Када је Република Србија, 2012. године, почела да обележава 11. новембар као државни празник, уз радост празновања поводом Дана примирја у Првом светском рату, донешена је и уредба о специфичном амблему који ће се у недељи уочи Дана примирја симболично носити на реверу. Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae) је цвет који се носи као званичан симбол примирја, учешћа српске војске, страдања и искушења кроз које је прошао српски народ током и после Првог светског рата и васкрснућа Србије.
![](https://petrovgrad.org/wp-content/uploads/2021/11/natalija_ramonda_793942365.jpg)
Наталијина рамонда, позната као „цвет феникс“, постала је симбол српског страдања у албанској голготи током Првог светског рата будући да има особину да се, када наступи сушни период, притаји и осуши, да би са поновним доласком кише „васкрснула“ и поново озеленела. Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae) припада фамилији Gesneriаcеае која, углавном, обухвата биљне врсте распрострањене у тропским и субтропским областима.
Рамонде су реликти терцијара, времена када је клима у Европи била топлија и влажнија. За време леденог доба оне су нашле скровиште у клисурама и кањонима где их данас најчешће и налазимо. Ове биљке, тзв. „живи фосили“ данас неповољне утицаје спољашне средине, у великој мери, преживљавају захваљујући поикилохидричности, па се још и називају „биљке које васкрсавају“. Наиме, када наступе неповољни услови на станишту, као што су недостатак влаге, ниске или високе температуре, долази до успоравања физиолошке активности и биљка улази у тзв. анабиозу, физиолошко стање у коме се њихов метаболизам успорава, а надземни органи дехидрирају. Након што се повољни влажни услови поново успоставе, биљка се постепено опоравља, успоставља нормалну физиолошку активност и озелењава. Ову јединствену појаву први је уочио ботаничар Павел Черњавски, који је случајно просуо воду по једном хербарском примерку R. nathaliae. Када је сутрадан отворио хербаријум угледао је зелену биљку.
![](https://petrovgrad.org/wp-content/uploads/2021/11/37325_ramonda-natalija-foto-vikip_f.jpg)
Наталијину рамонду 1882. године је у Јелашничкој клисури надомак Ниша открио познати српски лекар и ботаничар, др Сава Петровић. Др Сава Петровић је био дворски лекар Краља Милана Обреновића, који је у то време своју функцију обављао из Ниша. Иако је, првенствено, желео да новооткривеној врсти да име нишка рамонда, одлучује да у част Краљице Наталије врсти да име Наталијина рамонда. Наталијина рамонда је трећа и последња откривена врста из рода рамонди, после српске рамонде откривене на Ртњу од стране Јосифа Панчића и Рамонда мyцони, која је ендемит Пиринејског полуострва.
Наталијина рамонда, осим у Србији, расте и у Македонији, северној Грчкој, Албанији, Црној Гори, на северозападу Бугарске.
![](https://petrovgrad.org/wp-content/uploads/2021/11/Ramonda_nathaliae.jpg)
У Србији, поред Наталијине рамонде, заступљена је и српска рамонда (R. serbica). Српска и Наталијина рамонда, обично, расту одвојено, међутим, постоји и једна зона где се њихови ареали сусрећу. То су два локалитета у ЈИ Србији – Облик у Сићевачкој клисури и Радовански Камен у Јелашничкој клисури. Сличности међу рамондама су велике, па тако српску и Наталијину рамоду разликујемо по томе што су крунични листићи код Наталијине рамонде преклопљени, а код српске нису; листови Наталијине рамонде су правилно назубљени, а код српске неправилно и израженије назубљени; цвет Наталијине рамонде је тамно љубичасте боје, а цвет српске рамонде светло љубичаст.
Завод за заштиту природе ради на очувању врсте, па су подручја на којима она расте проглашена за заштићена подручја – ПП Сићевачка клисура, СРП Јелашничка клисура, СРП Сува планина, НП Шар планина.
Петровград.орг