Колико је Свети Владика Николај Велимировић волео руску Цркву и народ и Цара Светог Николаја Другог Романова, најбоље говори ова његова беседа. Говорио је Свети попут Старозаветног пророка да су нас Руси у Првом светском рату трајно обавезали и да Србија вековима неће моћи да врати дуг према њима, али да ћемо учинити бар нешто за њих ако им будемо савезници у срећи и тузи. Тражи од нас и данас да се окупимо око Светог Цара Николаја као око Светог Цара Лазара јер је реч о истом и Светом Завету.
Савест наша нас приморава да плачемо када Руси плачу и да се радујемо када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ народу. Али дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови, ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт спасавајући свог ближњег. Нема веће љубави него ко положи душу своју за другове своје – то су речи Христа. Руски цар и руски народ, неприпремљени ступивши у рат за одбрану Србије, нису могли не знати да иду у смрт.
Али љубав Руса према браћи својој није одступила пред опасношћу и није се уплашила смрти. Смемо ли ми икада заборавити, да је руски цар са децом својом и милионима браће своје пошао у смрт за правду српског народа? Смемо ли прећутати пред Небом и земљом, да је наша слобода и државност коштала Русију више него нас? Морал светског рата, нејасан, сумњив и са разних страна оспораван, испољава се у руској жртви за Србе у јеванђељској јасности, несумњивости и неоспоривости. А мотив самоодрицања, неземно морални осећај при жртвовању за другог – није ли то прилепљење к Царству небеском?
Руси су у наше дане поновили косовску драму. Да се цар Николај прилепио к царству земном, царству егоистичних мотива и ситних рачуница, он би, највероватније, и данас седео на свом престолу у Петрограду. Али он се прилепио к Царству небеском, к Царству небеских жртава и јевангељског морала; због тога се лишио главе и он сам и његова чеда, и милиони сабраће његове. Још један Лазар и још једно Косово! Та нова косовска епопеја открива ново морално богатство Словена.
Ако је неко на свету способан и дужан то да разуме, то Срби могу и обавезни су да разумеју. Блажени ви, плачући у те дане са Русијом, јер ћете се с њом утешити! Блажени ви, тугујући сада са Русијом, јер ћете се са њом ускоро и радовати.
Наш савременик, брат, Рус кога у Москви братија зове Срб, јеромонах Игњатије Шестаков сабрат Сретењског манастира у Москви, који неуморно путује по србским земљама и подсећа србски народ на бесмртно дело Светог Николаја Другог Романова, послао је ову беседу редакцији портала Петровград.орг као својеврсну посланицу која не губи на значају упркос годинама које пролазе.
приредио: Петровград.орг