Непоколебљиви заступници неолиберализма у Србији… своје теоријске економске закључке изводе из метафизике, а не из емпиријских чињеница, занемарујући при том да је економска наука друштвена, а не нека чисто академска, апстрактна, метафизичка, езотерична или ларпурлартистичка дисциплина. Економска наука, пре свега, треба да помогне носиоцима економске политике у настојањима да обезбеде дугорочно одржив динамичан привредни раст уз пуну запосленост, те социјално одговорну и праведну расподелу националног дохотка…Раскорак између неолибералне теорије и резултата који се на бази ње остварују у пракси је очигледан. Под плаштом допадљивих теоријских парола којима се обећава општи просперитет и благостање за све, у пракси се неолиберализам показао као социјално неодговоран, морално неосетљив и економски неефикасан... [1] [2]

(Нео)либерални корени кризе

Актуелна светска економска криза, [3] као и криза из 30-тих година ХХ века настале су у САД а касније се прошириле на цео свет. Последице кризе из 30-тих година прошлог века биле су катастрофалне. Дошло је до огромног пада БДП, незапосленост је достигла невероватне размере, депресија је трајала све до Другог светског рата, коме је, према многим ауторима, добрим делом, допринела и ова криза.

Економске политике које су довела до криза из 30-тих година прошлог века, као и актуелне кризе, биле су утемељена на веровању у апсолутну ефикасност „невидљиве“ руке тржишта, односно саморегулишућег laissez-faire тржишта. Корени актуелне кризе као и оне из 30-тих година прошлог столећа налазе се у тријумфу (нео)либералног капитализма, то јест економског дарвинизма [4] као права јачег, моћнијег, егоистичнијег и похлепнијег на бази приватне својине. До обе кризе долази у тренутку када прерасподела доходака и концентрација богатства у друштву достиже забрињавајуће размере, односно када се безобзирно жртвује добробит великог броја људи зарад просперитета једне мале групе најбогатијих.

На последња два прелома векова (XIX у XX, те XX у XXI) светском економијом, бар у теоријском смислу, владала је идеологија либерализма, односно неолиберализма. [5] Као што је познато, либерализам инсистира на индивидуалним слободама, владавини права и приватној својини и залаже се за радикално ограничавање улоге државе у привреди и њену улогу своди на обезбеђење закона и поретка укључујући заштиту приватне својине. Имајући у виду да је либерализам идеологија која се реализује у интересу моћних и богатих, односно да је у функцији повећања материјалног богатства уског слоја на рачун огромне масе становништва, логично је да се држава нашла на мети оштрих напада либерала, јер се као главна препрека у остварењу њихових интереса појављује држава која треба да води рачуна о општим и националним интересима који се реализују у корист већине грађана. [6]

После фијаска идеологије либерализма након светске економске кризе 30-тих година ХХ века чинило се да ће дефинитивно доћи до напуштања илузије либералног капитализма, али је последња laissez-faire инкарнација – неолиберализам довео до актуелне светске кризе. [7] Поготово се то чинило јер је по завршетку Другог светског рата (када се у економској теорији, али и пракси, наглашава потреба за активном улогом државе у привреди) наступио релативно дуг период динамичног раста светске привреде.

Међутим, 1970-тих година најмоћнија економија – САД показује знаке слабости. Томе доприноси неколико фактора: инфлаторна монетарна и фискална политика која се проводи у време кулминације рата у Вијетнаму (прва половина 1970-тих година); дестабилизација светске привреде због једностраног одустајања САД (15. 08. 1971) од конвертибилности долара у злато; вишеструки скок цена нафте (1973-1974) итд. Привреда САД бележи економску стагнацију у условима релативно високе инфлације и време 1970-тих година одмах је проглашено периодом велике стагфлације.

Нови идеолози слободног тржишта – неолиберали (предвођени Милтоном Фридманом) [8] су то искористили као доказ неспособности државе да управља привредом. Овај интелектуални преврат створио је плодно тло да на власт у САД, одмах почетком 1980-тих година дође Роналд Реган, који је идеје слободног тржишта реализовао у пракси. У свом првом инаугуралном говору (јануар 1981) Р. Реган је изјавио да у садашњој кризи држава не решава наше проблеме и да је она постала проблем, те да намерава да ограничи њен обим и утицај. У том циљу предузете су следеће четири мере: смањење пореза на високе приходе, ограничавање федералних расхода, већу дерегулацију и предају кључних државних функција приватном сектору.

Међутим, како признаје и Џефри Сакс (у књизи The Price оf Civilizatiоn, 2011), основне последице неолибералне „револуције Регана“ нису биле конкретне мере, већ нова општа антипатија према улози државе, нови однос пун презрења према сиромашнима који зависе од подршке коју им пружа држава, и нови позив богатима да се одрекну моралних обавеза према осталом делу друштва. Реган је проповедао да је за друштво корисно, не да се инсистира на саосећању према сиромашним, него на смањењу пореза богатима како би се стимулисало њихово предузетништво… То је ослободило огромну скривену похлепу и уништило систем што прати Америку до данашњих дана.

Неолиберализам [9] је идеологија која се реализује у интересу богатих и моћних. Они имају огромну финансијску (и не само финансијску) моћ, уз помоћ које обликују политички, медијски и (квази) научни простор како би се водила економска политика и јавно промовисале вредности које њима одговарају. [10] Због тога последњих година углавном слушамо да је проблем настао јер људи не живе у складу са реалним могућностима и да се мора ићи на даље стезање каиша и рационализацију радних места (преведено са орвеловског новоговора: даља отпуштања запослених). Много мање се говори о проблему неједнакости, односно неравномерне и неправедне расподеле богатства и да решење треба тражити на том подручју. [11]

Повећање неједнакости

Годинама су топ менаџери великих финансијских фирми примали астрономске бонусе и плате, а када је дошло до глобалне финансијске кризе ове фирме (које су кризи, у великој мери, и кумовале) нашле су се на ивици банкротства и власти САД су за њихово спасавање потрошиле хиљаде милијарди долара, да би после тога они наставили да раде по старом систему – улазећи и даље у све ризичније махинације и исплаћујући себи огромне плате и бонусе.

Богати и моћни су изградили систем у коме је ризик учињен заједничким, а профит само њиховим, где се остварују огромни приватни добици по основу јавног губитка, односно добит се приватизује од стране уског круга моћних и богатих, а губици се социјализују – пребацују на масе слабих и сиромашних. Тако смо дошли у парадоксалну ситуацију да људи у XXI веку у готово свим земљама света (и поред до сада невиђеног технолошког прогреса и раста продуктивности) раде све више времена за све мање новца, те да се готово у свим државама, па чак и у оним економски најразвијенијим, већ годинама реално смањују плате и пензије.

Све већим неједнакостима у економском систему Америке, поред осталог, допринео је и систем опорезивања, који је глорификован у време владавине неолибералне идеологије. Једна од неолибералних догми каже да снижавање пореза и одустајање од прогресивног опорезивања, те пружање пореских повластица за богате инвеститоре мотивише привреду и грађане да више раде, што подстиче раст економије и доводи до убирања веће масе пореза, те на крају одговара свим грађанима (боље школство, здравство, безбедност и слично). Стварност показује супротно – не долази до убрзања раста економије, те се убире мања маса пореза, па уместо бољег имамо све горе државне службе, што много не погађа богату мањину, него остале грађане.

Богати се ограђују од остатка друштва – они живе у елитним деловима које уместо обичне полиције обезбеђују приватни чувари и телохранитељи; уместо јавних паркова, базена и других спортских објеката, имају сопствене или посећују луксузне приватне клубове са тим садржајима; децу не шаљу у државне, него у приватне елитне школе и на универзитете; не лече се у државним болницама, него у приватним клиникама; не путују јавним транспортом у пренатрпаним аутобусима и метроима итд. Једном речју, бити богат значи имати довољно новца да се не мешаш са онима који то нису. [12]

Недавно је Ворен Бафет (2008. године био је најбогатији човек на свету са имовином од 62 милијарде долара) у Њујорк тајмсу написао како је у 2010. години платио порез по стопи која је двоструко нижа од стопе по којој су порез плаћали његови запослени (он 17,4 одсто, а запослени 33-44 одсто на пореску основицу). Иронично је додао како је пријатно имати пријатеље у Конгресу који воде рачуна о благостању богатих. Поред тога, у наведеној колумни Бафет пише да његов шездесетогодишњи рад са инвеститорима оповргава и тврдње да ниски порези за богате подстичу активније инвестирање и отварање нових радних места.

Од 80-тих година прошлог века, када наступа време доминације неолиберализма, пореске стопе за најраспрострањеније дохотке грађана у САД су значајно снижене (са 70 одсто на мање од 40 одсто), а скала прогресивног опорезивања знатно је ублажена. У исто време, просечна стопа раста америчке привреде није бележила раст, него обратно. Од 50-тих до 80-тих година тај раст износио је просечно годишње 3,7 процената, а од почетка 80-тих година до сада мање од три одсто. Поред тога, најбогатијим слојевима законски је дозвољено да своје дохотке искажу као профит на уложени капитал (капитална добит, дивиденда), [13] а не као обичан доходак (зараду), и тако плаћају порез од само 15 одсто. [14] Знатно је снижен порез на наследство и повећан порез на промет, што опет погодује најбогатијима, а погађа најсиромашније.

Друштво се убрзано раслојава на све мањи број изузетно богатих и огроман број сиромашних, уз брзо тањење средње класе. Док је крајем 70-тих година један проценат најбогатијих присвајао мање од девет одсто укупног дохотка, 2007. године тај проценат износио је 23,5 одсто. Није случајно да је скоро идентична ситуација била и пре светске економске кризе из 30-тих година прошлог века. [15]

Међутим, чак и у оквиру 1% најбогатијих постоји такође мања група која за себе присваја највећи део колача. Непосредно пред избијање актуелне светске економске кризе, у 2007. години, 0,1% најбогатијих америчких домаћинстава располагало је дохотком 220 пута већим од просечног дохотка доњих 90% домаћинстава. [17] Многи (као нобеловац Џ. Стиглиц) указују да широм света постоје застрашујући примери о томе шта се дешава са друштвима када достигну ниво неједнакости коме се Америка тренутно приближава. Примери нису нимало пријатни. То су земље у којима богати живе у ограђеним насељима, где их служе армије слабо плаћених радника. То су земље са нестабилним политичким системима, у којима популисти масама обећавају бољи живот, само да би их касније разочарали. Међутим, највећи проблем у овим друштвима је недостатак наде. Они без средстава знају да су њихове шансе да побегну из сиромаштва, да не говоримо о успону на врх, занемарљиво мале.

Мада велике неједнакости нису последица актуелне глобалне кризе, треба нагласити да је ова криза додатно погоршала и заоштрила питање великих неједнакости, не само због неравномерне расподеле него и због пораста незапослености али и губитка кућа које нису могли даље да отплаћују на кредит. Они који су отплатили или отплаћују куће суочили су се са великим губитком имовине јер су цене некретнина од избијања кризе пале у просеку за једну трећину. Богатији су у почетку имали губитке због пада берзански индекса, али уз помоћ огромне количине новца коју је држава упумпала пре свега у финансијски сектор дошло релативно брзо до опоравка берзанских индекса. Поред тога, примања менаџера поново после кризе расту, а плате осталих запослених стагнирају.

Због вишедеценијске неравноправности у расподели, сада су се примања менаџера скоро изједначила са укупним примањима осталих запослених и њихова учешћа у БДП износе око 20%, док су почетком 1970-тих година примања менаџера учествовала са 10%, а плате осталих запослених са 30% у БДП. [18] Тако, на пример, средином 1970-тих година просечна примања 100 најбоље плаћених генералних директора у САД су била 10 пута већа од просечне плате запосленог, да би већ почетком овог века она износила 1.000 просечних плата. [19] Поред тога, стварна примања генералних директора су знатно већа јер у њих није урачуната маса погодности којима се подржава њихов раскошан живот, а које иду на терет компаније (коришћење транспортних средстава компаније – авиона и аутомобила – за лична путовања, одобравање повољних кредита од стране компаније који се касније често отписују, огромне исплате при раскиду уговора и исплата повећаних пензија при пензионисању, плаћање спортских ложа, раскошних апартмана, чланарина у многим клубовима и удружењима, право на огромне репрезентације и уплате за разне добротворне акције итд.). [20]

Чак и у време глобалне кризе похлепа богатих расте. Држава упумпава огромна средства за спашавање приватних (пре свега финансијских) компанија социјализујући њихове губитке, а оне та средства користе да, пре свега, кроз шпекулативне операције повећавају профите, које приватизацију кроз исплату огромних бонуса и дивиденди. Интензитет пада плата и раста профита нарочито је повећан од 1980-тих година, а управо у време актуелне кризе достижу своје историјске минимуме (плате), односно максимуме (профити).

Када је 2008. године запретило банкротство водећих приватних компанија, неолиберали су заборавили на невидљиву руку тржишта и сетили се државе [22] и од ње је захтевано да спашава финансијске компаније јер су оне тобоже тако велике и значајне да се не може дозволити њихов банкрот. Следећи пример САД и већина других земаља је, у циљу спречавања финансијског и привредног колапса, притекла у помоћ посрнулим приватним компанијама пружајући им огромне финансијске инфузије. Због тога су се државе задуживале и повећавале свој јавни дуг. [23] Тако се губици приватног сектора пребацују на плећа државе и проблем се премешта из једног дела економије у други – са приватних на државне дугове. [24]

Изграђен је систем у коме се остварују огромни приватни добици по основу јавног губитка, односно добит се приватизује, од стране уског круга моћних и богатих, а губици се социјализују – пребацују на државу тачније пореске обвезнике. Ризик је учињен заједничким, а профит само њиховим – уског слоја моћних и богатих.

Државе постају презадужене, захваљујући и санирању приватних финансијских компанија, и онда на сцену ступају кредитори који се нуде као спаситељи. У исто време, од презадужених држава се захтева да својим грађанима наметну ригорозне мере штедње, да хитно распродају преосталу државну имовину, те да добровољно пристане на одређени вид протектората, односно да многе државне ингеренције преда у руке светске олигархије. [25]

Презадужене државе сада се морају задуживати под све неповољнијим условима. На ново емитоване државне обвезнице присиљене су да плаћају све веће камате приватним повериоцима, углавном банкама, јер оне улажу средства у ризичне хартије од вредности. Међутим, после недавне (јануар 2015) одлуке Европске централне банке (ЕЦБ) да покрене програм квантитативног лабављења (QЕ), који ће резултирати штампањем новца ради куповине државних обвезница земаља еврозоне од марта ове (2015) до септембра наредне године, чија ће вредност износити 60 милијарди евра месечно, ризик приватних инвеститора ће бити пребачен на ЕЦБ и тиме социјализован на целокупну привреду еврозоне и све њене грађане.

Очигледно је да су дугови огромног броја држава тако велики да не постоји могућност да они буду враћени и мораће се ићи на њихово делимично отписивање. Ти отписи вероватно неће бити линеарни него ће се преговарати са сваком земљом појединачно и оне ће морати да пристају на разне уступке да би добиле делимичан отпис дугова. Биће то још једна велика прерасподела у којој се добит приватизује од стране уског круга моћних и богатих, а губици се социјализују – пребацују на пореске обвезнике.

Социјална покретљивост изостаје и данас је много теже него што је то било пре више од три деценије остварити амерички сан, како је то дефинисао аутор ове идеје Џ. Т. Адамс. Сан је то о земљи у којој би живот требало да буде бољи, богатији и срећнији за све; сан о друштвеном поретку у коме ће свако постићи највише за шта природно има дара и бити признат од других за оно што јесте, без обзира на случајне околности рођења или положаја. [26]

Овако велико раслојавање и неједнакости неприхватљиви су не само с моралног становишта, те са становишта прокламованог америчког идеала једнаких могућности, него и стога што велико раслојавање и неједнакост у себи крије огромне економске опасности.

Концентрација богатства

Од проблема великих неједнакости у примањима ништа мањи проблем није и проблем све веће концентрације богатства у рукама веома уског слоја људи.

Пирамида глобалног богатства (коју је урадио Credit Suisse) показује да 32 милиона људи, односно 0,7 одсто светске одрасле популације, контролише око 41% светског богатства. На дну пирамиде видимо да 3,2 милијарде људи, односно 68,7 одсто светске одрасле популације, контролише само 3% светског богатства.

Проблем концентрације богатства до сада је био ван фокуса озбиљнијих разматрања, да би са појавом књиге Капитал у XXI веку [28] доспео у жижу интересовања и изазвао веома оштре полемике.

У овој књизи од скоро 700 страница Тома Пикети (Thоmas Piketty), професор Париске школе економије, користи статистичке податке које је дуже од једне деценије прикупљао и обрађивао са својим сарадницима Емануелом Саезом (Emmanuel Saez) из Оксфорда и Ентонијем Аткинсоном (Anthоny Atkinsоn) са Берклија како би могао да прати концентрацију богатства на примеру великог броја (20-так) земаља у дугом временском периоду (три века уназад) и утврди одређене законитости. [29]

До Пикетијеве револуције, како истиче нобеловац П. Кругман, [30] већина наших сазнања о неједнакости богатства потицало је из анкета у којима се од насумично изабраних породица тражи да попуне упитник, а њихови одговори се сабирају и дају статистички портрет целине. Пикети са својим сарадницима се окренуо другом извору информација – пореској евиденцији и укрстио је пореске податке са другим изворима и тако добио информације које омогућавају да се прати концентрација богатства у дугом временском периоду – у Француској чак од XVIII века.

На бази обрађене богате базе података, аутор егзактно доказује да је просечна стопа приноса на капитал 3-4 пута већа од просечне стопе привредног раста и прихода од рада (плате запослених). Т. Пикети истиче да, уколико се лидери богате три пута брже од осталих, у њиховим рукама долази до концентрације капитала која на крају може да достигне 90% или 100% националног капитала, а то значи да средњој класи ништа не остаје и она нестаје. Као изузетак у историји капитализма представљају три срећне деценије после Другог светског рата, када је изгледало да се проблем неједнакости решава. Смањење неједнакости у том периоду био је резултат изузетних околности изазваних тешком економском кризом и Другим светским ратом, када је дошло до буквалног физичког уништавања актива и значајног сма

смањења концентрације богатства, те пораста пореза. Од 80-тих година ХХ века долази поново до заоштравања проблема неједнакости и оно је већ достигло размере које су бележене крајем 20-тих година прошлог столећа – непосредно пред избијање велике економске кризе.

Пошто у укупним приходима богатих доминирају приходи од капитала, а веома мали проценат отпада на приходе од рада (док је ситуација код сиромашнијих слојева становништва супротна), [31] Т. Пикети закључује да дубинске силе капитализма воде огромном расту неједнакости и концентрацији богатства на врху социјалне пирамиде и ми се тако враћамо не само назад у XIX век, него идемо још даље уназад ка патримонијалном капитализму – где доминира наследно богатство у коме кључне позиције у економској, социјалној и политичкој структури друштва заузимају не талентовани појединци него богате династије. [32]

Т. Пикети сматра да велика прерасподела доходака и концентрација богатства има негативне економске, социјалне и политичке последице и да у таквим околностима капитализам једноставно не може да функционише. [33]

Насупрот неолибералној догми о потреби снижавање пореза и одустајању од прогресивног опорезивања, Т. Пикети се залаже за повећање пореза и прогресивно опорезивање – али не само текућих доходака него и акумулираног богатства. [34] Он предлаже да се уведе порез од 1% за домаћинства која имају имовину вредности од 1 до 5 милиона долара, 2% на имовину већу од 5 милиона долара и пореска стопа би прогресивно расла, те би на имовину преко милијарду долара она могла да буде и 10%.

Књига је прво објављена (2013) на француском, а недавно (2014) и на енглеском језику и одмах је постала прави бестселер, те добила све похвале од најпознатијих савремених економиста као што су нобеловци Џ. Стиглиц, Р. Солоу и П. Кругман. Washingtоn Pоst [35] о овој књизи пише као о светлој интелектуалној појави која представља тријумф економске историје над теоријским математичким моделирањем, која доминира економијом последњих неколико година.

У исто време, књига је изазвала и многе критике које (по правилу, уместо оспоравања наведених чињеница и изведених закључака) често иду на идеолошку дисквалификацију самог аутора. Опонентима се не свиђа и сам назив књиге (асоцира на Капитал К. Маркса), а за аутора тврде да је Марксов ученик – његова савремена реинкарнација, те да има негативан однос према тржишту и антипатију према богатим и да је нови идеолог глобалног интервенционизма. Веома утицајни неолиберални Wall Street Jоurnal истиче да је ова књига испуњена средњовековном мржњом према чињеници да се финансијским капиталом остварује профит.

Штавише, оспоравање до сада владајуће основне неолибералне догме о богатству квалификују се као напад на богате и пореди са нападима на Јевреје у време Хитлера. Тако Кен Ленгоун (Ken Langоne) оснивач трговинског ланца Hоme Depоt истиче [36] да је исто то, мада другим речима, говорио и Хитлер у Немачкој, а један од познатих капиталиста из Силиконске долине Том Перкинс (Tоm Ј. Perkins) у Wall Street Jоurnal-у [37] упоређује атаке на један проценат најбогатијих са ратом коју је нацистичка Немачка водила против својих 1% Јевреја.

Нобеловац П. Кругман је у New Yоrk Times-у објавио колумну под симболичним називом Паника због Пикетија (The Piketty Panic) [38], у којој пише о ужасу који је захватио многе [39] због чињенице је Пикети аргументовано разрушио мит о томе како су огромна богатства заслужено стечена. П. Кругман подсећа да је, историјски гледано, било неколико линија одбране да се озбиљно расправља о проблему огромног богаћења веома уског слоја друштва.

Прво се негирало да долази до све веће концентрације доходака и богатства, [40] па, када ови покушаји нису крунисани успехом, тврди се како је то оправдано – повећани дохоци на врху социјалне пирамиде су заслужена награда за пружене услуге и због тога их не треба називати олигарсима него ствараоцима радних места. Са друге стране, ако је неко сиромашан, то је зато што није довољно добар или се није довољно трудио, [41] па се и наши истакнути економисти неолиберали противе редистрибутивном вршљању државе по расподели дохотка које омогућава да се кроз социјално старање обезбеди хлеб без мотике. [42]

Сада када се показало да извор великих богатстава није предузетништво, него наследство, у немогућности да Т. Пикетија аргументовано оповргну опоненти иду на његову идеолошку дисквалификацију називајући га (нео)марксистом. П. Кругман пише да то не треба да чуди јер, у недостатку аргумената, неолиберали оптужују за пристрастност црвеној идеологије све оне који доводе у питање било који аспект догме о слободном тржишту.

