Грчка православна црква увела је нови календар 1923. године, једнострано и без консултације са осталим православним помесним црквама, пише патријарх Павле, а касније су нови календар примиле и Цариградска, Александријска, Антиохијска, Румунска и Бугарска патријаршија. У држави, Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца нови, грегоријански календар уведен је у јануару 1919. године, Законом о изједначавању старог и новог календара. Прописано је да у читавој држави на дан 15. јануара 1919. године по јулијанском календару престаје да важи стари календар и да се даном 28. јануара 1919. уводи рачунање времена по „новом“ календару. Будући да Српска православна црква овај календар никада није усвојила, 1920. Нова година је први пут прослављена пре Божића.
Како да се понашају верници и свештенство СПЦ када се затекну, на пример, у Грчкој баш 25. децембра – да ли да учествују у божићној литургији, будући да њихова црква празнује Рођење Христово тек за 13 дана?
Патријарх Павле наводи да је СПЦ “својим члановима, кад су одлазили у Грчку, саветовала да се за време бављења онде, у погледу празника, држе и они новог календара”. Такав став заузело је и Московско саветовање Православних цркава прописујући клирицима и мирјанима да су обавезни да следе календар “оне помесне Цркве у чијим пределима живе”.
Јулијански, такозвани стари календар, уведен је у целом Римском царству 46. године пре Христа, а име носи по Јулију Цезару који је посао реформе календара поверио египатском свештенику. Он је одредио да свака година почиње у јануару уместо у марту, а седми месец је назван по Цезару – јул. Патријарх даље објашњава да када се јавила хришћанска црква, она није створила посебан календар, већ је прихватила јулијански који је био у општој употреби. У доба ренесансе, поред других наука и астрономија је добила полет, па је израчунато да овај календар касни 10 дана. Зато је папа Григорије XIII одредио комисију стручњака да исправи ову грешку. Сачињен је грегоријански календар, који је био прецизнији од јулијанског (кашњење није било шест већ пет сати, 49 минута и 12 секунди), а папа је наредио да се ових 10 дана, колико је било кашњење, изоставе, тако да после 4. октобра буде одмах 15. октобар 1582. године.
Разлог зашто се у православним земљама толико каснило са преласком на нови календар, пише патријарх Павле у својој књизи, лежи у томе што су православне земље у то време биле под турским ропством и нису узеле учешћа у реформи календара. Папа је додуше затражио од цариградског патријарха 1583. године да се сагласи са исправком календара, али је овај одговорио да „није познато колико би саблазни настало из тих новотарија”.
Када су нови календар усвојиле и поједине православне земље, сазван је Свеправославни конгрес у Цариграду 1923. године, а делегацију СПЦ су чинили професор небеске механике на Београдском универзитету др Милутин Миланковић и митрополит црногорско-приморски др Гаврило Дожић.
Једни су предлагали да треба задржати јулијански календар који би тек за 2.100 година задоцнио један дан, а други да треба усвојити грегоријански, иако ће и он за 3.300 година каснити за један дан. Како би први предлог ставио календар ван савремених достигнућа науке, а други би „донео тешкоће код добронамерних али неупућених верника који би у томе видели издају своје вере”.
Конгрес је проф. Миланковићу поверио задатак да изради трећи календар, који је он урадио и као најпрецизнијег до тада предао Конгресу (365 дана, пет часова, 48 минута и 48 секунди).
„За сва ова питања око усаглашавања тропске и календарске године, Православна црква се не би интересовала, него их примила без речи, као што је примила и јулијански календар, када не би било питања Васкрса и канонских прописа о томе“ – објашњава патријарх Павле.
По његовом мишљењу, нико не може да приговори жељи да календар буде што савршенији. Стога је право учинила држава усвојивши за грађанске потребе и трговачке односе нови календар, савршенији од јулијанског.
Апостолско правило и предање о прослави Ускрса
После пролетње равнодневнице, не истог дана када и јудејски празник, после првог пуног месеца иза равнодневице и после тог пуног месеца, не иначе него у први дан седмице тј. у недељу.
Проблем остаје у односу календара и Васкрса, који је суштина хришћанске вере, „јер уколико Христос не устаде, узалуд проповед и вера наша”. О томе када се празнује Васкрс, говоре два апостолска правила и два из неписаног предања: после пролетње равнодневнице, не истог дана када и јудејски празник, после првог пуног месеца иза равнодневице и после тог пуног месеца, не иначе него у први дан седмице тј. у недељу.
Дакле, овде се не помиње никакав календар, него одређена збивања у космосу, створеном Богом, која не зависе од календара већ обратно – календар од њих.
Реформом папе Григорија XIII, којом је усвојен нови календар римокатолици могу да славе Васкрс заједно са јеврејском Пасхом, па и пре ње. У православним помесним црквама стара пасхалија остала је у јединственој употреби све до данас, али је јулијански календар у већини православних помесних цркава замењен новим.
Поред Српске Православне Цркве, старог календара и за покретне и за непокретне празнике држе се још и Јерусалимска и Руска патријаршија. Јерусалимској ово посебно погодује због великих тешкоћа око усклађивања празничног богослужења на истим светим местима са римокатолицима, ако би се празници славили истог дана.
Патријарх Павле на крају свог текста пише да верује да ће ова питања на будућем Васељенском сабору наћи своје право решење.
Петровград.орг