УРОШ МИЛИВОЈЕВИЋ – ШТА РУСКИ НАУЧНИЦИ ЗНАЈУ О ПОРЕКЛУ СЛОВЕНА

УРОШ МИЛИВОЈЕВИЋ – ШТА РУСКИ НАУЧНИЦИ ЗНАЈУ О ПОРЕКЛУ СЛОВЕНА

Валентин Васиљевич Седов, „Словени у далекој прошлости“, Нови Сад, Академска књига, 2012, 495 стр. Сеоба. Велика сеоба народа. Сеоба Словена. Сеоба Срба. Да ли је сеоба Словена исто што и сеоба Срба на Балкан? Да ли је уопште било сеобе Срба или су Срби аутохтони становници Хелмског полуострва само што су их антички писци грешком или из зле намере називали нпр. Илирима, Трачанима, Дачанима, Трибалима, Сарматима и/или Далматима? Шта све руски научници знају о сеоби Словена, а у Србији се, из различитих разлога, не објављује…

 

 

Поједина поменута питања се често појављују у лаичкој јавности и неретко се на њима инсистира на разним интернет порталима, у групама на друштвеним мрежама, у телевизијским емисијама на локалним или чак националним станицама, у дневној и недељној штампи. С друге стране, не може се рећи да се на тржишту књига, бар на први поглед, може наћи више стручних наслова о раној историји словенских народа. Може се приметити да на културној сцени и у добром делу јавности значајан простор добијају књиге и наступи заступника разних паранаучних теза о пореклу Словена, посебно Срба, и њиховој раној историји.

 

 

Монографија Валентина Седова Словени у далекој прошлости је, када се све наведено узме у обзир, требало да заинтересује и најширу јавност. За почетак, Валентин Васиљевич Седов (1924–2004) је био совјетски и руски археолог, доктор историјских наука, шеф катедре за теренска истраживања Института за археологију Руске академије наука и редовни члан РАН. Током богате каријере објавио је oко 450 научних радова и уредио је преко осамдесет зборника радова.

Изворно издање монографије Славяне в древности објављено је у Москви 1994, при чему је већ наредне године хронолошки настављено делом Славяне в раннем средневековье (Москва 1995). Према замисли самог аутора, ове монографије представљају два уско повезана тома. Словени у далекој прошлости доносе преглед археолошких, лингвистичких, антрополошких и истраживања других наука која расветљавају раздобље које је аутор дефинисао као „период од времена издвајања словенског етноса из масива индоевропских племена Европе до Велике сеобе народа (крај IV – V век н. е.)“ (стр. 8), дакле доба у коме су Словени чинили „етничко и језичко јединство“ (ibid.).

 

Етногенеза Словена по Седову

 

Аутор је текст поделио на десет поглавља, при чему прва два („Историја сазнања о Старим Словенима“ и „Етногенезеологија Словена“) заузимају око једне трећине текста. У осталим поглављима аутор хронолошки и просторно прати развој различитих археолошких култура у средњој и источној Европи, затим од културе звонастих погребних посуда (око 400 – око 100. п. н. е.) покушава што јасније да оцрта одлике материјалне културе која се приписује Словенима, њихово место у односу на остале етнојезичке групе из суседства и њихову интеракцију на различитим пољима.

 

Подунавље је дефинитивно по Седову колевка настанка романских, германских, келтских, балтичких и словенских народа. „Староевропљани“ – култура поља са урнама.

 

Прво поглавље доноси један велики преглед историје сазнања о старим Словенима. Овај преглед је двојак. С једне стране пружа кратак приказ низа вести које су сачували антички и средњовековни аутори наративних и сродних врста извора. С друге стране излаже развој славистике, од заводљивих ренесансних промишљања о прапостојбини Словена и њиховој раној прошлости међу античким цивилизацијама Грчке и Рима, преко формирања модерних наука током XIX, па све до краја XX века када је и сам Седов деловао. Сажето, али и садржајно и уз обиман пропратни материјал, аутор нам је изложио како и када се Подунавље појављује као колевка Словена, ко је све тражио Словене међу Сарматима, Илирима, јадранским Венетима и другим античким племенима и народима.

 

 

У другом поглављу Седов разматра методолошке проблеме мултидисциплинарног проучавања ране историје Словена. Писане вести о Словенима могу се са извесном сигурношћу пратити од Венеда о којима је узгредно писао Плиније Старији у I веку нове ере. Због недостатка и фрагментарности писаних извора неопходно је стално поређење и допуњавање достигнућа различитих наука и научних грана попут лингвистике, топонимике, антропологије, етнологије, фолклористике, археологије и, најпосле, историје. Ниједна од побројаних наука не располаже сама за себе са довољно података на основу којих се може у потпуности расветлити етногенеза и етничка историја Словена, а опет њихов дијалог није без бројних методолошких замки, признаје Седов. Друга фаза етногенетских истраживања у којој се резултати различитих наука пореде и повезују може се, према пољском археологу Витолду Хензелу (1917–2008), посматрати и као етногенезологија, својеврсна интердисциплинарна наука (стр. 98–99).

 

Распад сатроевропске културе у бронзаном добу и почетак формирања етно-лингвистичких посебности и народа Европе.

 

Аутор нас, након методолошких разматрања, у трећем поглављу, насловљеном „Староевропљани“, упућује у праисторију Европе бронзаног доба када су се у Средњој Европи развијале курганска (око 1500 – око1200. п. н. е.), а затим и култура поља погребних урни (XIII – VIII/VII век п. н. е.). Из ове староевропске културне и језичке заједнице постепено су се током сложених процеса миграције раздвојиле културе које можемо довести у везу са етнојезичким групама нпр. Келта, Италика или Илира.

Аутор укратко објашњава важне одлике различитих археолошких култура (нпр. западнохалштатске, атестинске, јастрофске итд.), главне црте научних расправа о карактеру, генези и етнојезичкој атрибуцији, као и главне аргументе за, рецимо, повезивање западнохалштатске културе са Келтима или јастрофске са старим Германима. Посебна пажња посвећена је лужичкој култури која је, после доласка племена носилаца поморске културе у слив Висле и Одре (око 550. п. н. е.), изнедрила културу звонастих погребних посуда (око 400. п. н. е.) што аутор сматра за почетак стварања нове етнојезичке групе – Словена (стр. 191). У четвртом поглављу, „Настанак Словена“, Седов је културу звонастих погребних посуда (oко 400 – око 100. п. н. е.) дефинисао као „поуздано словенску“ (стр. 213). На свом врхунцу захватала је крајеве од средње Одре на западу до Полесја и Волиније на истоку. Археолошки посматрано, ова култура је била плод интеракције група староевропског становништва са истока лужичке културе са досељеним племенима поморске културе која су припадала „периферним дијалектским групама балтичког етногенетског масива“ (стр. 213–214). Према периодизацији совјетског филолога Федота Петровича Филина (1908–1982) култура звонастих погребних посуда је одговарала раној фази прасловенског језика (стр. 214).

 

Распад венетско-илирске групе Панона и однос те групе племена према суседним Келтима на западу, Прото-словенима на северу и Трачанима на истоку, у бронзаном добу.

 

Аутор наводи у следећем, петом, поглављу „Словени и Келти“ да је наредни важан „спољни импулс“ стигао захваљујући експанзији Келта на исток око 400. п н. е, при чему се под утицајем латенске културе постепено развила пшеворска култура (II век п. н. е. – V век н. е.). Иако су рани Словени били под утицајем само периферије келтског света, ипак је утицај латенске културе био уочљив између Одре и горњег тока Висле у погледу изградње насеља, гробишта, керамике, обраде гвожђа и сл. Језички утицаји пак нису толико јасни јер су источнокелтски дијалекти Средње Европе практично непознати, док западнокелтски дијалекти „не пружају довољно података за проучавање словенско-келтских језичких контаката“ (стр. 239).

 

Протословенски простор крајем бронзаног и почетком гвозденог доба са археолошким налазиштима „подклешовске“ културе звонастих погребних посуда са неоспорно протословеснким културним елементима.

