Драга моја браћо, наша Црква већ два миленијума преноси Благодат својих Светих Тајни, на добро познат, толико хуман и истовремено благословен начин, а за „исцељење и оздрављење душе и тела“.

Цркву никада није проблемотизовала нити компромитовала модерна логика омаловажавања, већ Црква свакодневно живи с искуством потврде једног великог чуда.

Да ли је могуће да Свето Причешће буде узрок болести или да нанесе чак и најмању штету?

Да ли је могуће да Тело и Крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе?

Верници се вековима причешћују, како здрави тако и болесни, из исте Света Чаше и истом светом кашичицом, које никада не дезинфикујемо и никада се никаква болест није појавила.

Болнички свештеници, чак и они инфективних клиника и одељења, причешћују вернике, а након тога са побожношћу и сами употребљавају остатке истог Божанског Причешћа и без обзира на све то, ови свештеници настављају да живе веома дуго.

Свето Причешће је оно најсветије што Црква и људи имају, највећи лек икада душе и тела. Ово је учење и искуство наше Цркве.

Они који не вјерују у Васкрсење Господа, они који исмевају Његово рођење од Дјеве Марије, они који поричу мирис светих моштију, они који презиру светост и преподобност, они који мрмљају против наше Цркве, они који желе укинути и најмањи траг вере из наших душа, природно је да покушају да искористе ову прилику да нападну и вређају Свету Тајну Божанске Евхаристије.

Чињеница да су англиканци и католици из предострожности одлучили да прекину давање божанских дарова у оба вида (и хлеба и вина), не показује, како неки тврде, њихову разборитост, опрезност и слободу, већ та чињеница најбоље показује њихову огромну удаљеност од наше Свете Цркве, која је евхаристијска како у свом богословљу тако и у животу. То показује удаљеност других хришћанских „цркава“ од наше Цркве која живи, верује и проповеда ову Тајну Причешћа. Удаљеност других хришћанских група, које индиректно признају одсуство Божје Благодати и знакова Божијих из њихових ткз. светих тајни, као и губитак њиховог Црквеног идентитета. Живот без Свете Тајне Причешћа изгледа као озбиљна болест без лека.

Нажалост, велики проблем није вирус грипа – како то тврде „мас медији“ – нити глобални вирус панике – како тврде медицинске асоцијације – већ вирус омаловажавања и микроб маловерја.

А најбоља вакцина за све ово је наше често „са чистом савешћу“ и „неосуђено“ учешће у Божанским Светим Тајнама. Наш одговор на овај нечасни изазов наших дана јесу наши сопствени животи.

Добро је да наши проницљиви духовници, након расуђивања, код верника за које сматрају да не постоје духовне препреке, подстакну што чешће приступање Бесмртним Тајнама у овим тешким временима, а онима који немају благослов да тако често приступају животодавној Чаши, да када то чине, чине са „страхом Божијим, са пуно вере и искрене љубави.“

О аутору

Међу најзанимљивијим личностима савременог православља, али и у света духовности уопште, свакако је Митрополит Мeсогеје и Лaвриотике Г. Николај Хаџиниколау. У Атини је дипломирао физику, на Харварду магистрирао астрофизику, а на Институту за технологију у Бостону магистирирао механички инжењеринг, докторирао биомедицинску технологију на Харвардском медицинском факултету, магистар богословља постао на Грчком богословском факултету у Бостону, а степен доктора теологије стекао на  Богословском факултету у Солуну. У Америци је био запослен у НАСИ, као консултант за свемирску медицинску технологију, а истовремено радио у више болница где изналази нове методе за лечење коронарних болести. Потом оставља све и одлази на Свету Гору, где се после двогодишњег искушеничког стажа, замонашио у манастиру Симонопетри. За митрополита Мeсогеје и Лaвриотике изабран је 2004. Године.

Данас је члан Светог Синода Грчке Православне Цркве, порфесор медицине и теологије, директор Државног центра за биомедицинску етику, оснивач прве болнице под патронатом Цркве и пре свега први свештеник једне од најважнијих митрополија у срцу Грчке државе, у Aтинској регији. Приредио је и написао већи број књига и чланака у којима критикује комерцијализацију људског здравља и живота уопште, и опомиње савремену цивилизацију да технологија не може бити њен господар, и да се у древним правилима манастирског и монашког живота могу пронаћи многа једноставна решења за такозване капиталне проблеме данашњег човека.

Преузето са странице ГПЦ Agiorit