Недавно је у оквиру трибинског програма Културног центра у Зрењанину одржана трибина на тему: „Допринос верске наставе моралности младих“. Предавач је био Протојереј Др Нинослав Качарић, парох при храму Ваведења Пресвете Богородице у Зрењанину. Предавач је до сада био задужен за организацију верске наставе и писање уџбеника из верске наставе у Епархији банатској (Вршац) Српске Православне Цркве. Доносимо уводни део обимне докторске дисертације, на ову тему, уз сагласност аутора.
![](https://petrovgrad.org/wp-content/uploads/2017/12/20171205_193345.jpg)
Демократске промене почетком 21. века отвориле су могућност традиционалним верским заједницама на територији Републике Србије, а међу њима посебно Српској православној цркви (по броју својих чланова највећој верској заједници), за остваривање њене мисије у школском систему, као и за утицај на морално васпитање и живот младих. Иако се мало аутора на нашим просторима бавило темом религијског образовања, за теоријску основу овог рада су могла послужити схватања о моралности познатих филозофа и психолога који су се бавили развојем моралности, као и педагошка схватања о подстицању развоја моралности, те методолошки начини проучавања моралности и моралног васпитања код нас и у свету. Филозофи, педагози и психолози су на свој начин доприносили упознавању моралног развоја и начина формирања моралне особе, али ипак, нису сви имали јединствен став нити су се сви бавили развојним ступњевима који су значајни за морално васпитање, и који, у једном делу, одговарају овом истраживању, него се то кроз историју мењало. Међутим, све то је ипак у извесном смислу само део онога чиме се бави верска настава, односно део који се односи на есхатолошку моралност је на известан начин индиректно дотицан у филозофској и психолошкој литератури.
![](https://petrovgrad.org/wp-content/uploads/2017/12/20171205_193434.jpg)
Намера овог рада јесте утврђивање у којој мери верска настава утиче на моралност младих, кроз испитивање повезаности сета религиозних и сета моралних својстава са индикаторима остварења моралности, односно утврђивање нивоа моралности младих који похађају верску наставу.
Као репрезенти моралних својстава одабрани су: 1. интегритет (поступање у складу са принципима, вредностима и уверењима, причање истине, залагање за оно што је исправно, испуњавање обећања), 2. одговорност (преузимање одговорности за личне изборе, признавање грешака и пропуста, прихватање одговорности за служење другима), 3. саосећање (активна брига о другима), 4. праштање (спремност на праштање сопствених грешака, спремност на праштање туђих грешака).
![](https://petrovgrad.org/wp-content/uploads/2017/12/20171205_193443.jpg)
Поред тога што се у овом раду настоји да се емпиријским путем пронађу и пруже одговори на поменуто питање феномена односа религиозности и моралности као ефеката верске наставе, налази истраживања имају и практичне импликације на организацију верске наставе. У истраживању су постављени задаци да се утврде систем вредности, морални ставови и ниво есхатолошког узрастања младих који похађају верску наставу, као и да се утврде фактори који доприносе моралном васпитању у верској настави. Основна претпоставка односи се на то да млади који похађају верску наставу имају развијену моралност, а посебне хипотезе на то да млади који похађају верску наставу имају хришћански систем вредности и позитивне ставове према хришћанском моралу, те да верска настава статистички значајно доприноси есхатолошкој моралности младих.
Истраживање је спроведено међу испитаницима основношколског узраста (7. и 8. разреди) и средњошколског узраста (3. и 4. разреди), јер се на овом узрасту остварује диференцијација и актуелизација потенцијала, кроз јасне назнаке владања садржајима одређене области и креативне продукције у неком социјално релевантном облику. Завршни разреди основне и средње школе подразумевају присуство високих способности кроз специфичне домене и области знања, уз профилисана и конзистентна интересовања за друштвено-моралне проблеме, преиспитивање исправности правила понашања и закона који се младима намећу од стране породице или вршњака, као и могућност апстрактног мишљења. (Coleman & Cross, 2001). Узорак је невероватносни, пригодни – групни – према узрасту, па је начин узорковања обухватио и елементе стратификованог узорка. У оквиру три стратума, упитником је испитано 446 ученика основних и средњих школа са територије Епархије банатске.
Од значајнијих налаза издвајају се:
![](https://petrovgrad.org/wp-content/uploads/2017/12/20171205_195424.jpg)
– у систему вредности младих уочава се да су љубав и чистота срца најреспектованије врлине, да већина испитаника има негативан однос према истополним браковима, те да страх од казне диктира морално понашање, а интернализација још увек за основу има спољашњи ауторитет, што указује на хетерономни степен развоја моралности, док разлике између пола, места обитавања и узраста нису значајне;
-у вери и есхатологији младих уочава се аспект есхатолошке моралности који је на високом нивоу, будући да испитаници поимају Бога као живу и конкретну Личност Господа Исуса Христа присутну у Цркви Духом Светим, а однос са Њим кроз љубав, веру, молитву и конкретно учешће у Светој литургији као икони Царства Небеског доживљавајукао пресудан за остварење Боголикости, док Вечни живот представља васкрсење мртвих у другом доласку Христовом и остварење узвишене моралне личности. Разлике између пола, места обитавања и узраста испитаника, у погледу узрастања у есхатолошком аспекту моралности, говоре у корист старијих испитаника, женског пола, из градске средине;
![](https://petrovgrad.org/wp-content/uploads/2017/12/22555664_1509978445737747_9080234885405633013_o.jpg)
-у доприносу верске наставе моралном формирању личности увиђа се да су вера у Бога и жеља да се верски образују главни разлози опредељења испитаника за похађање верске наставе, да је личност вероучитеља од великог значаја, а њен допринос зависи од познавања садржаја које преноси ученицима, да је најзначајнији начин извођења верске наставе путем посета Светим храмовима и учествовања у црквеним богослужењима, уз тумачење смисла црквених празника и богослужбених радњи, док су најмање значајне информационо-комуникационе технологије. Практична педагошка импликација ових налаза јесте посвећивање посебне пажње кадровском потенцијалу.
Цео рад др Нинослава Качарића можете погледати овде:http://ff.uns.ac.rs/studije/doktorske/uvid_javnosti/NinoslavKacaricDisertacija.pdf