Уочи 62. Међународног сајма књига у Београду, из штампе је изашла књига „Разговори са старцем Илијом“. Ово издање представља још један заједнички пројекат издавачке куће „Бернар“ и српске верзије портала Православие.ру. Име архимандрита Илије Ноздрина је добро познато како у Русији, тако и у Србији. Петровград.орг жели текстом Олге Рожневе да ближе упозна српске читаоце са личношћу једног од најпознатијих руских духовника.
Сазнавши да радим у манастиру Оптина, људи ме често питају: ”Има ли и данас стараца у Оптини?” или ”Како могу да разговарам са старцем?”
У почетку, било ми је непријатно због ових питања…После свега, чак и ми, који смо у окриљу Цркве дуже време, још увек смо почетници – духовна новорођенчад…Мој први духовни учитељ, игуман о. Сава, који иза себе има 40 година живота у Цркви, и 25 година у свештеничкој служби, понекад је говорио: “У духовној школи завршио сам два разреда, док је мој духовни учитељ, о. Јован Крестјанкин, био духовни професор (…)”
Да, старац је духовни професор. Али, зашто духовно новорођенче треба професора? Сваки искусни оптински духовник у стању је да одговори на почетничка питања…Међутим, људи упорно траже старце. Они траже Оптинског схиигумана, сада схиархимандрита, о. Илију (Ноздрина). Постављају му питања, моле за његове молитве, и желе да добију његов благослов. Рекла сам извесном Оптинском духовнику, игуману А, да ме овакве ствари смућују, а он ми је одговорио:
”Не узнемиравајте се. Старци су лепота православља, дух православља; они сведоче нашу веру истиниту. Кроз старца, човек спознаје Бога. Да ли су се људи XИX века смућивали, када су хиљаде долазиле у обитељ, к преподобном Амвросију? Понекад можемо чути од наших савременика “Сада старци висе не постоје.” Али, у ком веку је псалмопојац Давид испевао: “Исус Христос је исти и јуче и данас, и дарови Светога Духа исти су (…)”
Свако ко је упознао оца Илију, схватио би да је чак и пролазни сусрет са њим догађај од великог духовног значаја. Осећам исто. Милошћу Божијом била сам у прилици да разговарам са старцем у неколико наврата, да одем код њега на исповест и да из његове руке примим свето Причешће. Године 2009, након што ме је отац Илија упитао о мојим ранијим причама, благословио је да почнем да пишем. И након три година од како сам примила старчев благослов, ја, која никада није имала никакве контакте са уредницима књига, или са издавачима, написала сам и објавила књиге “Монашки сусрети” и ”Истините приче.”
Почела сам пажљиво да записујем приче о старцу, које су његова духовна чеда тако великодушно делила са мном, као и сведочења других људи, који су имали прилику да се упознају са оцем Илијом. Ове приче су биле некако ”нежне, тихе.” Као старчево смирење и кротост, која се кроз њих и њихове приповедаче настављала. Желела сам да их забележим тим тихим тоном, оним који људи користе када говоре о нечем драгоценом и важном.
Монахиња Филарета дозволила ми је да запишем њену причу о сусрету са старцем.
Мати Филарета – тада Људмила Гречина,- целога живота веровала је у Бога, али почела је да редовно одлази у цркву као одрасла особа. Након што је дипломирала на Московском Институту за ваздухопловство (МАИ), радила је као инжењер у одељену за прикупљање података о сателитско- ракетном лансирању. Уверена је, да није пронашла Бога, била би већ мртва, као и неки од њених колега, вршњака. Али, када човек узраста духовно, Господ му даје времена – не убира незрело воће.
Оцрковљене Људмиле Гречине догодило се прилично чудесно. Заједно са сином, била је на одмору у Италији. Изашавши у вечерњу шетњу, уживала је посматрајући брда и диван манастир, који се могао видети у даљини. Одједном, чула је глас који јој говори: ”Када се вратиш у Русију, пођи у манастир.”
Ове речи биле су тако јасне и прецизне, да је Људмила, тада 57 годишња жена, по повратку у Русију одлучила да се обрати старцу. Отишла је у Оптинску Пустињу, код Оптинског старца, оца Илије.
Увек је тешко доћи до оца Илије, јер многи чекају да се посаветују са њим, да замоле за његове молитве и благослов. Али Људмила, уз Божју помоћ, не само да је била у прилици да разговара са њим, већ је постала и старчево духовно чедо. Старац је прозорљиво предвидео њен монашки пут. Одмах јој је предложио да иде у Новодевички манастир.
”Шта – у Новодевички? Али то је музеј, оче!”
Старац се осмехнуо и одговорио: ” Тамо је манастир. Основан је пре четири месеца.”
”Али, ко ће мене узети у манастир, у овим годинама?”
”Иди, иди, и не сумњај. Узеће те тамошња игуманија.”
И он је описао игуманију, иако је никада није видео у свом животу.
Људмила је отишла Новодевички манастир и тамо живи већ 18 година. Отац Илија је постао њен духовни отац. Истина, она не виђа старца често. Једном, када је била већ монахиња, помислила је у себи: “Ретко виђам оца. Он мене сигурно и не сматра својим духовним чедом,” и та помисао ју је растужила. Након неколико дана, добила је писмо од старца. А почињало је речима: “Чедо моје духовно!” Баћушка јој је посало утеху(…)
Мати Филарета сећа се случајева прозорљивости њеног духовног оца: “Мој отац је могао да понови дословно разговоре, који су се одвијали у келији Новодевичког манастира, иако је био 400 км удаљен од Москве – у Оптини.”
Једнога дана, донела је свом духовном оцу поклон са ходочашћа по Александрији – мантију, веома квалитетну, од природног памука. Ставила је поклон у торбу и кренула да пронађе старца. Нико није могао да види шта је у пакету; требало је да то буде изненађење за оца…И идући тако кроз манастирску порту видела је старца како разговара са ходочасницима.
Мати Филарета стала је на страну и чекала да отац Илија заврши разговор, како би му предала поклон. Док је чекала, сетила се да би Старац одмах некоме другом давао поклоне које би примао. Сетила се како му је једна поклоница дала теглу џема од јагода, а он ју је одмах дао мати Филарети рекавши: ”Хајде да дамо овај џем матушки – њој треба више него мени.”
И почела је да размишља о мантији: Он је неће носити; сигурно ће је дати неком другом. Волела би да је он лично користи. Ово је одлична мантија! Не, неће он хтети да је носи…сигурно ће је дати неком другом…
И у том тренутку старац се окренуо ка њој и рекао: ”У реду, у реду, дај ми твој поклон! Хоћу, хоћу , носићу је!”
Мати Филарета се насмејала(…)
Једном ме је упознала са својом духовном сестром, схимонахињом Јелисаветом, која је такође била чедо старца Илије. И мати Јелисавета ми је испричала своја сећања на сусрете са старцем…
Она је такође пришла вери као одрасла особа, не само као мајка породице, већ и као бака. Она је ушла у веру као да ју је тражила целог свог живота. Пронашавши је, она ју је пригрлила као целебни извор, који лечи ране душе. Брзо је узрастала у вери, изгубила је интересовање за телевизију, заволела је пост и црквене службе. Осетивши потребу за духовним оцем, отишла је у Оптину.
Догађаји који су уследили нагло су се развијали. Видела је старца, оца Илију, окруженог ходочасницима, и силно пожелела да поразговара са њим неколико минута. Али, било је много људи и она је одлучила да сачека до следећег дана.
Сутрадан, старац није био у манастиру. Отишао је у метох, у Москву. Затражила је телефонски број метоха, и позвала упркос сумњама да ће бити у прилици да разговара са баћушком. Уследило је ћитање, а затим је неко упитао за број телефона и љубазно рекао збогом…”Па то је то,” помислила је. ”Није успело…било је глупо надати се… старац има више него довољно ствари о којима брине, па још да разговара и са сваком бабом која би жежела да га чује!”
Али, сутрадан, телефон је зазвонио. Прекидајући своје кућне послове, подигла је слушалицу. Подигла је слушалицу и само што није пала, – сам баћушка ју је позвао. И рекао јој дође до метоха, да поразговарају.
Отишла је да види старца. И он је разговара са њом, као да ју је знао цео живот. На крају разговора, отац Илија јој је рекао: ”И да ли знате да је Ваш даљи пут монашки?” и своме будућем духовном чеду дао је молитвено правило.
Неколико година баћушка јој је пружао духовну храну, а онда је дошло време када је старац рекао: ”Припреми се за постриг.” Постала је веома забринута, не схватајући како да се припреми за постриг… Ипак, отишла је архиђакону, оцу Илиодору, који је такође био старчево духовно чедо: “Како да се припремим за постриг?” А љубазни и предусретљиви отац Илиодор, одмах ју је повео назад старцу и упитао духовног оца:
”Оче, благословите да сестру одведем у Шамордино, како би тамо могли да јој сашију монашке одежде за постриг.”
Отац се окренуо и погледао их пажљиво. Понекад је имао тако оштар, проницљив поглед; чинило се да види не само саговорника, већ и његову прошлост и будућност. И сада, гледајући своју духовну децу проницљиво старац је рекао:
”Не треба нигде да иде. Сашиће јој одежде у Даниловском манастиру.”
Она није имала пријатеља у овом манастиру. Али, добро, старац је рекао – мора да он зна боље. Будућа монахиња вратила се у Москву. А у то време, она је била парохијанка храма царевића Димитрија. При том храму била је организована прва школа милосрдних сестара, посвећена св. мученици Јелисавети. Настојатељ храма био је отац Анатолиј. И она је са њим поделила своју бригу о монашким одеждама, а он јој је одговорио:
“Питаћемо једну од сестара у нашој школи, она шије. Ваља, дођи овамо.”
Ваља је трчећи дошла и радосно пристала да помогне. А сутрадан, саопштила је да
ће одежде бити сашивене бесплатно – на славу Божију.”
”Где такви добри људи раде?”
”Како где? Ја радим у Даниловском манастиру, тамо шијем одежде…”
И тако је круг био затворен. А ипак, старац никад није видео Ваљу…
И тако је баћушка постригао своје духовно чедо у част св. великомученице Јелисавете.
Људи често питају: “Какав је старац Илија?” На ово питање је тешко одговорити. Како можемо ми, који живимо разумом и интелектом, да разумемо духовног човека?
Духовни човек – он види и разуме све, али они који живе по разуму, не могу да схвате и разумеју оне који живе по духу. Ми само осетимо благодат Божију, љубав и понизност, која долази из духовног човека, и наша срца су привучена његовим речима.
Након службе, баћушка излази на солеј храма посвећеног Казанској икони Мајке Божије, а према њему се пружају руке ходочасника тражећи благослов, молитве, предајући му списак имена. Поред мене стоји висок, снажан мушкарац, а на његовом лицу је туга. Он покушава да се приближи старцу, али испред нас је много људи. Са ужасом примећујем да мој сусед тихо плаче, од муке душевне и страдања. Тешко је гледати човека како плаче, и ја очајнички покушавам да смислим како да му помогнем да дође до старца.
А отац Илија, иако низак растом и потпуно заклоњен групом испред нас, својим духом чује овај плач. Гомила се раздваја, и он сам прилази уплаканом човеку. Видимо како га старац нежно грли, као мајка која теши своје уплакано чедо. Човек кроз сузе покушава да објасни, да каже о својој жалости, и људи схватају да је у питању губитак вољене особе. Човек већ рида, спушта главу на старчеву раме, а баћушка, и сам скоро плачући и јецајући, нежно грли уплаканог човека. Таква је љубав на лицу старчевом(…)
Тако они стоје, прислоњени један уз другог, и свако већ схвата да се баћушка моли за овог страдалника, свом снагом своје духовне моћи. Постепено, човеков јецај се смирује, а лице му се мења на неки суптилан начин. Тешко је описати речима…очај и патњу смењује нада и утеха…Тако то бива када неко преузме ваш бол и ваше патње.
Следећег дана, на вечерњој служби, Оптинска братија излази из олтара са полијелејем, и стају у два реда, по старешинству у хиротонији. Моје сестре и ја стојимо међу верницима и ходочансицима у близини центра храма и чујемо како један од браће, који је мислио да је старац заузео место испод његовог духовног чина и части, говори: ”Баћушка, стојите на погрешном месту.” И Старац понизни иде на другу страну. А тамо се братији учинило да старац стоји на почаснијем месту и они му опет говоре: ”Баћушка, није овде него тамо.” И он опет смирено прелази на другу страну. Тамо, опет му рекоше. ”Не овде, баћушка, тамо” док један од старијих монаха, схвативши шта се дешава, није проговорио: ”Шта то радите? Оставит старца!”
А баћушка, сасвим смирено, прелазио на коју год страну би му рекли. Он, духовни отац монашког братства, није показао ни знак љутње, нити било какву узнемиреност. Узнемиреност је својствена гордости и сујети. Како то да сам ја урадио нешто погрешно? То није одлика кротког и смиреног човека. Истовремено, кроткост и смирење уопште није самопонижење!
Баћушка даје благослов једном искушенику да прочита 50. псалм, а он није разумео и пита: ”Педесет пута да читам?” И сви присутни му се смеју. Међутим, старац се не смеје. Он је тако осетљив, и има такву љубав према људима, да чак и не даје наговештај да је његов сабеседник погрешио. Понаша се као да је све у реду. И нежно, с љубављу објашњава: ”Не, не педесет пута, једном прочитај.” И сви ми, који смо се смејали остајемо постиђени због свог подсмеха човеку који једноставно није разумео…
Господ, по милости својој, подарио је нама старце… Епископ смоленски и вјазмански Пантлејмон (Шатов) писао је о савременом старцу, оцу Павлу (Троицком): ”Знате, пришао сам к вери као одрастао човек, и у мени, чак и када сам постао свештеник, појавила би се неверица. Када сам упознао оца Павла, на ове помисли одговарао бих на следећи начин: -Ако отац Павле постоји, значи да Бог постоји.- Чињеница да отац Павле постоји за мене је била најбољи доказ да Бог постоји.
И без обзира колико је тама густа, без обзира какве мисли ђаво убацује у моју празну, глупу главу, без обзира какве помисли испуњавају моје зло, окамењено срце, моје сећање на оца Павла и сазнање да је благодат дата човеку од Бога, коначно, чувају ме од неверја, од очаја, помажу да одолим разним искушењима, којих је толико много у животу.”
Исто би се могло рећи и за старца Илију (…)
Аутор: Олга Рожнева
Превод с енглеског Бојана Србљак
Извор:http://www.pravoslavie.ru/english/58303.htm
Преузето са сајта манастира Лепавина