 

„Словени међу носиоцима пшеворске културе“ је наслов шестог поглавља. Пшеворска култура се, у почетку, развијала на подручју између десне обале Одре и изворишта Буга, а о етничкој припадности носилаца ове културе се живо дискутовало међу археолозима и другим стручњацима. Међутим, од тридесетих година XX века, захваљујући истраживањима пољског археолога Рудолфа Јамка (1906–1972), постаје јасно да су две етничке групе чиниле становништво на подручју пшеворске културе. Обично се источна (висленска) група идентификује са Словенима, а западна (одарска) са Источним Германима. Мада Седов јасно истиче су два етноса понегде живела и сахрањивала се заједно тако да се „не може говорити ни о доминантном ни о потчињеном етносу“ (стр. 269), закључује ипак на другом месту да је „основни етнос“ чинило локално словенско становништво (стр. 282). Нешто источније од пшеворске развијала се зарубињецка култура (III век п. н. е. – I век н. е.) по којој је названо седмо поглавље.

 

Подклешовска култура је настала као мешавина подунвских староевропљана лужичке културе и западно – балтичких култура бронзаног доба.

 

у књизи. Зарубињецку културу је почетком XX века руски археолог чешког порекла Викентиј Вјачеславович Хвојка (1850–1914) приписао Словенима. Међутим, и овде се, на основу археологије и топонимије, може говорити о две етнојезичке компоненте. Поред Словена, носиоци ове културе била су, по свему судећи, западнобалтска племена, како Седов закључује (стр. 313).

„Миграција Гота на северно приобаље Црног мора“ је тема осмог поглавља. Сеоба германских Гота са ушћа Висле, позната делимично из легендарних повести Јорданесове Гетике из VI века, потврђена је и археолошки кроз проучавање велбарске културе (средина I века н.е. – почетак III века н. е.). Укратко, Готи су покренули са собом и део становништва из пољског Поморја, и међу житеље насеља черњаховске културе донели су, кроз два таласа сеобе, своју грнчарију и накит.

 

Пшеворска култура је настала у контакту келтских Волоска културе Латен из Подунавља са протословенском групом у гвоздено доба.

 

На северним обалама Црног мора између краја II и краја IV века н. е. развијала се черњаховска култура која се, у једном периоду, проширила све до доњег тока Дунава. „Словени у сатаву черњаховске културе“ је насловна тема претпоследњег, деветог, поглавља. Черњаховска култура може се окарактерисати и као једна од римских провинцијских култура.

Према анализи гробишта и грнчарије, Седов је сматрао да су носиоци ове културе били Сармати тј. иранска племена, док „пшеворски елементи у черњаховским старинама заузимају друго место после скитско-сарматских“ (стр. 371). Током овог периода иранска племена су остварила важан језички (и верски) утицај бар на југоисточну словенску групу. Поред личних имена преузетих из иранских језика, која су код Руса била присутна и у X веку, важно је споменути и иранизме у етнононимији југоисточног дела словенског света. Поред Анта, које Седов повезује са подолијско-дњепарским регионом черњаховске културе у IV веку, у етнониме иранског (индоиранског) порекла спадају и имена Хрвата, Срба (према лингвисти Олегу Николајевичу Трубачеву (1930–2002)) и, вероватно, Руса (стр. 390–391). Наравно, на подручју черњаховске културе археолози и други стручњаци су идентификовали и насеобине и гробишта других етнојезичких група попут Гето-Дачана, Балта, Гепида и Гота. Аутор указује и на занимљиву претпоставку А. В. Гуткове о присуству Венеда-Словена између доњег Дунава и Дњестра већ у III и IV веку, у време готске превласти, на основу проучавања мале групе споменика типа Етулије (стр. 388–389).

 

Пшеворска култура је у у касном гвозденом добу отпочела експанзију према Закарпатју и Панонији, дуго је оспораван њен  несумњив протословенски карактер.

