На дан Светог Николе највише је свечара и оних који одлазе на Славу. Православни заштитник српског дома Слави се на одређен начин вековима. Сама етимологија речи Слава не долази од глагола славити у смислу певања и игре са музиком на световној гозби, већ од култног старословенског Слово, у значењу узношења молитве Богу.
Данас у времену повратка Православљу, после комунистичког експеримента, много је оних начина који немају баш никакве везе са некадашњом традицијом. Све је више домаћина који себи дозвољавају из не знања и владајућег егоизма планирање славе по сопственом нахођењу, тако да се читава Слава претвори ни у шта друго до у гозбу са музиком и пијанку, што је велики грех.
Жртва Свецу заштитнику и спомен прецима који су је славили је смисао славе, док је циљ духовна заштита дома и породице. Ако слава нема тај смисао у први план избија управо грех стомакоугађања. Обележавање славе у српској традицији и православљу има хришћански карактер. Ако нема тај смисао онда то није Слава. Домаћини заузети припремама које трају данима и који изискују озбиљну финансијску жртву, обично не стигну да оду ни у храм на Св. Литургију, не стигну ни да се Причесте, на породицу и себе узму благослов. У време пред Славу свештеник освећује водицу у домовима свечара, како кажу у Банату. На обреду освећења водице треба да присуствује читава породица са домаћином. Чита се молитва, те се Светац заштитник дома моли за здравље и благостање свих укућана.
Заблуде о слави и њеном обележавању су многобројне, треба их освестити да би се могле препознати и одбацити. Многи домаћини не знају ни где је у кући место славској икони, па је држе окачену као украсни детаљ, попут бројаница или крстића на себи. Икона се, без икакве сумње, држи окачена на источном зиду, јер по православном учењу са истока долази Спаситељ. Иако је Слава посна често се служи мрсно, некад и посно и мрсно, већ по жељи јер они који иначе не посте а не могу да се уздрже ни за ту прилику.
Што се званица тиче, на славу се заиста не позивају тек тако људи већ је то строго породично окупљање најуже родбине уз присуство кумова као духовних сродника и евентуално побратима и посестрима. Будући да је вечера за упокојене претке као на даћи седне се наздрави са домаћином, послужи и поздрави. Они који долазе из далека су једини који су остајали дуже код домаћина.
Ипак, наш народ, данас, нарочито претерује у једном, не слутећи да тако чини један од највећих грехова према Богу и Светитељу. Највећа грешка нашег народа је у непознавању значаја и сврхе слављења Славе. Они који не носе колач и жито у Цркву, а зову госте на Славу, не поштују Свеца свог дома већ праве гозбу намењену гостима за обично преједање, чашћавање и вођење разговора ради чистог дружења. Гости се смењују од јутра до мрака, домаћице проведу славу на ногама, служећи једне, а склањајући за другима.
У неким крајевима српства, као у Шумадији и домаћин или газда стоји, док год гори Славска свећа, јер ради се о култном догађају, где кућа постаје храм, а у храму се не седи, осим ако домаћин није болестан или стар. Он готово ништа не проговара, само наздравља са присутнима. Све указује на култну радњу.
Домаћин, данас, често припит, учествује у разговорима о политици, држави, систему, празноверицама. Екстремно долази до свађе или туче. Неке породице одлутале су у безверју толико далеко да Славе обележавају а не славе у кафанама и ресторанима, уз музику, свеопште весеље.
Домаћин који заиста себе сматра хришћанином требало би да обрати пажњу на оно што добронамерно саветује Црква Божија и ватрено се попут Светог Николе супротстави греху а не да повлађује греховима. То је често веома тешко али у томе и јесте смисао праве вере.
Петровград.орг