Вера у процесу оздрављења болесника је сложен однос између религиозног пацијент и Бога, који молећи се Богу, постиже одређени индиректни облик контроле над својом болешћу. Такви болесници верују да нису сами у својој борби и да је Бог лично заинтересован за њих, и да жели да им помогне у процесу оздрављења. У прилог овоме иду истраживања по којима је код религиозних болесника далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања, или ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима, исход лечења је бољи.

Промене у гледању медицинске науке на веру

У складу са савреманим догађањима у свету, Европи, па и на Балканском попуострву, последњих десет година дошло је до позитивних промена у смислу правилног постављања улоге вере у процесу оздрављења болесника. На то је утицала чињеницу како се у појединим околностима не може располагати са здрављем, болешћу и смрћу, без обзира на све тековине савремене медицине.

Закључак СЗО о спрези ума и тела

До недавно су здравствени радници претежито пратили медицински модел по коме се пацијенти лечи углавном терапијом лековима и хируршким методама, док се мања важност придавала духовности и вери у изљечењу те односу доктор-пацијент.

Ово редукционистичко и механицистичко схватање пацијента више није задовољавајуће. Пацијенти и лекари почели су увиђати вредности фактора као што су духовност, вера и саосећања у процесу излечења.

Вредност ових духовних фактора у здрављу и квалитету живљења довело је до научних истраживања на овом пољу како би се дошло до целовитијег разумевања људског здравља, а које укључује и нематеријалну димензију (спрегу ума и тела)”.

Светске здравствена организација (СЗО) здравље дефиниша као:

„Стање потпуног физичког, менталног и друштвеног благостања, а не само као једноставну одсутност болести ли немоћи.”

На основу стручног – западног гледања на медицину здравље се дефиншеа као:

„благостање читавог организма, односно његово добро и успешно функционисање на телесној, емоционалној, друштвеној и духовној основи особности.”

А ово гледиште проистекло је задњих десети година, након спроведених многих научних и стручних истраживања, у којима је заједнички закључак био да постоји повезаност нивоа духовности с побољшање симптома различитих психичких (депресија, напетост, зависност, шизофренија, превенција самоубистава) и органских поремећаја (кардиоваскуларна обољења, дијабетес, реуматоидни артритис, мултипла склероза, малигне болести и др.)

Веома често уз традиционалну конфесионалност иде и сујеверје „као начин прихватања света“ и као „Стил живота“, али и као израз и плод социјалне зависности у датом временском одређењу. А човек, као људска и интелектуална јединка, веома често без обзира на временску дистанцу тражи Бога. То је веома честа појава у бити људске врсте, без обзира на степен религиозности или праг атеизације. Људски ум је веома често склон свесном одбацивању Бога и истовремено његовом несвесном призивању. Димензија овог раскорака у сваком случају зависи од тренутног психичког и физичког стања у организму. То значи да је у великој мери дозивање Бога условљено здравственим стањем човека, тим пре што сви добро знамо ону народну пословицу, по којој је „здравље највеће богатство”.

Стил живота данашњег постмодерног друштва донело је све више ширење схватања здравља као „овостране религије”, а то је резултовало сакрализацијом здравља и људског „Ја” што је у сукобу са неизбежним сазнањем о коначности људске егзистенције. Јављају се неоствариве фантазије о свемоћности које човека мотивишу да посегне за магичним средствима контроле „Себе” и света. Захтев за неограниченом контролом, аутономијом и слободом, води човека у нове зависности: ствара зависност од медицине која човеку „обећава вечни живот”, о аскетском спортском програму, о конзумирању лекова, здравог стила живота и о непрестаним медицинским захватима за побољшање здравља итд.

Хришћанство и друге историјски признате и доказане религије пружају могућност да се медицинско лечење уклопи и интегрише у свеукупну концепцију срећног и оствареног живота. Значајни елемен модерног друштва је да се лечење и духовно спасење опет на известан начин приближавају. Тако се човек лакше носи са чињеницом да у сваком периоду свога живота не може увек да располаже здрављем и болешћу премда вера доприноси процесима оздрављења.

У српској националној традицији у зависности од духовног и телесног стања јединке религија веома често нуди надрационално веровање и објашњење колективног ритуала у циљу духовног оздрављења човека. Религија, односно Црква, овога пута, нуде низ благодатних дарова или духовних епитимија у зависности од доброг или лошег понашања и врсте људских дела…

Медицина у комбинацији са молитвом

На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на мису у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.

Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, који је укључио веру и проце лечења утврдио је да је она доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести) Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву и медитацију, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин. По њему:

„…понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата.”

Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетисом, раком и срчаниим обољењима. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на мисе, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресовима и то се објашњава њиховим јачим имуним систем.

Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након сппроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже:

„…да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања, ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима…”

да истрају понекад у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести.

Одлазак у Цркву и на лечење

Одговор на ово питање дала су бројна истраживања између којих су и ова: У једном испитивању спроведеном на 455 старијих болничких пацијената, на пример, др Кенинг је нашао:

„да су они који су одлазили у цркву више од једном недељно, боравили у болници на лечењу просечно четири дана. Они, пак, који нису никад или ретко одлазили у цркву, били су хоспитализовани око 10 до 12 дана.”

У студији спроведеној на Медицинском факултету у Дартмуту, утврђено је:

„…да су срчани болесници имали 14 пута већу вероватноћу да ће умрети након хируршког захвата, ако се нису укључили у групне активности и ако нису нашли утеху и осећај олакшања у религији.”

Испитивачи у Израелу који су обавили истраживање са 3.900 испитаника који су живели у кибуцима и које је трајало шеснаест година установили су да су:

„…религиозни људи имали 40 одсто мању смртност од срчаних болести и рака, него остали суграђани.”

Уназад десетак година након што су научници све више почели да извештавају о сличним налазима, као резултат тога, све више болесника почиње да прихвата улогу коју вера има у процесу излечења.

Извор: Википедиа