛ ПОБЕДЕ И ОСЛОБОЂЕЊА СТАРЕ СРБИЈЕ И МАКЕДОНИЈЕ

ЗЕБРЊАК КОД КУМАНОВА – СИМБОЛ ПОБЕДЕ И ОСЛОБОЂЕЊА СТАРЕ СРБИЈЕ И МАКЕДОНИЈЕ

Комеморативним скупом у Спомен комплексу Зебрњак на крајњем северу БЈР Македоније у недељу је одавањем почасти и полагањем венаца код остатака обележја победе Српске војске над снагама Отоманске империје у Првом балканском рату 1912. обележена 106. годишњица славне Кумановске битке. На скупу су говорили амбасадорка Републике Србије Душанка Дивјак Томић и председница Српске заједнице у Македонији Гордана Јовић Стојковска.

 

Са обележавања 106. годишњице битке код Куманова.

 

Историјском победом српске војске над знатно надмоћнијим турским снагама у Првом балканском рату на попришту фронталног судара на Овчјем пољу у кумановској долини, 23. и 24. октобра 1912. означен је крај отоманске завојевачке владавине на Балкану. Победом је донета слобода после више од пет векова под отоманским ропством народа у старим средњовековним српским областима.

 

Заборављени ослободиoц Македоније Јован Стојковић – Бабунски војвода.

 

На комеморативној свечаности почаст палим српским војницима, полагањем ловорових венаца, букета цвећа и паљењем свећа одале су у име Владе Републике Србије, делегацијa Амбасаде Србије, затим Амбасаде Босне и Херцеговине у Скопљу, Владе Македоније, представници локалних самоуправа општина Куманова, Старо Нагоричане, Центар – Скопље, Врања, српских странака и асоцијација из Македоније, удружења потомака ратника ослободилачких ратова из Врања, Бујановца, Владичиног Хана, Херцег Новог.

 

Српски војвници и ратни плен остао иза турске војске на попришту Куманова 1912.

 

Са Зебрњака шаљемо увек исту поруку, рекла је Дивјак Томић:  „Не смемо да заборавимо, али очима ипак уперених напред! Доста је било, не поновило се. Дошло јер време да се закопају секире – време је за свеопште помирење. Уместо зла и раздира, пружимо једну другима руку.“ Подсетивши на значај историјских тековина ослободилачког тријумфа Српске војске у кључним операцијама Кумановске битке 1912. Амбасадорска Србије је указала да можемо бити поносни на своје славне претке.

 

Соколски слет у Скопљу на 25. годишњицу Кумановске битке.

 

У овом момемету на жалост ни овај споменик, као ни бројни други вредни историјски симболи не само ратних страдања, нису доведен у жељено стање. Македонска нација и држава трагајући за посебностима изгубила је из вида оно што нас међусобно спаја а то су овакви монументи који сведоче о историјском тренутку ослобођења. Српска нација притиснута идеологијом комунизма борила се и још увек бори са постављањем ствари и личности на своје место.

 

Откривање монументалног споменика 1937. године.

 

Монументални споменик над костурницом погинулим српским војницима у великом ослободилачком боју код Куманова, по пројекту истакнутог српског архитекте Момира Коруновића, са куполом укупне висине 48,5 метара, на Зебрњаку подигнут је 1937. године.У крипти делимично обновљеног обележја на спомен компексу Зебрњак почивају земни остаци око 700 стотина српских војника из Кумановске битке.

 

Момир Коруновић архитекта који је покушао да у својим савременим визијама оживи Душаново доба и Средњи век.

 

Само пет година касније, почетком Другог светског рата, уништен је бруталним минирањем следбеника бугарских фашистичких окупационих трупа. Тај мучки чин изведен је ноћу, упркос историјској чињеници да су у рату против Турске1912. Бугари учествовали као савезници српске војске.

 

Петровград.орг

Поделите:
СЛАВА И ДАН МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ МАЛА АМЕРИКА

СЛАВА И ДАН МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ МАЛА АМЕРИКА

Мештани Месне заједнице Мала Америка прославили су ове године по други пут, Славу, Светог апостола Тому и свој Дан, у присуству представника Града Зрењанина, институција и организација. Кум славе је био члан Савета Месне заједнице Мала Америка Милорад Манојловић. Славски обред је служио отац Веселин Влашки старешина храма Свети Aрхангел Михаило у народу познате Руске Цркве.

 

 

Дарко Бубњевић, председник Савета МЗ „Мала Америка“, пожелео је да јединство добрих људи, овог краја Зрењанина занимљивог назива, потраје и наредних година.

 

 

“ Подсећам да је управо саборност допринела да се глас овог дела Зрењанина далеко чује и да исправи неправде. Ми, житељи, потрудићемо се да водимо рачуна о насељу као о својој кући. Надам се да ће град Зрењанин поправити коловозе, који су у све лошијем стању, уз завршетак реконструкције Језера два.”

 

 

Домаћинима из Месне заједнице славу је честитао помоћник градоначелника Драган Ћапин, рекавши да се нада да ће локална самоуправа у скорије време поправити све путеве у овом насељу.

 

 

На свечаности су се представили чланови школице „ТО театар“, који су извели луткарску игру и краћу једночинку, посебно је луткарска игра одушевила присутне грађане и госте.

 

 

Регионални центар за таленте је  наградио најбоље ученике књигама, које је уручио члан Савета месне заједнице Јарослав Стеванов. Даровани су Николета Благојевић, Драгана Шаргин, Јелена Тошковић, Марко Антоновић и Милош Ђордан.

 

 

Маестро Ивица Петров је својим наступом увеличао културно-уметнички програм ове године и одушевио присутне суграђане староградским мелодијама.

 

 

Организације, установе и фирме које делују у МЗ „Мала Америка“ добиле су захвалнице, а међу њима су: ХПТШ „Урош Предић“, Техничка школа, Основна и средња школа „9. мај“ , Гарнизон Зрењанин, Регионална привредна комора, фирма „Полар секјурити“, фризерски салон „3 мис“, пицерија „Венеција“, Удружење „Ловац“ и Немачки народни савез.

 

 

Зграда МЗ „Мала Америка“ је дом Културно-уметничког друштва „Светозар Милетић“ који на жалост није био у прилици да изведе део свог програма и Немачког народног савеза који овде организује бесплатне курсеве немачког језика, а однедавно ту је и школица глуме и луткарства „ТО театар“.

 

 

Петровград.орг

Поделите:
ГИМНАЗИЈА У ВЕЛИКОМ БЕЧКЕРЕКУ У СВЕТЛУ ОСЛОБОЂЕЊА 1918. ГОДИНЕ

ГИМНАЗИЈА У ВЕЛИКОМ БЕЧКЕРЕКУ У СВЕТЛУ ОСЛОБОЂЕЊА 1918. ГОДИНЕ

Данас је на Тргу Слободе у Зрењанину отворена изложба „Гимназија у светлу ослобођења 1918“ са поднасловом “од асимилације до толеранције”, а која говори о борби за срски језик и просвету која је крунисана 1919. године  отварањем Српске велике гимназије у тадашњем Великом Бечкереку. Зрењанинска гимназија, Историјски архив Зрењанин и град Зрењанин овом изложбом отпочињу дане обележавања стогодишњице ослобођења и уједињења.

 

Велики историјски и школски час.

 

На петнаестак паноа је приказан читав низ оригиналних докумената из наших архива који сведоче о борби српског народа за увођење матерњег језика у школе на територији Барање, Срема, Бачке и Баната који су се налазили у саставу Аустрије и касније Аустро-угарске.

 

„Ни бриге те сиви тићу, ми смо стобом Светозаре Милетићу…“ борац за српски језик.

 

Ради се о исечцима из опште историје борбе Срба на овим просторима за Црквено-школску аутономију која је била обећана царским повељама од времена сеобе Срба али која је стално изигравана и кршена.

 

Римокатоличка црква архиђакона Стефана изграђена 1846. као саставни део пијеристичке гимназије и њен печат.

 

У овом обухватном истраживању које потписује историчар Слободан Милин видимо историјки пример нетолеранције Аустријске царевине и Римокатоличке цркве, која у тадашњу пијаристичку гимназију уводи, као службени језик искључиво мађарски а у том тренутку две трећине грађана у граду је српске националности.

 

Јожеф Лоновић, чанадски бискуп и школски инспектор Торонталске жупаније.

 

Осим Срба асимилацији је била директно изложен јеврејска и немачка национална заједница и то документи несумљиво показују. Изложба обухвата историјат борбе за увођење српског језика од друге половине 18. века до прве половине 20. века, када је основана Српска велика гимназија и када је почео период толеранције и поштовања права свих заједница на овим просторима.

 

Боже правде и Дечији хор Културног центра.

 

“ Зрењанинска гимназија је почела са радом октобра 1846. пре 172 године, а ова изложба је значајна јер њоме започињемо обележавање 100 година од завршетка Великог рата и ослобођења тадашњег Великог Бечкерека. Желели смо да изложба свима буде доступна и да је види што већи број суграђана, посебно ученика основних и средњих школа “– рекао је директор Зрењанинске гимназије Милан Радаковић.

 

Милан Мркшић – Град Зрењанин, Мирјана Баста – Историјски архив и Душан Радаковић – Гиманзија и стогодишњица ослобођења и уједињења.

 

Изложбу је приредио Историјски архив Зрењанин а аутор историчар и архивиста Слободан Милин је између осталог рекао:

 

Слободан Милин, историчар бивши ученик Гимназије.

 

“Отварању ове изложбе претходили су дуготрајни истраживачки радови у Архиву Југославије и Архиву Војводине, Историјском архиву града Зрењанина, као и у архиву Српске православне црквене општине. Панои који су изложени сведоче о отварању Српске велике гимназије у Великом Бечкереку након ослобођења у марту 1919. године. Српски народ се борио са тадашњим политичким вођама и залагао да се српски језик уведе као равноправан са мађарским у тадашњој пијаристичкој гимназији. То им није пошло за руком, али су они били истрајни у својој намери”.

 

 

Поставку је испред локалне самоуправе званично отворио Милан Мркшић, секретар Скупштине града Зрењнина.

 

 

“Град Зрењанин са поносом обележава стогодишњицу од завршетка Великог рата. Тим поводом, на претходној Скупштини града, донета је одлука о откупу куће др Славка Жупанског, једне од најважнијих личности тог периода, која ће бити претворена у музеј. На наредној седници једној од улица доделићемо име Славка Жупанског” – открио је Милан Мркшић.

 

Историјска лекција о борби предака намењена будућим генерацијама.

 

Ослобођењем и уједињењем ових крајева са матицом Србијом 1918. године након сјајне победе у Великом рату стављена је тачка на ову борбу и означена је прекретница у области школства која је дубоко изменила асимилаторску политику и нетолерантне просветне прилике. Практично тиме је на овим просторима обустављена мађаризација немађарских народа, која је спровођена у Двојној монархији. Обзиром да и данас у граду складно живи велики број националних заједница које уживају сва национална и мањинска права био је то и почетак периода истинске толеранције, који траје.

 

Петровград.орг

Поделите:
СТОГОДИШЊИЦА ОСЛОБОЂЕЊА ПРОКУПЉА У ВЕЛИКОМ РАТУ И СПОМЕНИК ГВОЗДЕНОМ ПУКУ

СТОГОДИШЊИЦА ОСЛОБОЂЕЊА ПРОКУПЉА У ВЕЛИКОМ РАТУ И СПОМЕНИК ГВОЗДЕНОМ ПУКУ

Током државне церемоније коју је за викенд предводила премијерка Ана Брнабић у Прокупљу, обележено је у том граду сто година од ослобођења у Првом светском рату и откривен је споменик Другом пешадијском пуку Књаз Михаило, познатијем по називу „Гвоздени“. Реч је о пуку српске војске који је у историју ушао због јунаштва којим је задивио народе и реч је о пуку који је ослободио Банат и тадашњи Велики Бечкерек.

 

Свечаност у Прокупљу.

 

На споменику су уклесана имена свих битака у којима је учествовао „Гвоздени пук“ у оба балканска рата и у Првом светском рату и наведени су сви ослобођени градови 1918. године. Исклесана су и лица команданта „Гвозденог пука“ Миливоја Стојановића Брке, француског пуковника Шарла Транијеа, као и Милунке Савић и Флоре Сандс.

 

Француски пуковник, потом генерал Шарл Траније.

 

Имена јунака „Гвозденог пука“ уклесана су и на мермерним плочама у спомен-парку.  Чувен по храбрости, чврстини и високом борбеном моралу, пук су у првом позиву попуњавали српски војници у најбољој животној снази, од 21 до 31 године старости, који се мобилисао управо у Прокупљу, где се налазила окружна пуковска команда.

 

У његову част композитор Станислав Бинички је компоновао „Марш на Дрину“ – пуковник Миливоје Стојановић.

 

Међу члановима пука било је највише припадника Топличког округа, Јабланичана, Пусторечана, Топличана и Заплањаца, а уочи рата, 7. октобра 1912. године, кад је пук пошао из Прокупља у рат против Турака, у његовом саставу било је 60 официра, 445 подофицира и каплара, 4.210 редова и 29 музичара.

 

Команда пука на броју спремна да од Врховне команде прими ратни задатак.

 

Од педесет пукова, колико је бројала српска војска, само је Други пешадијски пук првог позива носио почасни назив „Гвоздени пук“. То име пук је добио спонтано од српских војника других пукова због изузетне храбрости и великих ратничких подвига на бојном пољу Балкана. Непријатељ их је добро запамтио и њихово јунаштво.

Један заробљени виши бугарски официр изјавио је српском команданту: „Цео дан на једној чуки борисмо се и борисмо се са железним пуком. Пет пута нас железни истера из наших редова. А и ми њих пет пута најурисмо са чуке. Но, не лези враже! Пред саму ноћ железни освоји чуку и наше редове. Моји војници побацаше оружје и опрему и дадоше се у панично бекство. Војници су бежали и гласно викали: Бегајте! Бегајте! Јури ни луди железни пук! Тога дана и једни и други имали смо велике губитке. На чуки само леш до леша убијен српски и бугарски војник. То је права људска касапница и страхота”. 

