Под надахнућем Духа Светога кроз векове су се у Цркви формирала три основна начела мисионарења: употреба разних језика, раса и култура. Дејством Духа Светога ученици Христови почеше говорити другим језицима, а мноштво народа тада окупљеног задиви се „јер свако од њих слушаше где они говоре њиховим језиком“ (Дела ап. 2, 1-9). Од тада до данас јасно је да Јеванђеље мора бити проповедано на језику разумљивом слушаоцима и прилагођеном њиховим могућностима, узрасту, образовању и предзнању основних истина и догми.
Нажалост, кроз историју је било примера да се Црква није држала овог принципа, инсистирајући на чувању и императивном коришћању у богослужењима, па и својој мисији и проповеди, старих језика на којима су оригинално настали Свети списи, молитве и молитвословља. Свето Писмо има посебно место у богослужбеном животу Цркве и управо због тога треба да буде разумљиво и приступачно сваком вернику: „…овце слушају његов глас, и он своје овце зове по имену и изводи их… и овце иду за њим, јер познају глас његов. А за туђином неће поћи, него ће побећи од њега, јер не познају гласа туђега“ (Јн 10, 3-5). Библијском и богослужбеном језику мора се посветити пуна пажња јер је то суштински чинилац православног сведочења. Овај проблем има два аспекта. С једне стране, у многим православним Црквама створен је и данас се чува национални језик и култура захваљујући старим библијским и богослужбеним текстовима. С друге стране, застарели богослужбени језик умањује могућности савремених верника да им богослужење буде ближе и разумљивије, јер је оно њихова молитва, а самим тим и спутава Цркву да одржава везу са млађим генерацијама. „Ако не знам значење језика, бићу туђин ономе који говори, а онај који говори биће мени туђин“ (1 Кор. 14, 11). Приликом разматрања питања о увођењу говорног језика у богослужење, свака помесна црква узима увек у обзир своју локалну, културну, историјску и психолошку подлогу, као и пастирске потребе. Већ неколико деценија уназад проповедање, па и служење Свете Литургије и осталих Светих Тајни прилагођено је код нас говорном подручју и језику верног народа који учествује у богослужењима и молитвословљима, што представља позитиван корак ка враћању основног начела језика и његове актуелизације.
Узимајући ово у обзир „православна традиција је у овом погледу, на срећу, веома јасна и може се окарактерисати као искрено уважавање самоидентификације личности и народа и освештање њихових самобитних обележја, које им омогућава да уистину постану оно што јесу“ (Јанулатос, 2005: 302). Када су међу првим ученицима Христовим настали неспоразуми око проповедања Речи Божије и крштавања незнабожаца, Свети апостол Петар је имао виђење у којем му је сам Господ открио „да Бог не гледа ко је ко, него да је у сваком народу мио Њему онај који га се боји и твори правду“ (Дела ап. 10, 34-35). Управо ово треба да буде основ нашег приступа сваком човеку, свакоме ко по своме суштинском и Богом даном онтолошко-личносном назначењу јесте потенцијални део Тела Христовог, орган Духа Светога који ће својим преумљењем и почетком новог живота сведочити лепоту и радост постојања у Цркви кроз икономију спасења у вечности. По мишљењу Светог Аве Јустина Ћелијског циљ православне културе је да што више Божанског унесе и оствари у човеку и у свету око човека. Стога је православна Богочовечанска култура: култ Христу Богу, служење Христу Богу, непрекидно богослужење: човек служи Богу кроз себе и кроз сву твар око себе: систематски и плански уноси Бога и Божје у сваки свој посао, у свако своје стваралаштво; буди све што је Божанско у природи око њега да би сва природа служила Богу, предвођена христочежњивим човеком.
По речима Светог апостола Павла „Јудејцима постадох као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под Законом постадох као да сам и ја под Законом, да придобијем оне који су под Законом… Слабима постадох као да сам и ја слаб да слабе придобијем. Свима сам био све, да како год неке спасем. А ово чиним за Јеванђеље, да будем његов заједничар“ (1 Кор. 9, 20-23). Ове речи Светог апостола Павла треба увек да нам буду на уму и кроз дела да одзвањају свету и култури народа и друштва око нас.
Свети Кирило и Методије, просветитељи словенских народа, били су рођена браћа, православни Грци из околине данашњег Солуна. У деветом веку, наши преци, а у ширем смислу и сва словенска племена, нису били ни крштени. Зато су ови свети људи били послани од стране византијског цара и цариградског патријарха да проповедају благу вест Јеванђеља међу Словенима. Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Моравске и Чешке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата православну веру. Међутим, њихова успешна мисија је изазвала револт тадашњег Рима, а посебно Франака и Германа. Они су заједно покушали да спрече да Словени буду крштени од стране Византије. Због тога је убрзо дошло до прогона светог Кирила и Методија и њихових ученика. Поред проповеди, света браћа су вршила и културну и просветитељску мисију међу Словенима. Свети Кирило је написао словенско писмо, које данас називамо ћирилицом, а за западне Словене саставио је глагољицу. Ова света браћа су преводила и богослужбене књиге на тадашњи говорни језик, као и Свето Писмо. Можемо слободно рећи да су они поставили основе словенске писмености и културе, убрајајући ту све словенске народе: Русе, Бугаре, Србе, Хрвате, Словенце, Словаке, Чехе, Пољаке. Сви су они заједно као Словени примили православну веру од Кирила и Методија. Међутим, касније под утицајем разних историјских збивања, неки од тих словенских народа су примили римокатоличку вероисповест. У Риму се свети Кирило упокојио, а свети Методије је постављен за Епископа панонског. Ученици свете браће Кирила и Методија, услед прогона од стране Франака и Германа, настављају своју мисију у Охриду, у данашњој Македонији и Бугарској. Можемо слободно рећи да је велико дело покрштавања словенских народа довршено у време ученика свете браће, те их због тога све називамо равноапостолним. Захваљујући њима и њиховој мисији, у деветом и десетом веку су крштени сви Словени. Наша Црква са правом свету браћу Кирила и Методија прославља као своје просветитеље и учитеље. Њихово дело у нашем народу је довршио свети Сава у дванаестом и тринаестом веку.
Узимајући све ово у обзир, морамо нагласити да Реч Божија никако не може остати затворена само у личну сферу изграђивања и узрастања појединца, већ нужно мора искорачити у друштвену и политичку стварност, одговарати на савремена питања власти и правде, и то не понављањем фраза насталих и стилизованих у духу прошлих времена, већ актуелним, живим и динамичним језиком јасног и одређеног изражавања вечне и неизмењиве истине. На овај начин ће Црква делотворно у светоотачком духу удовољити новим и променљивим појавама нашег времена, која неминовно потребују за правим курсним усмерењем и правцем. Главно средство сведочења за Цркву данас није самопоуздано проповедање Христа као Спаситеља свету који је већ чуо те речи и даље се оглушује о њих, него је први и главни метод еванђелског сведочења исти као у древној раној Цркви. Они који су видели начин живота првих хришћана, толико су били привучени његовом силом и лепотом, да су покушавали да пронађу извор таквог живота. У хришћанству је љубав истакнута као прва и највећа заповест. То је наравно љубав према Богу, највишем бићу које је и само љубав. Љубав садржи у себи и све остале заповести и она не зна за границе. Она иде до потпуног одрицања од себе и својих индивидуалних интереса и предаје се кроз покорност вољи Божијој, да би на тај начин човек добио што јачи узлет ка добру и ка Богу. У супротном, ако не постоји љубав, није могуће познати Бога. Први метод Јеванђелског сведочења је учествовање у љубави са онима који су прихватили Божију љубав према себи. „Ми волимо јер је Он најпре заволео нас“ (1 Јн 4, 19). Са мисионарске тачке гледишта занимљив је податак да је у првим вековима постојања јединствене Цркве у њеној пракси било заступљено скоро четрдесет различитих чинопоследовања литургије, док је у богослужбеној употреби било седамдесетак језика. Проблем није у томе на који се начин може избећи полифонија, него на који се начин та полифонија може преобразити у сагласно славословљење Бога. И као што сваки верник представља личност коју Црква освећује, тако и сваки народ поседује своју непоновљиву личност, која треба да се развија аутономно, на основу драгоценог Предања јединствене Цркве, јер у градини Господњој има места, као што и треба да буде, за сваку врсту цвећа.
„О, преславни народа словенских учитељи и просветитељи, свети равноапостолни Методије и Кириле, к вама, као деца ка оцу, светим учењем и списима вашим просвећени и у вери Христовој утврђени, сада усрдно притичемо и са скрушеним срцима нашим се молимо. Ако и завете ваше, као деца не усвојисмо, не сачувасмо, и да угађамо Богу како учисте, не трудисмо се, и од једномислија и љубави према словенима, као браћи у вери и по телу, како сте нам добро завештали, отпадосмо, као у давнини за време живота вашег неблагодарне и недостојне нисте одбацили, но добром им за зла узвраћасте, тако и сада, не одбаците молитве, грешних и недостојних слугу ваших, но, као они који имају велику смелост пред Господом, приљежно Га молите, да нас упути и обрати на пут спасења, расправе пак и раздоре, који су изникли међу једноверном браћом, умирите, отпале опет ка једномислију приведите и да сви ми будемо сједињени у једном духу и љубави у једну Свету, Саборну и Апостолску Цркву. Јер знамо, познато нам је, да много може да помогне молитва праведника код милосрдног Владике, ако се и за грешне људе приноси. Не оставите нас, ради грехова наших, сетну и недостојну децу вашу. Паства ваша од вас сабрана, а сада непријатељством раздељена и саблазнима од иноверних прелешћена, умањи се, од мислених вукова гоњене, овце ваше словесне се растурише. Дарујте нама, вашим молитвама, да будемо ревносни православци, да православљем загревани, отечаска предања добро сачувамо, устав и обичаје црквене да се трудимо да одржимо, да се удаљавамо од сваког лажног учења и тако да се трудимо живећи богоугодним животом на земљи, и да се живота рајског на небесима удостојимо, и тамо са вама заједно Владику свих, у векове векова, у Тројици Јединога Бога прослављамо. Амин!”
Протојереј др Нинослав Качарић, парох при храму Ваведења Пресвете Богородице у Зрењанину и доцент на Академији СПЦ за уметности и консервацију у Београду