Треба разумети мржњу зато што се то осећање са највећим деструктивним потенцијалом не појављује тако ретко. Не мрзи се нечији поступак већ други као особа, као људско биће. Почиње да се мрзи онда када неко закључи да је други по својој природи зао човек. А да би особа мислила да је други зао, мора да га сагледа кроз „троугао зла”: мора да мисли да је други свесно и намерно угрозио нешто што њој представља високу вредност, без икаквог повода или оправдања. И управо то што се не налази никакав повод или оправдање за туђе негативно понашање, чини да је други доживљен као неразумљив, ирационалан – зао човек.
Како зло не би требало да постоји, особа мисли да ни зли људи не треба да постоје, да не заслужују да живе. И зато је мржња повезана са уништењем, са деструкцијом, са убиством друге особе. Не само са физичким убијањем другога, већ и са емотивним, психичким и социјалним уништењем другога. Особа која мрзи може да чини ономе кога мрзи најсвирепије ствари без икаквог саосећања или самилости.
За њу је други добио само оно што је заслужио, мисли да су њени поступци, ма како били свирепи, оправдани. Зато је мржња врхунац непријатељског односа једног човека према другоме. Потпуна антипатија: што је омрзнутој особи болније, то је ономе ко мрзи пријатније јер је „правда задовољена”. Мржња ослобађа особу која мрзи од осећања кривице и за најстрашнија злодела јер она у тим поступцима не види ништа лоше – за њу су они освета, нека врсте заслужене казне.
Када мржњу сагледавамо кроз логику особе која мрзи, онда свака мржња јесте прогањање прогониоца. Било да је реч о мржњи према некој појединачној особи, било да је реч о мржњи према класи људи, увек су омрзнути људи прво доживљени као зли прогониоци неке добре жртве, због чега следи да њих треба прогањати.
Као посебно опасну, мржњу треба разликовати од других агресивних осећања. Иако су и мржња и презир осећања која дехуманизују другога као особу, разлика је у томе да се мрзи особа која се сматра злом, а презире се особа која се сматра безвредном. Мржњу треба разликовати и од љутње. Док је мржња усмерена ка особи, љутња је увек усмерена ка њеном понашању – љутња је увек захтев да неко промени своје понашање. И зато док мржња и презир искључују постојање однос поштовања и љубави, па самим тим искључују пријатељски однос, љутња је могућа у односима љубави и поштовања, у пријатељским односима. На пример, љутимо се на нашу децу зато што тражимо да промене своје понашање.
Свако друштво у коме тињају непријатељске поделе, од навијачких до страначких, јесте у болесном стању грађанског рата ниског интензитета које га исцрпљује и спречава да се развија.
Пренето са сајта листа Политика