 

Десето, закључно, поглавље односи се на Словене у време Велике сеобе народа. Провалом Хуна из азијских степа, крајем IV века, черњаховска култура доживљава фаталан ударац. Иако је дошло до гашења већих занатских центара, хунска разарања нису била толико снажна и присутна између Висле и Одре. Поред тога, Седов узима и климатске промене у периоду од IV до краја VI века као важан чинилац који је довео до расељавања земљорадничког становништва из шумских области попут крајева на средњем току Висле (стр. 416–417). Тако су носиоци пшеворске културе са Висле населили крајеве око данашњег Пскова где су временом асимиловали затечено балтско и финско становништво. Миграција је било и из черњаховског ареала ка северном Поднепровљу, горњем току реке Оке или средњем току Волге.За историју Срба и других Јужних Словена значајна је била миграциона струја ка средњем Подунављу и Потисју која се може пратити захваљујући заступљености фибула пореклом из северног приобаља Црног мора. Већ средином V века римски дипломата Приск из Панија сусреће у Потисју Атилине поданике који граде чамце моноксиле,гаје просо и ромејским гостима нуде медовину, на шта је 1952. Скренуо пажњу Фрањо Баришић (1914–1998) (стр. 450, нап. 31).

 

Историјски извори први пут у пшеворској култури одвајају Словене од Германа етнонимом Венеди. Германска племена су потиснула али не и уништила претке Словена у Повишљу у освит сеобе народа.

 

Седов такође подвлачи да су поједини топоними у средњем Подунављу, забележени у наративним изворима до V века, још од Павла Јосифа Шафарика (1795–1861) тумачени као словенски. На основу тога било је и оних који су средње Подунавље сматрали за „најстарију словенску територију“.

Међутим, према Седову, археолошки материјал не даје потврду таквог становишта, иако, свакако, није искључено да су поједине словенске скупине са Висле и Одре, заједно са германским племенима, стигле на границе Римског царства у Подунављу у позноантичком периоду (стр.429). Иначе, позивајући се, између осталог, на закључке палеолингвисте Леонида Александровича Хиндина (1928–1994), Седов је сматрао да би питању словенског порекла географских назива средњег Подунавља из прве половине I миленијума нове ере требало приступити врло опрезно (ibid.).

 

Черњаховска култура из периода сеобе народа у Прицрноморју и простор етногенезе Словена (Анта, Срба) из пшеворске културе и сармато-алана који су се доселили из Закавказја у тај простор

 

Монографија Валентина Седова Словени у далекој прошлости је, очекивано, опремљена обимним пропратним материјалом и критичким апаратом који обухвата на десетине карата које илуструју различите археолошке културе, неколико графикона који приказују развој језичких група, илустрацијe које приказују различите типове керамике, металних украса и других остатака материјалне културе који помажу у идентификацији различитих култура. Бројне напомене које прате основни текст распоређене су на крају сваког поглавља и олакшавају даљу потрагу. Два индекса (регистра), од којих се један односи искључиво на археолошке културе и етносе, а други на географске појмове, омогућавају лакше сналажење у веома садржајном тексту.

 

Фибуле Анта, брошеви српских принцеза расуте по територијама где су их Срби даривали својим женама, следе топониме типа Сарб, Серб, Север, односно словенске Черв – Чернов.

 

За крај свакако ваља изнова подсетити да је тема ране историје Словена врло актуелна у нашим медијима, али и у региону који осећа сличну, ако не и тежу, кризу идентитета, те утеху тражи у националној митоманији која често води право у квазинауку и маштарије толкиновских размера. Валентин Седов у Словенима у далекој прошлости јасно је приказао колико је питање етногенезе народа бронзаног и гвозденог доба, које су грчко-римски аутори неретко само успутно помињали, сложено и колико оно измиче једноставним објашњењима и тријумфалистичком погледу на рану историју Словена.

 

Анти или Срби из мале Русије и Доњег Подунавља (црни кругови) се пред најездом Авара досељавају у стару колевку Словена на Средњем Подунављу (црно-бели кругови) почетком 7. века.

 

Монографија свакако није лако штиво за читаоца заинтересованог за историју и сродне науке, не пружа просте и шаблонске одговоре, отвара бројна и не увек решива питања о идентитету и трајању. И поред тога, монографију Словени у далекој прошлости, као и другу, Словени у раном средњем веку, које је агилни новосадски издавач Академска књига објавио 2013. године, требало би препоручити што широј јавности. Такође, било би хвале вредно када би овај преводилачки и издавачки подухват Академске књиге испратио неки други издавач објављивањем још неког релевантног и рецентнијег наслова из области словенске археологије и/или ране словенске историје.

 

Приредио: Петровград.орг

Поделите:
ШАПЧАНИ ПО ПРВИ ПУТ ОСВОЈИЛИ КУП СРБИЈЕ У ВАТЕРПОЛУ

ШАПЧАНИ ПО ПРВИ ПУТ ОСВОЈИЛИ КУП СРБИЈЕ У ВАТЕРПОЛУ

Поред Звезде и Партизана од 23. децембра 2018. у историји српског ватерпола уписан је Шабац као још један од освајача националног трофеја. Клуб из града на Сави био је бољи од Радничког у финалу Купа Србије у Зрењанину, после доста узбуђења славио 10:9. Град на Бегеју још једном потврдио добру организацију једног спортског такмичења.

 

 

Момци са Саве, Шапчани су били фаворити у овом надметању са Шумадинцима. Ипак Шумадинци су пружили отпор и тек, у трећој четвртини коначно Шапчани су сломили отпор одличног младог тима из Крагујевца.

 

 

Изабраници Уроша Стевановића се нису предавали и у две ситуације пришли на само гол заостатка али заостатак нису могли да надокнаде.

 

 

У последњем минуту пре краја Небојша Тохољ је Шапцу, на асистенцију Лукића, донео одлучујућу предност. Погодио је млади сидраш за 10:8. Раднички је покушао преко сјајног Дина који је изблокиран, а још један шут Крагујевчана неутралисао је Гојко Пијетловић. Ипак, Урош Васић је смањио на 9:10, на 32 секунде пре краја.

 

 

Интернационалац Дино је остао пред голом ривала, један играч Шапчана је остао уз њега док се пред голом Радничког играло пет на пет. Зналачки је сачувана лопта до звука сирене за истек напада. На крају две секунде је било премало времена да Раднички угрози репрезентативног голмана и изједначи резултат.

 

 

Био је то заиста фантастичан меч којем је присуствовао један број наших суграђана, упркос директном ТВ преносу, као и градоначелник Зрењанина Чедомир Јањић и челници Ватерполо савеза Србије.

 

Петровград.орг (Фото: Александар С. Блануша)

Поделите:
ПРОБЛЕМ ПИЈАЋЕ ВОДЕ У ЗРЕЊАНИНУ СТАР ВИШЕ ДЕЦЕНИЈА УСПЕШНО РЕШЕН

ПРОБЛЕМ ПИЈАЋЕ ВОДЕ У ЗРЕЊАНИНУ СТАР ВИШЕ ДЕЦЕНИЈА УСПЕШНО РЕШЕН

Постројење за пречишћавање пијаће воде у Зрењанину пуштено је у пробни рад. Испитивање квалитета воде ће трајати најмање 30 дана. Град на Бегеју је овим чином дошао на корак од решења вишедеценијског проблема са снабдевањем пијаћом водом.

 

 

Како је текао историјат овог важног комуналног проблема? Вода из некада чистог канала Бегеја, пре индустријализације, се пила и користилаза кување супе, како то воле да кажу овдашњи староседеоци. Обзиром да водоводи нису постојали а у свим деловима града нису постојали, артерски бунари за снабдевање водом и ледом у зимским данима, постојали су нарочите занатлије, назване сакаџије, којe су у бурадима разносилe воду, по градским улицама, за новац. Због географских, равничарских услова, вода у Панонској низији, никада није била оног квалитета, каква је на високим планинама и побрђима.

 

 

Неки стручњаци, геолози кажу, да је проблем са квалитетом воде наступио тек од појаве Нафтне индустрије СФРЈ, која је користила застарелу технологију у испитивању лежишта нафте. Избушивши природне седименте између подземних водотокова, кажу они, дошло је до повећања концентрације одређених материја штетних по здравље становништва.

 

 

Проблема са концентрацијом арсена и других недозвољених материја било је и пре установљених дозвољених параметара. Проблем са водом је уочен још у времену када је економија града била у успону од 1975. године. Тада је већ било речи о изградњи једног постројења или фабрике воде која ће решити ово питање. Упркос изузетној привредној моћи града у том периоду се ништа није урадило и проблем је остао. Дошле су и 90-те, санкције, рат.

 

 

Власти после петог октобра су покушавале да реше уочени проблем.  Због недозвољених параметара арсена у води потпуна забрана коришћења воде за пиће у Зрењанину издата је тек 2004. године. После извесног времена пронађен је немачки инвеститор који је требао да изгради фабрику воде али је тај уговор раскинут уговор 2012. године. Тај уговор је био апсолутно неповољан, јер је по њему, Град требало да плати 25 милиона евра и 35 центи по кубном метру воде у наредних 15 година. Изграђено је ново постројење инвеститора Зилио д.о.о. Београд и пуштено у пробни рад прошле године а онда се појавио административни проблем и одлагање решавања проблема. Кључни проблем је био што по нашим прописима приватне фирме до сада нису могле да се баве прерадом воде.

 

 

Опозиционе групе грађана и партије ставиле су овај проблем на водеће место и критиковале власт за не решавање овог проблема. Изгледало је у једном тренутку да ће ово питање завршити на суду. Влада Републике Србије се активно укључила у решавање овог проблема и проблем је сада решен изменом Закона о комуналним делатностима.

 

 

Градоначелник Чедомир Јањић сада може да изађе у јавност и саопшти епохалну вест, постројење је почело са радом и очекује се укидање забране коришћења воде за пиће из градског водовода. Цена воде још није утврђена, али градоначелник тврди да неће бити скупља него у осталим градовима, а сигурно мања него у Београду и Новом Саду. Готово сто хиљада грађана Зрењанина са околним насељима је до скора држало неславни рекорд у Србији по куповини флаширане воде, што ће постати ружна прошлост. Нема бољег начина да се грађанима честита ново лето.

 

 

Петровград.орг (Фото: Александар Блануша, Стари Зрењанин, Википедија)

Поделите:
У СУСРЕТ 150 ГОДИНИ ОД ОБЈАВЉИВАЊА БЕЧКЕРЕЧКОГ ПРОГРАМА

У СУСРЕТ 150 ГОДИНИ ОД ОБЈАВЉИВАЊА БЕЧКЕРЕЧКОГ ПРОГРАМА

Слава, слава, слава Србину…“

Почетком јануара месеца 2019. године долази нам још један значајан јубилеј, 150 година од објављивања Бечкеречког програма, великог народног вође Срба у Угарској, Светозара Милетића. Стицајем бурних историјских околности Срби немају довољну свест о значају овог политичког документа који је фундамент савремене српске државе, науке, културе и просвете.

 

 

Ради се о политичком програму прве српске модерно организоване странке у српском народу која се звала Српска народна слободоумна странка. Које су идеје носиле српске прваке пре сто и педесет година а темељ су данашње Србије? То су идеје једнакости, равноправсности, поштовања својег и комшијског идентитета. Сва та права су у историји ускраћивана српском народу.

 

 

Тог далеког 28. Јануара 1869. године одржана је у тадашњем Великом Бечкереку, потоњем Петровграду и Зрењанину страначка конференција којој је председавао водећи српски интелектуалац онога доба Светозар Милетић и на коме је усвојен чувени „Бечкеречки програм“.

 

 

Чувена је реченица великог Милетића: „Ми смо Срби, али смо и грађани“. Својим идејама Милетић је био трн у оку Аустро-угарским властима које су се од тада трудиле свим силама да га ликвидирају.

 

 

Српски народ се није достојно одужио великом вођи и ово је прилика за поправљање ове историјске неправде. И како каже песма која је ушла у народ:

 

 

„…Дуго већ смо ми робови

А сада смо слободни.

Ни бриге те сиви тићу,

Сви смо с тобом

Светозаре Милетићу,

Кад извесни, шалај куцне час…“

 

И тај час је децембра 1918. коначно куцнуо.

 

 

Петровград.орг

 

Поделите:
СТАРА КРСНА СЛАВА И НОВИ ОБИЧАЈИ У СРБА

СТАРА КРСНА СЛАВА И НОВИ ОБИЧАЈИ У СРБА

На дан Светог Николе највише је свечара и оних који одлазе на Славу. Православни заштитник српског дома Слави се на одређен начин вековима. Сама етимологија речи Слава не долази од глагола славити у смислу певања и игре са музиком на световној гозби, већ од култног старословенског Слово, у значењу узношења молитве Богу.

 

 

Данас у времену повратка Православљу после комунистичког експеримента много је оних начина који немају баш никакве везе са некадашњом традицијом. Све је више домаћина који себи дозвољавају из не знања и владајућег егоизма планирање славе по сопственом нахођењу, тако да се читава Слава претвори ни у шта друго до у гозбу са музиком и пијанку,што је велики грех.

 

 

Жртва Свецу заштитнику и спомен прецима који су је славили је смисао славе, док је циљ духовна заштита дома и породице. Ако слава нема тај смисао у први план избија управо грех стомакоугађања. Обележавање славе у српској традицији и православљу има хришћански карактер. Ако нема тај смисао онда то није Слава. Домаћини заузети припремама које трају данима и који изискују озбиљну финансијску жртву, обично не стигну да оду ни у храм на Св. Литургију, не стигну ни да се Причесте, на породицу и себе узму благослов. У време пред Славу свештеник освећује водицу у домовима свечара, како кажу у Банату. На обреду освећења водице треба да присуствује читава породица са домаћином. Чита се молитва, те се Светац заштитник дома моли за здравље и благостање свих укућана.

 

 

Заблуде о слави и њеном обележавању су многобројне, треба их освестити да би се могле препознати и одбацити. Многи домаћини не знају ни где је у кући место славској икони, па је држе окачену као украсни детаљ, попут бројаница или крстића на себи. Икона се, без икакве сумње, држи окачена на источном зиду, јер по православном учењу са истока долази Спаситељ. Иако је Слава посна често се служи мрсно, некад и посно и мрсно, већ по жељи јер они који иначе не посте а не могу да се уздрже ни за ту прилику.

 

 

Што се званица тиче, на славу се заиста не позивају тек тако људи већ је то строго породично окупљање најуже родбине уз присуство кумова као духовних сродника и евентуално побратима и посестрима. Будући да је вечера за упокојене претке као на даћи седне се наздрави са домаћином, послужи и поздрави. Они који долазе из далека су једини који су остајали дуже код домаћина.

 

 

Ипак, наш народ, данас, нарочито претерује у једном, не слутећи да тако чини један од највећих грехова према Богу и Светитељу. Највећа грешка нашег народа је у непознавању значаја и сврхе слављења Славе. Они који не носе колач и жито у Цркву, а зову госте на Славу, не поштују Свеца свог дома већ праве гозбу намењену гостима за обично преједање, чашћавање и вођење разговора ради чистог дружења. Гости се смењују од јутра до мрака, домаћице проведу славу на ногама, служећи једне, а склањајући за другима.

 

 

У неким крајевима српства, као у Шумадији и домаћин или газда стоји, док год гори Славска свећа, јер ради се о култном догађају где кућа постаје храм, а у храму се не седи, осим ако домаћин није болестан или стар. Он готово ништа не проговара, само наздравља са присутнима. Све указује на култну радњу. Домаћин, данас, често припит, учествује у разговорима о политици, држави, систему, празноверицама. Екстремно долази до свађе или туче. Неке породице одлутале су у безверју толико далеко да Славе обележавају а не славе у кафанама и ресторанима, уз музику, свеопште весеље.

 

 

Домаћин који заиста себе сматра хришћанином требало би да обрати пажњу на оно што добронамерно саветује Црква Божија и ватрено се попут СВ. Николе супротстави греху а не да повлађује греховима. То је често веома тешко али у томе и јесте смисао праве вере.

 

Петровград.орг

Поделите: