120 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА АРХИВА СРБИЈЕ

120 ГОДИНА ОД ОСНИВАЊА АРХИВА СРБИЈЕ

У Архиву Србије је обележен Дан архива у Србији, отворена изложба „Светлост архива“ поводом 120 година од оснивања Архива Србије и додељена награда „Златна архива“ из Фондације Александра Арнаутовића и годишња награда Задужбине Ђурђа, Данице и Јованке Јеленић. Делегација Историјског архива Зрењанин је присуствовала свечаности и поклонила министру и истакнутим функционерима Архива Србије ново фототипско издање монографије „Петровград“.

 

 

Испред Архива је била постављена изложба „Подсећања“ посвећена животу и раду Михаила Гавриловића, Михаила Петровића Аласа, Живојина М. Перића и Павла Поповића.

 

 

Министар културе и информисања Владан Вукосављевић је, отварајући изложбу и честитавши годишњицу Архиву Србије, рекао да живимо у доба вртоглаве производње обавештења, медијских и научних полуистина и фалсификата.

 

 

„Налазимо се у кући великог памћења и по свом трајању и по грађи коју чува, обрађује и даје на коришћење. Ово је кућа памћења народа који се подизао из вековне борбе и тежње за слободом. Пре 120 година донет је Закон о државној архиви, а пре 90 година ова установа се уселила у прекрасно здање великог архитекте Краснова“, истакао је Вукосављевић.

 

 

Директор Архива Србије др Мирослав Перишић је своје обраћање почео констатацијом да су економске кризе мање опасне од духовних, које остављају теже последице по национални идентитет и културу и нагласио да је основни цивилизацијски императив сачувати наслеђено.

 

 

„Није Србија економски цветала ни 1898. године када је основан државни архив, ни 1900. када се почело са прикупљањем докумената, нити 1928. године када је изграђена наменска зграда за државни архив. Пресудно је било то што се државни архив налазио у кругу приоритета ондашњих политичких и интелектуалних елита. Било је то у складу са државотворном свешћу тадашњих генерација да је изучавање прошлости, сакупљање и институционално стручно чување њених писаних трагова значајно за национални идентитет“, рекао је Перишић. Перишић је истакао да је оснивање државног архива било, што ће наредне деценије показати, преломница за српску културу, национално памћење и развој историје као науке и утицало је на развој свести о значају документа.

 

 

Награда „Златна архива“ Фондације Александра Арнаутовића уручена је академику Василију Ђ. Крестићу и Историјском архиву Крушевац, а годишња награда Задужбине Ђурђа, Данице и Јованке Јеленић др Срђану Мићићу за књигу „Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918-1939“.

 

 

„Читав мој радни век који траје више од пола столећа везан је за архиве и архивска истраживања. Пуних 37 година налазим се на челу Архива САНУ, према томе, колико сам по професији историчар, истраживач, толико сам и архивиста. Архив који водим у великој је невољи са смештајем, са неодговарајућим условима у којима се грађа налази. Већини вас је познато, да тај архив не спада по обиму у наше велике архиве али да је, по вредности грађе коју чува изузетно значајан…Као један од чланова комисије, која је радила на изради предлога закона о архивима, морам да изразим бојазан од испољене жеље, да се што пре ослободимо папира и све чувамо само у електронском облику. Био бих крајње нерационалан, када бих био против електронскохг чувања докумената, али залажем се за то да не брзамо у одрицању од папирних и микрофилмованих докумената.“

 

 

Изложба „Светлост архива“ коју потписују Ана Кос Вујовић, Оливера Антонић, Никола Аџић, обухвата архивску грађу која сведочи о раду установе, као и избор значајних докумената која се чувају у Архиву Србије – Повељу краља Стефана Уроша Трећег Дечанског из 1330, Прописи за кожарски еснаф патријарха Арсенија Чарнојевића из 1697. године, Сретењски устав из 1835. године, Турски план Београда из 19. века, Турски устав из 1838. године, рукопис Мемоара проте Матеје Ненадовића, телеграм објаве рата Аустроугарске Србији 28. јула 1914. Године.

 

 

У раздобљима релативизације и обезвређења свега што смо сматрали и даље сматрамо вредним и темељним, документа која чува Архив Србије јаче су оруђе одбране историјске истине него икад, закључак је са овог скупа.

 

Петровград.орг

Поделите:
МАРКО ТАНАСКОВИЋ: КРАЉ ПЕТАР ПРВИ – ВЕЛИКИ ФИЛМ О ВЕЛИКОМ ПОДВИГУ

МАРКО ТАНАСКОВИЋ: КРАЉ ПЕТАР ПРВИ – ВЕЛИКИ ФИЛМ О ВЕЛИКОМ ПОДВИГУ

Тешко је преценити значај који овакав филм може да има на морал и дух помало посрнуле и залутале нације каква је тренутно српска.

 

 

Немогућност (или можда боље рећи недостатак воље) југословенске и српске кинематографије да квалитетно и надахнуто обради многобројне значајне теме из националне историје одавно је једна од главних бољки наше културе у целини. Моћ филма да дочара и из далеке прошлости призове велике битке, важне личности и пресудне догађаје у животу једног народа умногоме превазилази све друге уметничке форме и средства приповедачке експресије. „Марш на Дрину Жике Митровића из 1964. и Шотрин „Бој на Косову из 1989, уз неизбежну Кадијевићеву серију „Вук Караџић, премало су за више од сто година „покретних слика“ на овим просторима и за један народ тако бурне и богате историје каква је несумњиво наша.

 

 

Ако за комунистички период, који је био идеолошки оптерећен НОБ-ом и митовима о братству и јединству, можемо лако објаснити зашто је тадашњи државни врх био генерално незаинтересован за српску историју и традицију, остаје отворено питање криминалног занемаривања историографске и родољубиве тематике од стране културних политика мање-више свих режима и влада од распада заједничке државе…

 

Неочекивани преокрет

 

А онда, ниоткуда, сасвим неочекивано, појавили су се отац и син, Лазар и Петар Ристовски, са својом екранизацијом приче о Краљу Петру и повлачењу српске војске преко Албаније за време Првог светског рата. Иако Краљ Петар Карађорђевић спада у највољеније и најсветлије личности новије српске историје, очекивања од овог филма, барем што се тиче потписника ових редова, нису била нарочито велика, јер су филм од почетка снимања пратиле гласине о политичком протекционизму, креативном непотизму и финансијским проблемима који су изазвали  кашњење и померање првобитно заказане премијере. Већ је трејлер филма наговестио да би снижена очекивања могла бити вишеструко премашена, док је сада, неколико дана након свечане премијере, сасвим јасно да пред собом имамо ултимативни патриотски ратни филм за нови миленијум и достојног наследника Митровићевог „Марша на Дрину.

 

 

Као прво, треба истаћи да „Краљ Петар, у техничком смислу, делује апсолутно светски и убедљиво. Све, од фотографије, преко костима и сценографије, до звука и музике је на врло високом професионалном нивоу, а читава продукција одаје утисак филма са далеко већим буџетом него што је стварио био случај (наводно око два милиона евра). Вештом употребом компјутерски генерисаних ефеката, снимањем помоћу дрон-камера и зналачким коришћењем принципа монтаже, учињено је да масовне сцене битака у првој половини филма не делују сиромашно и недоречено, док кадрови преласка снегом прекривених Проклетија одузимају дах и потпуно равноправно стоје уз било шта што је Питер Џексон снимио у својим „Господарима прстенова.

 

 

На драматуршком плану, млади Ристовски, служећи се као предлошком романом „Чарапе Краља Петра Милована Витезовића, гради причу око остарелог и болесног краља, Карађорђевог унука и прекаљеног ветерана Легије странаца и Балканских ратова, који, иако је пренео краљевска овлашћења на сина Александра, не жели своје војнике, своју децу, да остави на цедилу када је најтеже…

 

 

…Нарочито ће за данашњу српску омладину, залуђену паметним телефонима, друштвеним мрежама и испразним хедонизмом потрошачког друштва, деловати отрежњујуће да се суочи са својим врлим вршњацима из неког другачијег, далеко тежег времена и да ће у том суочавању извући поуке у виду потребе поштовања оних вредности на којима је почивало српско друштво у време његовог највећег процвата, а то су пре свега: побожност, храброст, солидарност, пожртвованост, скромност и самопоштовање.

 

 

Данас, када је срамна ревизија историје у пуном замаху и када се некадашњи савезници труде да сакрију и омаловаже наш огромни допринос победи у Великом рату, епска филмска прича о Краљу Петру и његовим неустрашивим војницима може да послужи као преко потребна инфузија романтичног и узвишеног родољубља у српску културу и правовремено подсећање на то колико великој нацији заправо припадамо.

 

 

Остаје само нада да ће овај пројекат доживети заслужени успех и тиме покренути талас сличних остварења, јер постоји још безброј тема и прича из наше славне прошлости које тек треба екранизовати и филмским језиком приближити савременој публици.

 

Марко Танасковић је књижевник, публициста, бивши уредник часописа ,,Европа нација“ и аутор романа ,,Олуја“

Преузето са: https://standard.rs/2018/12/08/kralj-petar-prvi-veliki-film-o-velikom-podvigu/

Поделите:
ИНСТРУМЕНТ ГУСЛЕ – ПОРЕКЛО

ИНСТРУМЕНТ ГУСЛЕ – ПОРЕКЛО

Након што је Унеско одлучио да гусле уврсти на Репрезентативну листу нематеријалног културног наслеђа човечанства, као део културног наслеђа Србије, амбасадори Албаније, Хрватске, Црне Горе, БиХ и, како се наводи, неких других земаља, поднели су тој организацији заједнички захтев за постизање консензуса о томе да ли овај инструмент припада византијској или арапској култури?

 

Арапске гусле – рибаб.

 

Гусле су народни музички инструмент с подручја српских земаља. Овај инструмент има једну, или евентуално две жице. Најчешће су направљене од јаворовог дрвета. Као једножичани инструмент, гусле се срећу у Србији, Црној Гори, Босни, Херцеговини и Далмацији. Гусле из Лике и Босанске Крајине углавном имају две жице. Гусле, као степски инструмент, даљим пореклом потичу из средње Азије. Срби, као једно од словенских племена степског, аријског порекла, донели су овај инструмент на простор Европе. Њени најсроднији инструменти су моринхур и игил. На врху гусала је често коњска или јарчева глава као симбол сточарства и номадских народа, док је гудало најчешће израђено у облику змије, као симбол мудрости. Касније се на гуслама срећу ликови националних јунака, а није случајно што се праве од јавора, јер јавор као дрво има симболику у српској претхришћанској религији и означавао је култ предака.

 

Стари Аријци у руским степама, Срби су донели гусле у Европу међу Протословене.

 

Албанци тврде, да су гусле њихов традиционални инструмент и они га зову лахут, Албанија и тзв. Косово још пре неколико година покушали да овај музички инструмент региструју у Унеску као баштину свог културног наслеђа, али је тај захтев одбијен јер тзв. Косово није члан Унеска. Наводе и да лауту, за Албанце, и гусле за Србе и Црногорце, користе у Русији, Чешкој, али и у Арабији. За Румуне важи назив лаута, као и за Албанце лахут. Инструмент који Албанци називају лаутом, нема гудало. Свакоме ко је са Балкана је јасно ко у Босни или Хрвтској пева епске песме уз  гусле?

 

Лаута левантских народа је трзачки инструмент а грчка лира, ћемане и монголски моринхур су сличнији гуслама.

 

Коме припада овај инструмент, византијској, арапској или степској култури? Албанско Министарство културе каже да је у контакту са црногорским, како би се и друге земље Југоисточне Европе укључиле у доношењу консензуса. Заједнички захтев амбасадора Албаније, Хрватске, Црне Горе и Босне и Херцеговине је србофобна непринципијелна коалиција.

 

Монголски моринхур је преузет од Аријаца побеђених племена руских степа.

 

Гусле су најсличније византијској лири тзв. ћеманету коју Грци и данас користе у популарној музици, инструменту са гудалом а не оној старогрчкој лири која се трзала. Оно што данас сматрамо турском староградском народном музиком је потекло из византијске музике. Готово је сигурно да су наше гусле била некаква интерпретација из кућне радиности византијске лире, ћеманета коју је неко могао чути на неком од српских дворова и онда покушао направити.Онда је грчка лира испала више као већ познати традиционални степски гудачки инструмент и названа је тако „гусле“.

 

Гусле или „лахут“ свирају арбанашки Малесори (Црногорци), мешавина Срба и Арбанаса.

 

Што се самог назива „гусле“ тиче он је из старословенског порекла али је отприлике означавао уопштено жичане инструменте пошто су гусли код Руса, хусле код Лужичких Срба и гусле код нас три потпуно различита инструмента којима је једино заједничко што су жичани. Гусле код Срба и код Лужичких Срба се свирају гудалом али је код Лужичана тај инструмент данас јако сличан виолини, док се код Руса гусли трзачки инструмент. Арапске гусле зову се рибаб, а албанске лахут. Монголски инструмент са коњском главом опште индоевропски старији од туранаца под називом моринхур нико не сппомиње у овој расправи а требало би. Постоји и жичани кинески музички инструмент са четири жице пипа. Понекад се зове кинеска лаута. Има облик крушке који је од дрвета. Лаута је иначе трзалачки инструмент а не гудачки. Овај инструмент се користио пре скоро две хиљаде година у Кини. Неколико сличних инструмената у источној и југоисточној Азији су изведени такоође из лауте.

 

Назив гусл је несумљиво старословенског порекла и значи жица.

 

Небитно да ли гусле као инструмент, предмет потичу из византијске, арапске или аријске културе. Непорецива је чињеница да је разговарање уз гусле специфичност српске културе и да нико на свету нема тако богату епску културну баштину везану за гусле као Срби. Лаута или лутња је стари жичани инструмент познат широм средњевековне Европе јер су трубадури и минстрели певали уз њу. Сасвим је сигурно да лаута и гусле немају ништа заједничко. Оба су жичани инструменти и то је једина сличност. Другачије изгледају, другачије звуче и другачије се свирају. Обзиром да гусле у Црној Гори, БиХ и Хрватској свирају искључиво Срби, ова заједничка акција тих земаља личи на прву практичну примену пакта против Србије чије постојање сви негирају.

 

На Балкану сви знају, одувек, да су гусле специфични српски инструмент.

 

Хрватска има намеру да отме крајишко ојкање по истом маниру и забрањује да се јавно изводи у српским земљама. Албанци желе да докажу тезу како су „најстарији“ народ на овим просторима и то покушавају да „докажу“ позивајући се на илирско порекло. Срби имају несрећу да су се комшије нашле у историјском временском заостатку у формирању нација па се уместо оригиналне креације материјалне и нематеријалне културе одају отимању исте од суседа – отели смо територије (животе и имовину) сад је на реду култура.

 

Петровград.орг (Према: Тањуг, Политика)

Поделите:
О НАСИЛНОЈ ПРОМЕНИ ИМЕНА ПЕТРОВГРАД У ЗРЕЊАНИН БЕЗ РЕФЕРЕНДУМА

О НАСИЛНОЈ ПРОМЕНИ ИМЕНА ПЕТРОВГРАД У ЗРЕЊАНИН БЕЗ РЕФЕРЕНДУМА

Заговорницима о(п)станка имена Зрењанин, које можемо звати лажним опозиционарима и антипротивним критизерима свега постојећег, неокомуништима, НВО профитерима, људима којима се ето, одмомаћило по навици а не по историјским аргументима, постојеће име, сада је омиљена тема заштите права грађана на референдум. Да ли је име Петровград промењено на реферундуму или насиљем КПЈ-у?

 

Архивски документ, Записник са седнице локалне скупштине који је упутио захтев за промену имена, са именима присутних.

 

Заговорници останка нелегалног имена помешали су лончиће, емотивну везаност и навику овдашњих људи, причу о економском моменту, као да референдум некошта. Они оптужују нелегално као њихови идеолошки претходници за „анти-антифашизам“ заговорнике повратка имена у себи наклоњеним медијима. Ствара се у граду непотребна или њима потребна атмосфера подела и политикантског ситног шићарења. Грађани се деле на некакве монархисте и републиканце мада је та подела потпуно бесмислена у данашње време. Историја нам јасно каже када је та подела на наше и њихове почела.

 

Познати документ који представљају заговорници опстанка нелегалног имена као Решење о промени имена а у ствари Одобрење министарства.

 

Чувена комунистичка револуција је у нашем граду победила 1944. године али симболично се може рећи да је 1946. променом имена града започела своју епоху.  Комунистичка врхушка из Новог Сада и Београда је дала миг локалним револуционарима и промењено је име града 1946. године по свом политичком и војном активисти, народном хероју НОБ-а Жарку Зрењанину – Учи. Тиме је показала да јој је борба у НОБ-у која је била праведна и херојска антифашистичка била само покриће за обрачун са водећим личностима претходне епохе. Дакле много је страшније страдање конкретних политичких противника који су ликвдирани у току успостављања нове власти или који су послати на робију и који нису сви били њихови или фашисти, већ добрим делом само политички противници режима. Страдање имена овог града је само метафора једне погрешне политике обрачуна са неистомишљеницима.

 

Захтев да надлежна Скупштинса АП Војводине разматра ово питање и донесе правоснажно Решење о промени имена.

 

То преименовање Петровграда у Зрењанин је учињено према свим до садашњим историјским знањима, која чекају свог истраживача, на нелегалан начин. Дакле то није била демократска промена већ би пре могли да говоримо о узурпацији и насиљу над легалним именом у маниру револуционара који су били победници у Другом светском рату. Градска скупштина састављена од комунистичких активиста је упутила захтев надлежном министарству унутрашњих послова, које је водио тада сада већ познати Слободан Пенезић Крцун, који је дао одобрење за промену.

 

Записник Скупштине АП Војводине у који потврђује да никада питање промене имена грда из Петровград у Зрењанин није ни разматрано.

 

Одобрење тадашњег републичког МУП-а, на чијем челу се налазио Слободан Пенезић Крцун, је једини документ којим поносно машу заговорници опстанка нелегалног имена. Оно је стигло и требало је да о томе према важећем закону расправља формирана Скупштина АП Војводине али до тога никада није дошло. Не постоји ни један документ који говори да је о овој насилној промени било ко даље расправљао и да је донето бар неко какво такво легално решење, чиме би поступак формално правно био завршен. Уместо тога локални руководиоци у граду су једноставно почели да користе нови назив и то је било то. Користи се по инерцији до данашњег дана. Наш град се отуда потпуно лажно са становишта легалитета представља као Зрењанин а његово право име је и даље Петровград  и демократске и одговорне власти би то коначно морале да констатују и отклоне више деценијску неправду.

 

Службени гласник АП Војводине у којем се „на крају поступка“ Одобрење објављује као Решење.

 

Петровград.орг ће вас подробно обавестити о овој теми у наредном периоду

Поделите:
ШАХОВСКИ ТУРНИР ПЕТРОВГРАД ОПЕН 2018

ШАХОВСКИ ТУРНИР ПЕТРОВГРАД ОПЕН 2018

У недељу 18.11.2018 – године одржане је шаховски турнир за децу „ Петровград опен 2018“ . Турнир је организовао ШК „Петровград“ из Зрењанина, а догађај се одиграо у ОШ“ 2.октобар“ у Зрењанину. Повод за одржавање турнира био је велики јубилеј 100-годишњица од ослобођења нашег града у Првом светском рату.

 

 

На турниру је учествовало 70-торо деце који су се такмичили у пет категорија. Поред полазника шаховске школе ШК“Петровград“ учествовали су и деца из Башаида,Кикинде,Панчева, Чуруга, Новог Сада и Оџака.

 

 

ШК “Петровград „ већ више од пет година држи школу шаха за почетнике, под руководством  главног тренера господина Зорана Јаћимовића. Ради  се по руској шаховској школи и  наши полазници имају запажене резултате на покрајинским и државним такмичењима.

 

 

Нажалост клуб још увек нема своје просторије па се тренинзи одржавају у основним школама. Средства која клуб добија од града на годишњем нивоу довољна су да се плате такси котизације за такмичење и то не у потпуности. Стога апелујем на људе добре воље  да нам помогну да будемо још бољи и бројнији!

 

 

Мирко Козић, помоћни тренер у ШК „Петровград

Поделите: