Грађани подносе захтеве за документима предузећа која су угашена или ради решавања неког имовинског спора. Историјски архив некад једноставно таква документа нема, јер им упркос законској обавези нису ни достављена, пошто у таквим случајевима о ономе шта ће се предати архиву одлучује давалац докуменатације који ју је вероватно по преузимању фирме уништио. Управо о овим темама за Петровград.орг говори искусни економиста и архивиста Никола Петричић из Зрењанина.

Друштвено-економске промене које су почетком деведесетих захватиле посткомунистичке земље средње, источне и југоисточне европе и у којима су оне практично већ окончане, код нас су услед политичких околности које су владале деведесетих година касније отпочеле и још увек су у току. Као један од најважнијих чинилаца ових друштвено-економских промена је својинска трансформација чији се крај назире јер је велики број друштвених предузећа добио новог титулара својине. У светлу овакве својинске трансформације наша струка се налази пред бројним изазовима које доносе нови моменти по питању статуса архивске грађе, смештаја и чувања од стране нових власника трансформисаних предузећа.

Искуства са којима се спољна служба суочава на терену су различита. Од прихватања обавезе чувања и бриге за наслеђену архивску грађу купљеног предузећа од стране новог власника, до потпуног немара и незаинтересованости не само за архиву која је настала у претходном периоду, него и за сам историјат предузећа и за све што се дешавало пре њиховог доласка у предузеће као нових власника.

Пошто је могућност информисања о статусним променама у разним привредним субјектима са наше територије једино могућа путем медија, јер нас нико званично, службеним путем не обавештава о тим променама , ови процеси се врло брзо одвијају и може се на њих реаговати само накнадно .

Мада тешко применљив превентивни начин деловања је најцелисходнији у оваквим случајевима и он би предупредио сваки могући несавесни однос према архивској грађи. На терену од случаја до случаја, од предузећа до предузећа, ситуација је потпуно различита. Практично сваки пример промене власништва је прича за себе.

Од ситуација када нови власници сами зову архив и интересују се по питању својих обавеза везано за смештај, чување и евидентирање архивске грађе, до најтежих могућих облика уништења или шкартирања архивске градје и рег. материјала мимо сваке листе категорија рег. материјала и мимо знања надлежног архива.

Страни и наши власници и однос према грађи

Када су нови власници привредних субјеката из земаља западне европе више је таквих примера углавном сами зову архив ради успостављања будуће сарадње и интересују се за своје обавезе по питању чувања, смештаја и евиденције архивске грађе. Некако чини се да пошто долазе из добро организованих и уређених држава, где се зна ред у сваком погледу, једноставно имају друштвену свест на високом нивоу о значају архивске грађе, и схватају наш позив.

Као по правилу потпуно супротан случај је када су у питању својинске трансформације када су нови власници предузећа наши људи. Ту апсолутно нема бриге за архивску градју и она је углавном оно последње о чему они воде рачуна. Наилазимо током рада на најдрастичније примере намерног уништења архивске градје, отудјења, шкартирања регистратурског материјала на своју руку без икаквог писаног трага (записника о излучивању)…

Упозорење грађанима који долазе у архив и траже документа

Често се као проблем јављају и случајеви када нови власници купе само објекте неког пропалог предузећа које више не егзистира, а накнадно се у објекту пронађе архива тог бившег предузећа. Нове власнике уопште и не интересује та архивска градја него су нестрпљиви да је се што пре отарасе. Чак и када се новим власницима стави до знања значај и важност архивске градје они то прихватају као нужно зло које морају да прихвате и да о томе воде рачуна зато што постоје за њих „неки прописи“ који регулишу статус, смештај и начин евиденције архивске градје.

На неки начин би се могло рећи да је још најбољи епилог што се тиче наше службе и саме архивске градје у предузећима која се нису снашла у новонасталим околностима пословања, када се предузећа не трансформишу на успешан начин.

Онда се у највећем броју случаја после завршеног стечаја архивска грађа преузима од стране архива и нема те неизвесности шта ће се са њом десити и какав ће третман имати од стране новог власника. То је посебно важно када се ради о старој архивској грађи која има велику вредност , и за коју је најсигурније да је у архиву, уместо да буде препуштена на милост и немилост неком новом власнику фирме.

Примери који опомињу

Неколико примера представљају најтеже облике уништења веома вредне архивске грађе.

Пример фабрике намештаја “Жарко Зрењанин“ из Зрењанина , фабрике са вишедеценијском традицијом у којој није сачуван апсолутно ниједан дужни метар архивске грађе након што је она прешла у руке нових власника говори сам за себе.

Случај зрењанинске фабрике дувана која егзистира чак од прве деценије прошлог века, у којој је на волшебан начин потпуно нестала готово цела архива упозорава на самовољу нових власника на коју се мора одговорити на адекватан начин, али из ових или оних разлога архивима су често везане руке.

Међутим много су чешћи примери промене власништва у предузећима који су неретко праћени мањим или већим потресима, али се то није одразило на бригу, смештај, евиденцију и свеукупан однос према архивској грађи.

Примери добре праксе

Примери фабрике лекова “Југоремедије“, фабрике млека и млечних производа“Млекопродукта“, фабрике коже “Тоза“, фабрике радијатора “Радијатор“ говоре у прилог чињеници да је ипак много више случајева у којима се приватизација привредних субјеката није одразила на положај и статус архивске грађе у тим предузећима.

Обзиром да је масовна приватизација код нас каснила због догађаја из деведесетих година, могле су се извући поуке из земаља које су завршиле свој транзициони период, и искористити искуства са њихових примера приватизације предузећа и поступања са архивском грађом у таквим случајевима. Међутим пошто се наша земља још увек бави решавањем неких суштинских, државотворних питања није се ни могло очекивати да се може усресредити на решавање стања у нашој области (култури).

Закључак

Данас када су ове велике друштвене реформе укључујући и саму својинску трансформацију већ на измаку архивска служба је испратила сам процес онако како је у објективно датим околностима једино и могла. У општем стању друштвеног слома и разних трагичних догађаја који су нас не тако давно задесили, још се може и рећи да је уз ређе примере оштећења и уништења архивске грађе од стране нових власника приватизованих предузећа ипак у целини гледано архивска грађа опстала на терену и да је сачувана у безбедном стању.

На архивима је задатак да у наредном периоду наставе да инсистирају на афирмацији свог статуса и положаја у друштву и подизању друштвене свести о значају архивске грађе као једног од сведочанстава времена која су за нама и која ће бити за нама.

Приредио Петровград.орг