 

Ратна застава Другог пешадијског пука Моравске дивизије првог позива „Књаз Михаило“, била је најодликованија застава у српској војсци.

 

Овај пук дуго није имао ни једно спомен обележје у Србији што је посебна национална срамота и говори о односу комунистичког режима према националној историји. Један споменик чувеном пуку подигнут је у селу Игриште код Куршумлије (ако Бог да у будуће Беле Цркве) а подигли су га мештани села пре две године о свом трошку. Држава Србија је коначно смогла снаге и средстава да исправи ову историјску неправду.

 

Потпуковник Михаило Ковачевић са својим војницима и народом слуша говор бригадира Драгутина Ристића у великом Бечкереку 1918. године.

 

Како о њима вели у познатој песми „Бој на Горничеву“:

То су они бирани јунаци
што германској сили одољеше
И челичне ланце раскидоше
И Бугарске армије разбише
Краљу своме образ сачуваше
И целоме свету доказаше…
Да Срб више роб не може бити,
За слободу крв не жали лити…

Слава и вјечнаја памјат „Гвозденом“ пуку Моравске дивизије I позива „Књаз Михаило“ јунацма Српске војске у ратовима за ослобођење и уједињење 1912 – 1918. године.

Петровград.орг

Поделите:
АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ И СИМБОЛ ОСЛОБОЂЕЊА ПЕТРОВГРАДА У СВЕТСКОМ РАТУ

АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ И СИМБОЛ ОСЛОБОЂЕЊА ПЕТРОВГРАДА У СВЕТСКОМ РАТУ

Дан ослобођења града Петрвграда, потоњег Зрењанина, прослављен је ове године на садржајнији начин него до сада. Осим уобичајеног полагања венаца на спомен обележја страдалих хероја бораца Црвене армије и НОБ-а, посетом сина краља Петра II, први пут  је одата и достојна пошта и борцима ЈВО. Како борцима против нацизма који су били, тако и онима који нису били комунисти. Леп симбол националног помирења и ослобођења.

 

 

Принц Александар разговарао је са челницима града Зрењанина у Градској кући након чега је организована шетња центром града, који баштини историјско име његовог прадеде. Карађорђевић је разгледао споменик Краљу Петру Ослободиоцу на Тргу Слободе, обишао најстарији храм у граду Успења Пресвете Богородице и Народни музеј који чува вредне портрете његових предака које је сликао чувени Урош Предић. Принц Александар Карађорђевић је у зрењанинском Народном позоришту „Тоша Јовановић“ присуствовао концерту Краљевских гудача Светог Ђорђа.

 

 

Чланови удружења Наш град – „Петровград“ организовали су и потписивање петиције за расписивање референдума за враћање назива који је наш град носио до 1946. године. Ово је разљутило један део појединаца ангажованих у јавности који већ дуже време показују отворено непријатељсттво, нетолеранцију и злурадост када је у питању легитимно историјско име овога града који се у време ослобођења управо звао Петровград. Они су се отворено дрзнули, без стида, да коментаришу шта је заправо рекао принц Александар, по питању повратка демократско – грађанског имена нашега града.

 

 

Принц Александар Карађорђевић изјавио је у Зрењанину да би о иницијативи за повратак имена нашег града требало питати грађане на референдуму. Он је истакао да то налажу демократске процедуре у демократској и грађанској држави. На жалост када је мењано име Петровград такве процедуре није било, него је једностраначка скупштина града добила сагласност од тада надлежног министарства Унутрашњих послова. Одлука је законски требала да буде изгласана у скупштини АП Војводине али тог гласања није било. Тако се са правом поставља питање легитимности тадашње промене имена града и о томе би требало размишљати пре било какве приче о референдуму.

 

 

„Грађани треба да бирају оно што они желе, то је слобода и демократски процес, а ми смо демократе“, рекао је принц Александар Карађорђвић.

 

 

Петицију о промени имена града у Петровград, Удружења грађана Наш град – „Петровград“, принц није желео да потпише управо из разлога поштовања самопрокламоване политичке неутралности и грађанског васпитања. У фокусу његових преокупација је хуманитарни рад а не политички. Петицију треба да потписују сами грађани данашњег Зрењанина, који разумеју епоху у којој живе и они који у срцу баштине и цене историјску улогу Петра I без обзира да ли су монархисти или републиканци.

 

 

Петровград.орг ће као и у претходним месецима покушавати да грађанима објасни прави смисао повратка имену Петровград без острашћене идеологизације и политиканстства а у интересу историјске истине.

 

 

У Зрењанину је тако на садржајан и историјски тачан начин први пут обележена 74. годишњица ослобођења града у Другом светском рату. Требало би да то буде традиција и за у будуће.

 

Петровград.орг и Град Зрењанин (Фото: А. Блануша)

Поделите: