Верни православн народ из Перлеза и Стајићева са својим свештеницима оцем Александром Нишевићем и оцем Николом Ивановићем, окупио се о празнику летњег Светог Архангела Гаврила, на потезу Горње Ливаде и локалитету Света Водица, на средокраћи атара Стајићева и Перлеза. Предање и археолошка истраживања кажу да је то место на којем се налазио манастир Српске Православне Цркве кога су Турци спалили а који се звао – Дреновац. Кумства Славе за ову годину се прихватио угледни домаћин из Стајићева Миладин Павловић.
Претпоставља се да је манастир могао настати и много раније у време владавине овим крајевима православних бугарских великаша Глада и Ахтума у 11. веку или у доба Светог Саве 12. веку. Чињеница је да је у 15. веку под Лазаревићима или Бранковићима манастир Дреновац дефинитивно постојао. Према археолошким налазима то је било сарматско насеље, постоје и трагови касније употребе римске и средњовековне опеке и камена а потом и насеље из доба инвазије Угара 11-13 век, како је то утврдила у својим истраживањима Нада Бењоцки из Народног музеја у Зрењанину.
Задужбинар Лука Ђурђев и Перлежани
На месту где се сада налази Света Водица са капелом, близу села Стајићева је по свему судећи био српски манастир Дреновац. Садашња Водичка капела је посвећена Св. Пантелији или како је то утврдила Вукица Поповић летњем Св. Арханђелу, те је народ и свештенство управо на овај дан изашло на ову светињу. Капелица је изграђена је 1875. године на старом прометном друму, који је водио од Перлеза ка Орловату. Подигнуто је невелико зидано здање на речици (потоку) Петри настојањем ратара из Перлеза Луке Ђурђева а трошком верника из Перлеза и околних села.
У поду капеле ископан је бунар, који је покриван поклопцем. Поред црквице-капеле, у којој су старе појединачне кућне иконе и свећњаци, налазила се још једна мања кућица, у којој су ноћивали верници и болесници, као и високи дрвени крст, о којем су везиванезаветне мараме и пешкири, од стране људи који су се исцељивљли.
Истраживачи Вукица Поповић и Нада Бењоцки
Вукица Поповић кустос Народног музеја у Зрењанину, најозбиљнији истраживач овог локалитета је у свом чланку 1996. године, устврдила да се манастир Дреновац налазио баш ту где је Света Водица јер је пронашла карте у Бечком архиву из 19. века, које убицирају управо локацију некадашњег манастира на том месту. Са њом се касније сложио и добро упућени стари зрењанински прота Милош Поповић, који је претходно дуго истраживао проблем нестанка овог манастира.
Археолози из Зрењанина предвођена археологом Надом Бењоцки су тражили трагове манастира, ту где је колегиница Вукица првобитно утврдила. Дефинитивно су на том локалитету открили фрагментован сарматски, из доба сеобе народа, и средњовековни (типичан за 11-13. век) археолошки материјал. Ради се о локалитету где је било трагова старе насељености од старих времена. Заиста локалитет је веома упечатљив и нуди се за такав закључак на први поглед.
Темељи манастирског храма
Истраживања из 1997-1998. године када су настављена су показала, дефинитивно, на дубини од 0,60 метара копањем сонди, темеље мале једноставне, једнобродне богомоље, са апсидом на истоку. Значи да се ради о православном храму.
Закључак археолога је да темељи црквени су грађени комбинацијом средњовековне и римске опеке, ломљеног камена и креча, ширине 0,80 метара. Објекат – црква са димензијама 10,8 х 6 метара, са апсидом на истоку, оријентације запад-исток, могла је припадати манастиру.
Гробови покојника
Јужно од темеља констатовани су гробови, а потом и у унутрашњости цркве. Накнадним копањем 1998. године, откривено је чак 69 целих гробова (гробних места) и још много некомплетних скелета. Многобројни гробови су образовали правилне редове, али нису нађена надгробна обележја, изузев на два места – цигле великог формата.
Земни остаци одраслих ососба и дечји, понеки осакаћени (без главе или руке), што упућује да су неки доживели и насилну смрт, су полагани у гробове, само са даскама испод, у правцу запад-исток, са главом на западу. У средњовековна времена су оваквагробља била уобичајена око богомоља. Гробље око темеља цркве, могло је дакле припадати манастирском прњавору (имању).
Уместо закључка
Задруга „Полет“ из Перлеза која је користила земљиште уништила је дубоким орањем добар део локалитета што је заиста недопустиво али на неки начин и очекивано у епохи безверја којој смо били сведоци. Чини се да је дошло време да се престане са спекулацијама и прионе на посао васкрсавања ове светиње, којој верни народ поново притиче. Неопходно је да се то земљиште врати Цркви и да држава стави неку врсту заштите над тим локалитетом веома значајним за идентитет и културу овог дела Баната и Србије. Да да Бог да обновимо ову његову светињу и тиме обновимо себе.
Историјски део текста према анонимном историчару на Википедији а фотографије са сабрања лична својина Миладина Павловића и Милета Кулачића