Затворимо сад књигу Старога Завета Божјег и отворимо књигу Новог Завета Божјег. Чујем ли добро Ваше питање, генерале:
— Да ли је Спаситељ био за рат?
Простите, но то ми личи на питање: да ли је мајка за шибу свога детета?
Ниједна разумна мајка неће прибећи шиби свога детета без крајње нужде. Када сва уразумљујућа средства исцрпе, тек тада мајка прибегава шиби застрањеног детета свог. Но та шиба није из злобе него из устрашене љубави материнске, да јој дете не би сасвим пропало, и да би се евентуално и друга деца опоменула, да не ходе странпутицом. (Прут и кар дају мудрост, а дијете пусто срамоти матер своју (Приче Сол. 19, 15).) Нисте ли посматрали, како после једне такве шибе и дете и мајка плачу? Плаче и мајка од бола да ублажи бол детињи. И нисте ли гледали дирљив случај, да после шибе дете се ипак смеје а мајка плаче? О небеска љубави материнска! Ко од нас у зрелим годинама не благосиља мајку своју за нешто шибе што је од ње добио у детињству? И ко баш у том поступку мајчином не види још јачи доказ брижне љубави њене? И рат ништа друго није до шиба, коју Бог пушта на децу своју, да би их коначне пропасти спасао. Бог, чија је љубав према људима несравњено већа од љубави материнске, не попушта ту шибу на род људски из какве злобе него једино и једино из брижне љубави.
Господ Христос открио је људима циљ њихова живота на земљи, и показао јасно пут како се томе циљу стиже. Пре Њега људи нису знали ни циљ свога живота нити пак пут којим се томе циљу долази. Било је великих мудраца код народа на земљи, који су имали јаснију или нејаснију слутњу човечјег циља и пута, и који су о томе говорили. Али своје речи они нису могли људима фактима доказати нити, још мање, царство духовних стварности отворити и показати. Христос је открио људима, да је живот циљ животу. То јест, да је живот бесмртни циљ овоме полуживоту. Царство небеско је сјајни град, ка коме ми хитамо кроз овај свет, кроз ову шуму од символа и сигнала, који указују на тај град. Јер по речима апостола Христовога: овдје немамо града који ће остати, него тражимо онај који ће доћи (Јевр. 13, 14). Живот у животу вечном, у сјајном граду ангелском, у царству небеском, то је циљ. А пут ка томе циљу јесте сам Он, Његов пример, и све Његове заповести. Иштите најприје царства Божјега (Мат. 6, 33). То је основна и главна, то је једина разумна тежња људска. То је управо све. Остало је споредно. Наиме: и храна и одело, и здравље, и обиталиште, и мир, и осигураност и знање, и умење, и све остало што нам је нужно за овај тренутак битисања на земљи ово ће вам се све додати, вели Господ.
Оно што је главно, оно ће нам се дати, а ово споредно све ће нам се додати. За богаташа, који би понудио сиромаху на дар пуну кулу злата, била би ситница и узгредица дати му још и подвоз до те куле, и храну и одело и послугу. И за Бога, Богаташа над богаташима, који нуди људима бесмртни и нестарећи живот у близини Својој, ситница је и узгредица дати им све оно што им треба на њиховом земаљском путу. И Бог то ваистину и даје, само ако су наше очи управљене у Њега као очи слушкиње у госпођу своју. Душа је претежнија од тела, рекао је Месија рода људског. (Лк. 12, 23). И још: каква је корист човјеку да сав свијет добије а души својој науди (Мат. 16, 26)? У вези пак са ратом могло би се рећи: шта користи једном човеку или једном народу, да цео свет покори, а душу своју огреши и изгуби? Ма колико да је царство земаљско, оно данас јесте а сутра није, док је царство Цара Небеснога непролазно. Било је људи и пре Христа, који су опажали, да циљ човечјег живота апсолутно није на земљи, нити се може наћи на земљи. Још мање у земљи, тј. у смрти. Из искуства они су могли сазнати, да није било живог човека, који је сматрао неки предмет на земљи циљем свога живота а да достигнувши тај предмет није се расхладио и разочарао. Данас пак јасно је сваком правом хришћанину, јасније од светлости дана, да човек не може наћи крајње циљеве свога живота на земљи нити ма где у овој материјалној васиони. Циљ је наш изван свеколиког материјалног света, у царству суштине и духовне стварности, у царству Божјем, а не у овом пределу символа и сигнала тога царства. То је Господ не само казао него и показао. Показао је Он то целим бићем Својим, драмом Својом пре и после смрти и кроз сву историју Цркве Своје. Можете ли ми веровати, кад Вам кажем, да Он то показује посвећенима и до дана данашњега?
Ако ли сад неки хришћански народ, то јест народ коме је откривен циљ људског живота, гресима својим заклони тај циљ пред својим видом и разумом, онда он постаје слеп и безуман. Икао слеп и безуман почиње тражити крајње циљеве на земљи, и стварати идоле на место Бога, и грабити се за царство земаљско, и ругати се Христу Господу. Јер му се у том стању Христос чини неприродан а он сам себи природан; Христос нереалан, а он реалан! Тада је тај народ у рату против истине, против Бога. Како онда да не буде у рату против суседа својих! Отпасти од Христа значи отпасти од циља живота, и обратно.
Но звати се хришћанином, именом највеће части у оба света, не значи само знати циљ живота но радосно ходити прописаним путем ка томе циљу. Пут је, истина тијесан (Мат. 7, 14) што води у живот вечни, али је просечен јасно, и кроз деветнаест столећа утабан довољно од светитеља и праведника Божјих, да се не мора лутати ни лево ни десно. Кротост, смерност, милост, љубав, нада, вера, тихост, уздржљивост, благост, пост, молитва, праштање, глад и жеђ за правдом Божјом, трпељивост, и остале све врлине које су красиле Христа, и све заповести, које је Он дао, то су сигнали пута ка циљу врховноме. То је пут. Ко мени служи, за мном нек иде(Јов. 12, 26), рекао је Путовођ. И још је храбрио говорећи: Ко иде за мном неће ходити по тами, него ће имати видјело живота (Јов. 8, 12). Када су се апостоли Његови показали спори у разумевању пута, изложеног и указаног речима, онда је Он њима, и нама рекао: Ја сам пут (Јов. 14, 6). Да би сад један човек могао ходити Богу угодним путем, мора водити једини Богу угодни рат. А то је рат против самога себе. Тим ратом ослобађа се човек од рита греховних, које му заклањају визију циља и пута. Тим драговољним ратом он олакшава себе од бремена страсти за телом и земљом, од бремена, под којим иначе клеца и пада час лево час десно украј Пута. А ко ратује против себе, он може онда несметано ходити правим путем правоме циљу. Не води ли човек рат против себе, он га мора водити против Бога и против људи. Као што видите, ни циљ ни пут, како нам је Господ наш открио и показао, не садрже у себи рат ни човека против човека нити народа против народа.
Откуда онда рат међу хришћанима? Отуда, што није одсутан рат у хришћанима. А присутан је рат у хришћанина опет отуда, што су хришћани или посумњали у Циљ или пренебрегли Пут. Ово двоје пак не сме се раздвајати, ако се жели избећи рат. Јер знати за прави циљ а ићи као рак уназад супротним путевима, значи исмевати Бога, клањати се идолима и одрицати се Христа.
Средњи Век у Европи, пружа нам јасан пример, како народи хришћански могу јасно знати циљ живота, а међутим ићи кривим путевима, који одводе од тога циља. Због тога је долазила шиба кроз међусобне ратове хришћанских народа или кроз ратове, наметнуте им од неверних. Нико тако тачно ни скрупулозно није усвајао циљ живота људског, онако како га је Господ открио, као што је то чинила Света Византија. Ипак је дошла пропаст. А пропаст је дошла отуда, што су Византинци својим безакоњима увредили Бога, кога су познавали, газећи Божји закон, којим су се хвалили. Усвајали су циљ Христов, а ходили су својим грешним путевима. И десило се са њима оно што је у Јеванђељу и проречено: Слуга који зна вољу господара својега, и није учинио по вољи његовој, биће бијен много. А који не зна па заслужи бој биће бијен мало (Лк. 12, 47-48).
Тиме се објашњава горка шиба Свете Византије, доброг познаваоца воље господареве, и мање горка шиба незнабожачких народа, рђавих познаваоца воље господара својега. Тиме се још објашњавају чешћи ратови међу хришћанима него међу нехришћанима. Хришћани су слуге, који знају вољу Господара свога, али је не извршују, због чега бивају шибани често и много. А нехришћани не знају ни Циљ ни Пут, то јест не знају вољу Господара свога, због чега бивају бијени мало. Једино тиме се објашњава зашто је Европа имала више ратова за последњих сто и педесет година него сав остали свет укупно.
Својим Јеванђељем Господ Христос је научио људе, како да воде рат против самих себе. Да би тим ратом себе укротили, култивисали, смирили, облагородили, и, чак, обожили. За тај рат, и само за тај, Он је исцртао једну прецизну стратегију и тактику. Он је дивно показао људима, какви треба да буду, да не би дошло до рата; међу њима или на њих. Он није тврдио, да неће бити рата; него је Он учио, како да се не проузрокује рат. Али Својим пророчким духом Он је провидео, да сви људи неће хтети Њега послушати, и да ће због тога бити многи ратови. Чућете ратове и гласове о ратовима. Јер ће устати народ на народ и царство на царство (Мат. 24, 6-17). Спаситељ је донео мир у људе, донео добру вољу, донео разум, открио циљ, указао пут, именовао средства, понудио сталну помоћ свима и свакоме. Но све те дарове божанске многи ће одбити, и зато ће бити шибани бичем рата. Неће бити шибани ратом одмах чим згреше него после дугог и предугог Божјег трпљења и праштања. Кад се сва друга уразумљујућа средства исцрпе, онда ће тек Небеска Љубав прибећи крајњем средству — шибању Своје деце бичем рата. Проричући ратове Христос се заплака (Лк. 19, 41). Има људи, који са осетљивим задовољством проричу ратове, као зла маћеха што се радује шиби пасторчета. А мајка плаче кад помисли на шибу свога детета, ма и најгорега. Тако и Христос. Испуњен безграничном љубављу према људима, према деци Својој, па предвиђајући рат заплака се (Лк. 14, 41).
Христос је прорекао ратове чак и за последња времена. И споменуо је узроке њихове. А узроци ће бити у томе, што ће изићи лажни христоси и лажни пророци, и што ће се безакоње умножити и охладњети љубав многијех (Мат. 24, 12-24). Лажни христоси указиваће људима лажне циљеве живота; лажни пророци прорицаће лажне догађаје; а безакоња и охладнела љубав водиће људе погрешним путевима. Једни људи неће знати ни циљ ни пут живота. Други ће знати циљ, али ће због слабости карактера ићи странпутицом. Трећи ће знати и циљ и пут, али ће свесно и злобно одбацити обоје, као што су јеврејске старешине негда свесно и злобно одбацили обоје и распели Христа. И тиме ће Небесна Љубав бити побуђена, да плачући попушта на децу своју шибу бичем ратним.
Из свега овога јасан је наук, Из свега овога јасан је наук,
1. Да је Господ Христос открио циљ живота и пут;
2. Да је Христос Својим Јеванђељем предложио и прописао рат човека против самога себе у циљу одстрањења других ратова;
3. Да они, који не воде рат против самих себе, против својих страсти, порока и греха, неминовно га воде против Бога и својих ближњих;
4. Да рат мора доћи на хришћане који газе закон Христов, ма они то и не хтели, слично заблуделој деци, која не желе шибу али проузрокују шибу.
Приредио за Вас Петровград.орг