Време у којем ћемо се родити и прилике у којима ћемо живети не зависе од нас. Но, ако схватимо да ми, људи треба да будемо сарадници или помоћници Божији, како у делу свог живота и спасења, тако и у делу живота и спасења ближњих, онда ће свако време, па и оно најтеже, постати могуће за спасење. Христос нас, уосталом, упућује: „Тако да се светли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ Само у тој светлости можемо сагледати, и ми и други, циљ којем треба ићи и пут којим се тај циљ може достићи. За нас хришћане се све то слива у једно — у богочовечанску личност Христову: Христос је наша светлост, наш циљ и наш пут.

***

Будућност српског народа — не само на Косову и Метохији него и свуда где се налази — зависиће од тога да ли се он одрећи свега онога што је свето и честито, човечно и еванђељско. И садашњост и будућност могу се изграђивати само на Истини. А Истина, за нас хришћане, не може бити само веза идеја или односа ствари. Истина је личност, жива личност Сина Божијег, који је уједно прави Син човечји.

Конкретно, буде ли са Христом, наш народ ће преживети и опстати свуда, па и на Косову и Метохији; одбаци ли Христа, нестаће га из Књиге живих на небу и на земљи.

Из интервјуа „Православљу“, 15. децембар 1990.

Приволети се Царству Небеском

Зли људи су говорили за Сина Божијег да не зна шта говори, да је ђаво у њему итд. Шта онда можемо очекивати ми људи грешни да се говори о нама? Приволети се Царству небеском шта би могло друго значити него усвојити еванђељски циљ живота и његово остварење еванђељским путем и средствима? Како би то могло да значи позивање на освету, распиривање мржње, нетрпељивости, нечовечности? Приписивано ми је да сам поред других, разбијач јединства Југославије ради остварења велике Србије. А ја и данас кажем: кад би оснивање наше независне државе и њено одржавање и напредак били могући само злочином, ја бих пре пристао да нестане не само велика него и мала Србија и сви Срби заједно са мном, него што бих пристао на нељудско и нечовечно. Ето, то за мене значи Косовски завет опредељења за Царство небеско.

Из интервјуа за „Политику“ 1. и 2. новембар 1991.

У дубини народне душе је права љубав према другом човеку

У првом светском рату, за време пробоја Солунског фронта, био је рањен један прост човек, сељак, кога упуте у болницу. Предају му једног бугарског заробљеника да га спроведе до Команде у Солуну. Од дугог хода, и глади, Бугарин онемоћа, а муче га и мисли хоће ли остати жив и видети своје. Српски војник, мада рањен, сиђе с коња и помогне Бугарину да се попне у седло, узме вођице и тако пође даље. Кад је видео зачуђеност српског генерала, војник рече: „Ја сам рањеник, а он заробљеник, ту више нема непријатељства; обојица смо без оружја и само смо људи. Он је занемогао и морам да му помогнем.“

То је оно што нас је као народ одржало, не само биолошки. У дубини народне душе није само витештво или отменост, већ нешто друго: права љубав према човеку.

Из интервјуа „Победи“ 10. јануар 1992.

Јединство српског народа

То јединство почива на Еванђелској науци. Примивши хришћанство из Цариграда, односно од свете браће Ћирила и Методија и њихових ученика, и наш народ је дошао до свог писма, тако да је и он могао да остави трага о себи и о своме животу. Народ који нема писма још је у праисторији, јер о њему пишу само други. Оплеменивши хришћанством своје природне способности, дошао је у могућност да се покаже и у градитељству, сликарству, књижевности и да општој ризници напретка и културе човечанства даде свој допринос. Но више и важније од тога је то што је наш народ, оплеменивиши Еванђељем своју душу, био и остао народ Божји, онако како је кроз векове учен од својих мајки још у колевци, као што је Јевросима мајка учила свога сина Марка Краљевића: „Немој, сине, говорити криво, ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога. Боље ти је изгубти главу, него своју огрешити душу.“

А на Косову је исто речено: „Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека.“ Није Свети Кнез Лазар био против живота на земљи, против царства земаљског, јер људи нису само душе, него и тела. Али ако већ треба да се једно губи, боље је изгубити царство земаљско, него оно Небеско. Боље је изгубити живот, него изгубти душу. То је оно што је дубоко усађено у нашем народу, што је остало и до дана данашњег.

Из „Американског Србобрана“ 1993.

Преузето са сајта Стање Ствари