Извод из поглавља „Дубоки корени културних традиција“ књиге „Чари прошлих дана“ Богдана Чипилића. Завичајни књижевник Новог Бечеја и Врањева је у својој књизи описао стару ратарску народну игру под називом Цуре или Трлење коју су Бојан Костреш и његови истомишљеници преименовали у „Шоре“ и прогласили је „чобанском игром“.
Млађи, који ће недељу провести код куће око 10 сати се скупљају у одређеној улици, која има дуг слободан зид без кућа и прозора, а да нема већих јаркова, где играју „цуре” – “трљења“ (у Врањеву се та игра називала “цуре“, а у Новом Бечеју „трлење“).
То је игра са лоптом – крпењачом. Лопта је од старих крпа пречника од 10-12 сантиметара извезена канапом тако чврсто да постаје прилично тешка и лако се може бацити као свака грудва и до 30-40 метара, или кад се удари штапом да лети 50 и више метара. У игри су, поред мушкараца, учествовале и девојке, али увек је било претежно мушкараца. Поделе се у две екипе приближно истих снага. При подели у екипе испуњавају се и жеље појединаца са којим друштвом жели да буде у екипи, али ипак то не сме да иде на штету равноправности екипа. У противном игра није интересантна.
Најчешће су екипе биле од по 10 играча. Једна екипа служи, а друга „шора“ (тако се називало ударање лопте штапом). Да би се у почетку игре одредило која ће екипа служити „трлити“ (по томе се у Бечеју и игра назива) узима се штап и вође екипа хватају штап шакама наизменично одоздо па до горе (од једног до другог краја штапа који се држи у вертикалном положају) и она екипа за чијег вођу није остао део штапа да га обухвати шаком, служи ће, а она друга екипа ће „шорати“.
Пре него што игра почне одреде се „мете“. Растојање од места „шорања“ од око 50-60 метара дужине у правцу у коме се лопта „шора“. Ту раздаљину мора да претрчи играч из екипе која „шора“, а да га противничка страна не погоди лоптом. Трчи се увек поред празног зида (без прозора) како не би дошло до ломљења стакла или било какве друге штете.
Сваки играч из екипе која „шора“, има права да три пута „зашори“ лопту штапом. Лопту за ударац штапом подбацује један из екипе која служи, а осталих девет из те екипе хватају „зашорену“ лопту. Циљ је да се она ухвати док није пала на земљу, јер се онда може брзо додати оном који је у најповољнијој ситуацији да гађа оног из противничке екипе који треба да претрчи дужину „мете“. Од оних који „шорају“ циљ је да „зашори“ што дуже, да прође више времена док се лопта не пренесе до оног који може најлакше да погоди оног који трчи, тј. да онај што лакше и без опасности буде погођен, претрчи. Мета се не мора претрчати ођедном у оба правца, већ се бира погодан тренутак за то. То може најчешће да буде онда кад је лопта добро „зашорена“ па је из противничке стране нико „не укечи“ (не ухвати) већ док се лопта заустави па док је добаце оном који је у повољном положају, да гађа оне који трче. Погодак кад је противник стигао на било коју од две мете нема утицаја на игру.
Сваки играч екипе која „шора“ има право три пута да штапом погоди лопту. То не значи да је мора погодити, јер може и да је промаши, а промашај се рачуна као да је ударио лопту. Да ли ће погодити лопту много зависи и од оног који му лопту подбацује. Ту долази до злоупотребе правила, јер је он дужан да лепо подбаци, а ако то не учини, онај који „шора“ може да одбије да прихвати тај подбачај. Понекад подбацивач толико лоше обавља посао да га екипа која „шора“ једноставно одбије и тражи да противници одреде другог подбацивача.
По правилу први „шорају“ они најслабији (најлошији играчи) а најбољи се остављају на крају серије, јер што ће он јаче „зашорити“ то ће лопта даље отићи, а тиме је створена шанса онима који су обавили „шорање“ да претрче мету макар у једном правцу, а ако то неком успе и у оба правца. Онај који је претрчао мету у оба правца, а да није погођен лоптом од стране противничких играча, стиче право на поновно „шорање“ три пута. Они, који су погођени лоптом приликом претрчавања мета испадају из даље игре. Све тако док се не елиминише и последњи играч из екипе која „шора“, екипа која служи остаје у том положају – „трли“. Kада погоде лоптом и последњег играча који су стекли право да „шорају“, јер нису успели да претрче мету, они своју улогу предају противничкој страни, а они одлазе да „трле“. То се тако врши наизменично до поднева. После ручка и краћег одмора негде око 3-4 сата поподне игра се наставља, па траје до сумрака.
Игру прате старији мушкарци и деца (жене су заузете око недељног ручка) и бучно навијају сваки за екипу за коју се определио, било због тога што им у одређеној екипи учествује син, ћерка или брат, а ако није најближи рођак, онда је добар комшија. Тако се то понављало сваке недеље и празника у периоду пролећа.
Kад наступи лето и настану радови косидбе и вршидбе пшенице престаје интерес за оваквим разонодама, јер је умор у току радних дана толико велик, да је недеља као дан потпуног одмора (мировање) баш дошла као „поручена“. Можда се и без тог умора преко лета због велике жеге, а и прашине која се створи на улици где на коловозима достиже дебљину од 5-10 цм, није играло „цуре“.
цуре, а у Новом Бечеју трлење„. На слици: Панорама Новог Бечеја и Врањева у X веку. Фото: Нови Бечеј онлајн.Пренето са: Нови Бечеј онлајн.