На крају ове колумне П. Кругман пише да чињеница што апологети америчких олигарха не могу наћи разумне аргументе не значи да ће они у политичком смислу одустати, пошто новац још увек о много чему одлучује. [43] Ипак, идеје такође имају утицај на то како ми говоримо о друштву и шта на крају крајева предузимамо, а паника због Пикетија показује да код опонената понестаје идеја.

Економске последице неједнакости

Економска опасност постоји због тога што је при већој неједнакости у расподели и концентрацији богатства у уском кругу људи мања тражња за робом и услугама него што би био случај да постоји праведнија расподела и мање раслојавање у богатству. То неминовно води успоравању стопе привредног раста и запошљавања. Када неједнакости достигну критичне тачке, долази и до озбиљних економских криза.

Изузетно богати људи, по правилу, не троше сав добијени новац јер им то – ма како парадоксално звучало – није лако да учине зато што немају довољно времена, а и жеља да то чине постепено се смањује. За нове инвестиције у реалну економију они немају времена, те троше мањи део својих примања, а остатак тренутно не користе или улажу у виртуалну економију (шпекулације на финансијском тржишту). Међутим, улагања у виртуалну економију нису и не могу да буду мотори раста и не обезбеђују стабилан и дугорочно одржив економски раст јер се у њој не ствара нова него исисава вредности из реалног сектора. Тако богати финансијским шпекулацијама успевају да за себе приграбе већи део националног колача, иако се тим шпекулацијама истовремено не увећава тај колач.

Примера ради, наведимо да је менаџер хеџ фонда Џон Полсон само у 2007. години зарадио чак 3,7 милијарди долара. Да би потрошио тај огроман новац, Џон Полсон требало је свакодневно у просеку да троши више од 10 милиона долара, а он за то није имао ни довољно времена а ни силних мотива. Када постоји могућност да се купи било који производ који се пожели, с временом се радост од куповине смањује јер, када се има све, било каква додатна куповина постаје све мање интересантна.

Уколико претпоставимо да се 3,7 милијарди долара, које је за 2007. годину добио Џон Полсон, равномерно распореди на 100.000 људи, сваки понаособ добија по 37.000 долара (приближно висини просечне годишње плате у САД) и током године би у целости, или скоро у целости, ова средства потрошио на куповину реалне робе и услуга. [44] Тако би се свих 3,7 милијарди долара, или незнатно мање, улило у реалну економију, што би допринело очувању радних места и реалном расту привреде.

Поред тога, неједнакости у расподели која иде у корист акционара и менаџера, а на штету осталих запослених довела је до таквих деформација у пословању компанија да се сада говори о летећим акционарима и менаџерима кварталног капитализма, које не интересује дугорочни интерес компаније, него што веће дивиденде и менаџерске накнаде у кратком року. Све то има велике негативне економске последице. Познати професор економије на Универзитету у Кембриџу Ха-Џун Чанг недавно је (10. 10. 2012) пред студентима престижног LSE (The Lоndоn Schооl оf Ecоnоmics) управо о томе говорио. [45]

У савременим компанијама, које понекад имају на десетине хиљада акционара, упркос томе што су законски власници, акционари су понекад најмање посвећени дугорочном успеху компаније. Зато што имају највећу слободу да је напусте. Акције се лако продају, али, ако хоћете да се као радник запослите у другој компанији, можете рачунати на значајне трошкове проналажења новог посла. Тако да немате такву слободу да одете. Нарочито у последње три деценије, уз појачану финансијску дерегулацију, летећи акционари постали су још моћнији него раније. На пример, у Британији је шездесетих просечан период поседовања акција био око пет година – дакле када купите акцију, у просеку је у вашем власништву пет година. Данас је тај период око седам месеци.

Управо због тога менаџери су под притиском летећих акционари да направе профит за два, највише три квартала. Као резултат тога, најамни менаџери одлучују да воде компанију у интересу максимизације профита деоничара. Професор Ха-Џун Чанг објашњава начин како се то ради. Прво се максимизује краткорочни профит. Отпустите сваког ко вам падне на памет, не инвестирате, нарочито не у дугорочне ствари попут истраживања и развоја. Наравно, то изазива проблеме. Радници су деморалисани, исцрпљени, технологија застарева. Али да ли се то вас тиче? Јер ово ће се одразити на компанију за три, четири, пет година. Као најамни менаџер, вероватно ни нећете бити ту кад се то деси. [46] Пошто сте максимирали профит, акционари имају све већу зараду кроз повећане дивиденде и откуп акција – то је поступак када компаније купују своје акције да би повећале цену акција, па су акционари задовољни.

Професор Ха-Џун Чанг наводи прорачуне америчког економисте Вилијама Лазоника, према којима је 500 највећих америчких компанија потрошиле 94% своје зараде на дивиденде и откуп акција. Имајући у виду да већина компанија у богатим земљама попут Америке инвестира из задржаног профита, то значи да уопште не инвестирају. Проценат профита који је издвајан за акционаре, чак и у Америци, где је то било најразвијеније, некада је био између 45-50%. Значи, половина профита се улаже у машине, истраживање и развој итд., а друга половина иде акционарима. Данас је тај размер 5% према 95%.

Економске последице овакве политике морале су бити погубне.

Економска неефикасност

Из свега напред наведеног јасно се види како је неолиберализам социјално неодговоран и морално неосетљив. Уз то он се показао и као економски неефикасан упркос допадљивим теоријским паролама неолиберала којима се обећавао економски ефикасна привреда која ће обезбедити општи просперитет и благостање за све. Међутим, теоријске пароле о супериорности неолиберализма много не помажу и о исправности различитих економских теоријских погледа најубедљивије говоре резултати који се остварују у пракси на бази политика које су се заснивале на њима.

Рецепти неолиберала који су требали да преломе негативан тренд у привреди САД, не само да то нису успели, ситуацију су само погоршали, а што одлично илуструје следећа табела (преузета из нове књиге Џефрија Сакса), [47] у којој су приказани званични статистички економски показатељи ефикасности привреде САД за три периода у последњих 60-так година: време економског просперитета (1955-1970), време стагфлације (1971-1980) и време неолиберализма (1981-2010). [48]

Раскорак између неолибералне теорије којом се обећава благостање за све и резултата који се у пракси остварују је очигледан и на нивоу светске привреде. Уместо да је дошло до динамизирања светске привреде после 80-тих година ХХ века (када је наступила ера неолиберализма), како су обећавали њени теоретичари, у пракси се десило потпуно супротно. Годишња стопа раста светске привреде у 1970-тим годинама износила је 2,4%, у 80-им 1,4%, у 90-им 1,1%, а у првој деценији овог века наступила је глобална економска криза, која је довела до великог пада привредне активности, а и незапосленост је достигла забрињавајуће размере. Тако се неолиберализам, поред тога што је социјално неодговоран и морално неосетљив, показао и као економски неефикасан. [50]

Да ли нас историја нечему учи?

Питање је, међутим, да ли је крах неолиберализма и крај идеје о саморегулишућем laissez-faire тржишту. Међутим, како пише (у књизи: Куда идет мир – политическая зкономия будущего) светски познати пољски економиста Гжегож В. Колотко, [51] човечанство би продемонстрирало неопростиву наивност уколико би дозволило неолиберализму да се опорави од овог неуспеха и не би довело до његовог потпуног краха како се он више никада не би могао појавити. По логици тако би требало да буде, да ствар не стоји другачије због тога што неолиберализам, уз помоћ сервилних средстава масовних информација и дела академске јавности, не покушава да одговорност за сопствене грешке пребаци на државни интервенционизам окривљујући га за своје грехове.

Очигледно да је у судару са стварношћу савремени неолиберализам доживео крах, [52] као што је то било и са либерализмом 30-тих година прошлог столећа. То не значи да се друштво у будућности неће поново суочити са неком новом инкарнацијом либерализма, јер је ово идеологија моћних и богатих, који располажу колосалним, финансијским и сваким другим ресурсима и у стању су да излобирају извршну власт и најмоћнијих држава да доносе одлуке које су у њиховом интересу. У свакој земљи има и довољно такозваних корисних идиота (енг. Useful idiot), који ће пропагирати ову идеологију, а коју у суштини и не схватају, али и оних који схватају шта пропагирају и то, ипак, чине јер се добро плаћа (синекуре у невладиним организацијама, инострани грантови, саветничка места, наручена истраживања, студијска путовања, „експертске“ припреме законских решења…).

Идеологија либерализма моћним и богатим служи само као идеолошко оправдање за сопствене поступке, а не као нешто у што се верује и чему се тежи по сваку цену. Истине ради, мора се признати да је либерализам доста добро разрадио један изузетно допадљив и привлачан, концептуални систем који ефикасно апелује на људску интуицију и инстинкте, те добрим делом одговара нашим жељама и вредностима. Он је, веома мудро, за своју основу узео идеју индивидуалних слобода – као фундаменталну вредност цивилизације – која је великом броју људи привлачна. Либерали су уз то веома вешто пласирали тврдњу да је ова фундаментална вредност цивилизације била угрожена не само од фашизма, комунизма и других диктатура него да је она у опасности и због (било каквог) уплитања државе у економску сферу јер се колективним доношењем решења угрожава слобода избора појединца. [52]

Теоријски све то изгледа лепо и пријемчиво али проблем настаје у пракси где појам слобода има тако широк спектар тумачења да се допадљивом реториком о благостању које ће уживати сви, могу успешно маскирати конкретни планови који се у пракси реализују у интересу уске групе моћних и богатих. Подсећам да је Карл Полањи (у књизи: Велика трансформација) писао како је и сам појам слобода противуречан, те да, поред изузетно важних и корисних добрих слобода (савести, изражавања, удруживања, избора занимања итд.) тржишна привреда развија и друге веома лоше слободе (експлоатације, остваривања незаслужених екстрапрофита, богаћења на општој беди и несрећи итд).

Будући да либерали углавном инсистирају на тржишним слободама тако су превагу добиле лоше слободе. Амерички председник Рузвелт је у традиционалном годишњем обраћању Конгресу 1935. године истакао да се главни узрок велике економске кризе из 30-тих година налази управо у прекомерним тржишним слободама. Он је тада истакао да Американци треба да одустану од идеје похлепног згртања богатства која доводи до неправедне расподеле. Бедни људи не могу бити слободни, те социјална правда мора да буде реални циљ, а не утопијски идеал. Због тога, главни задатак државе је да искористе власт како би се расподелила средстава на тај начин да се искорени сиромаштво и глад и обезбеди стабилан извор средстава који ће гарантовати адекватне услове за живот грађана. Ови ставови председника Рузвелта битно се разликују од знатно ужег поимања слобода, на којима инсистирају савремени неолиберали.

У складу са неолибералном теоријом држава треба у економској сфери да обезбеди индивидуална права грађана на приватну својину, слободну трговину и спровођење уговора. Индивидуалне слободе гарантују се у оквиру тржишта, а грађани на себе преузимају одговорност за сопствене поступке и од њих зависи да ли ће обезбедити сопствено благостање. Појединачни успеси и неуспеси третирају се као резултат предузетничких способности (на пример: улагање адекватних напора и средстава у сопствено усавршавање) и они нису повезани са било каквим недостацима капиталистичког система. [54]

Теоретичари неолиберализма имају одређене резерве према демократији пошто принцип већине они виде као опасност индивидуалним слободама (ми хоћемо не демократију већине, него либералну демократију, како каже Ф. Фукујама 2004. године у интервју за немачки Suddeutsche Zeitung), те су склони да власт препусте експертима и елити друштва, а многе функције државе пренесу на међународне институције. Уколико се у томе не успе, због захтева за демократским колективним доношењем решења, онда једино преостаје да се појача неолиберална пропаганда (путем финансирања „независних“ института и медијски експонираних аналитичара, обукама нових „експерата“, агресивнијим деловањем средстава масовних комуникација итд), а ако ни то не даје резултат онда се мора прибећи сили. Управо због тога је К. Полањи упозоравао да либерални утопијски пројекат може бити једино реализован помоћу ауторитаризма, у коме ће слободе већине бити ограничене у корист мањине моћних и богатих.

Систем у коме је све на продају, који од човека упорно покушава да направи робу, у коме привреда не служи људима већ људи њој, у коме економија контролише друштво, а не друштво економију, пре или касније мора доживети крах. Подсећам да озбиљни аутори у свету (на пример, Карл Полањи у књизи Велика трансформација) сматрају да је фашизам директан и нужан производ либералног капитализма. Такав систем организације друштва, у коме је све на продају, где су профит, капитал и тржиште циљеви сами за себе, човека са свим његовим дотадашњим функцијама, и тачно одређеним местом у друштву, своди на рад као робу. Човек се немилосрдно и брутално измешта из дотадашњег положаја који му је пружао самопоштовање, сигурност и социјални статус. Осећај велике неправде која влада у свету, као и личне одбачености и понижености, где се радна снага третира као и други производни инпути (било какав репроматеријал) и одсуство сигурности, односно хронични страх од неизвесности, утицали су на психичку нестабилност људи. То је директно гурнуло масе у наручје фашизма.

Поред тога, и класична социолошка истраживања показала су да људи код којих у дужем периоду пада животни стандард, који се осећају економски незаштићени и понижени и где неједнакост у друштву добија огромне размере, почињу да траже вођу који ће улити веру да им може обезбедити сигурнији статус и гарантовати већу праведност у друштву. Подсетимо се да је Хитлер (демократским путем) дошао на власт (изабран је само неколико недеља пре Рузвелта) под максимом: Главна мисија нашег покрета састоји се у томе да пружи изгубљеним и узнемиреним масама нову тврду веру; веру која их неће напуштати и у те дане хаоса; веру коју ће они пригрлити и која ће омогућити да њихова уморна срца нађу мир. [55]

Нама остаје само нада да се слична историја неће поновити и после актуелне глобалне економске кризе.

Упутнице и напомене:

[1] Таква интелектуална акробатика омогућава да колега Љ. Маџар у своме тексту (на расправи у АЕН – јун, 2011) прво констатује како су учинци економске политике у Србији од 2000. године катастрофални (За ових десет година, откако је на власт дошла политичка опција, која себе, уз нашу већинску сагласност, назива демократском, кроз приватизацију, задуживање и изједање факторских доходака дословно је истопљен велики део друштвеног богатства – упореди: Јован Б. Душанић, Бећарска економија, посебно стране 36-55 – а привреда је оштећена у мери која ће изискивати деценије да би се та оштећења не надокнадила, јер то није могуће, него тек санирала), а онда тврди како је демократска власт водила економску политику на оптималан начин, односно најбоље што је било могуће и она не само да не ради лоше, него се не може говорити о било каквим промашајима уколико се имају у виду огромна политичка ограничења са којима се власт сусреће, да Србија нема боље персоналне поставе тимова који би водили економску политику, и да је то што се нашло на државном врху углавном најбоље са чим земља данас располаже… чланови наше професије, и то они понајбољи међу нама, те да је (упркос чињеници да се економска политика у Србији више од једне деценије води под диригентском палицом ММФ) тешко наћи довољно јаке и тачне речи да би се изразило све оно позитивно што је успевао да оствари ММФ.

[2] На једном од наших округлих столова, између осталог, сам рекао: Велико је питање колико би нас који учествујемо на овој расправи у АЕН (укључујући и колегу Љ. Маџара и мене) било данас овде да смо одрастали у условима слободног тржишта по мери неолиберала. (Видети: Јован Б. Душанић, Доларска алхемија и прокажена држава, Економске идеје и пракса, број 9-10/13). Било би веома интересантно када би свако од нас направио један мали мисаони експеримент, сличан оном који је предлагао филозоф Џон Ролс (John Rawls) у његовом чувеном делу Теорија правде. Покушајмо да заклоњени „велом незнања“, односно не знајући какав би био наш лични положај (најпривилегованији или најугроженији), односно да ли би били на врху или дну социјалне лествице, искрено (бар сами себи) признамо да ли би се определили да живот отпочнемо и проживимо у друштву структуираном по моделу за који се залажемо и другима пропагирамо.

[3] О актуелној светској економској кризи детаљно сам писао одмах по њеном избијању (видети у књизи: Јован Б. Душанић, Доларска алхемија и казино економија – светска економска криза, Београд, 2009)

[4] Роберт Френк (у књизи: Robert H. Frank, The Darwin Economy, 2011) тврди да ће економисти кроз сто година у одговору на питање ко је био интелектуални отац њихове дисциплине тврдити да је то Ч. Дарвин.

[5] Поред много заједничког, разлика између класичног либерализма и неолиберализам огледа се у томе што је либерализам био идеологија националне буржоазије, која је инсистирала на принципима индивидуалних слобода и владавини права на нивоу националне државе, била донекле укорењена у сопственом народу, те није могла да буде потпуно индиферентна на социјалну заштиту сопственог народа. С друге стране, неолибералне је идеологија транснационалне буржоазије, која није укорењена у социјалним структурама националних друштава и формира посебно наднационално друштво – светску олигархију, која инсистира само на економској ефикасности и индиферентна је на морал, праведност, достојанство, социјалну одговорност, и слично.

[6] Светски познати пољски економиста (у књизи: Grzegorz W. Kołodko, Wędrujący Świat, 2008) пише: Неолиберализам је идеологија и економски програм који има свој конкретни план дејства. У суштини, под плаштом прекрасних лозинки – од слободе преко демократију до предузетништва – он се претворио у инструмент који служи прерасподели доходака у корист елите, а на штету већине.

[7] Познати амерички економиста Џон Кенет Галбрајт написао је 1955. године књигу The Great Crash 1929 (која се од тада непрекидно објављује у великим тиражима и сматра класичним економским бестселером), у којој је упозорио да у САД може да се понови криза слична оној из 30-тих година прошлог века. На почетку књиге Џ. К. Галбрајт цитира део из последњег обраћања нацији 30-тог председника САД (1923-1929) Калвина Кулиџа пред Конгресом у децембру 1928. године, у коме између осталог каже: Ни један Конгрес у историји САД, анализирајући стање нације, није се суочио са тако изванредним перспективама, као што је то случај сада. Ми се налазимо у периоду најдужег процвата земље. Председник је уверавао законодавце да они као и цела нација могу са задовољством оценити садашњост и са оптимизмом гледати у будућност. Насупрот једној од најдревнијих америчких традиција, он је решио да све заслуге не припише само својој администрацији, истичући да главни извор таквог огромног благостања јесте радиност и карактер америчког народа.

У наставку Џ. К. Галбрајт пише: Једну чињеницу у двадесетим годинама морао је да примети чак и Кулиџ. Она је у директној вези са америчким народом, о карактеру кога говори са хвалоспевима. Упоредо са позитивним карактеристикама америчком народу је такође својствена неумерена тежња ка брзом богаћењу уз улагање минималних напора. Прво снажно сведочанство те црте карактера демонстрирано је у Флориди средином 1920-тих година када је дошло до правог бума некретнина. Флоридска грозница имала је све елементе класичног шпекулативног балона.

Џ. К. Галбрајт је предвидео да до кризе сличне оној из 1929-33. године може да дође пишући да шансе на понављање шпекулативних оргија су прилично велике. Нико не сумња да је амерички народ као и раније подложан шпекулативним активностима. У књизи Џ. К. Галбрајт, између осталог, констатује: Друштво, које је преокупирано искључиво питањима богаћења, има прилично мрачне перспективе.

[8] У интервију за Global Economic Vienpoint један од највећих економиста ХХ века, нобеловац Пол Самјуелсон, је рекао (видети превод: НИН, 12. 03. 2009): Сада видимо колико је Милтон Фридман грешио тврдећи да тржиште може да се регулише само. Данас схватамо колико је Реган погрешио када је изјавио да влада није решење већ проблем. Данас се идеологија која је била доминантна последњих деценија показује као погрешна. Данас сви схватају да, супротно претходном уверењу, проблем не може да буде решен без учешћа владе. Данас поново прихватамо Кејнсову идеју по којој пореска политика и дефицитна потрошња играју главну улогу у вођењу тржишне економије. Волео бих да је Фридман поживео да види како је његов екстремизам допринео уништењу његових идеја. Срећом, наши српски неолиберали, доживели су ово време, али, нажалост, не могу (или не желе) да виде катастрофалне резултате идеологије коју још увек ватрено пропагирају.

[9] О (нео)либерализму видети детаљније у књизи: Јован Б. Душанић, Критика неолиберализма и транзиције, Загреб, 2013.

[10] Говорећи о својој књизи (The Strange Non-Death of Neoliberalism) британски социолог Колин Крауч, на питање новинара да ли се може рећи да је ипак неолиберализам успешан, одговара: То је оно перфидно: нити је био нити ће икада бити успешан. Али неолиберализам је моћан, то је истина. Две ствари су му помогле да постане популаран. Прво: он, као и марксизам, представља врсту упуства за употребу, које није само лако за читање већ се чини и да се може лако применити. Постоји само неколико основних претпоставки и, ако их се неко придржава, може обликовати стварност онако како њему одговара. Неолиберализам је једностран и ни у ком случају модеран. Али далеко важнија је једна друга ствар, да неолиберална политика одсликава интересе богатих тј. моћних. Неолиберализам једноставно говори оно што они желе да чују. А они желе да чују да ће њихови порези бити нижи, да радницима није потребна заштита нити праведније плате. Они желе да чују да разградња социјалне државе генерише раст. Да неолиберализам не говори оно што моћни желе да чују, сигуран сам да нико не би давао ни пет пара за мишљења таквих економиста. У питању су моћ и интереси, а не успех.

http://www.freitag.de/autoren/der-freitag/ 201evielleicht- hat-occupy-schon-heute-mehr-erreicht-als-die-68er201c

[11] Нобеловац Џ. Стиглиц пише како он, заједно са другим познатим економистима, тврди да је растућа неједнакост један од узрока економске кризе, а такође једним делом је и последица дубоких структурних промена до којих долази у глобалној економији. Економски и политички систем којим није задовољна већина грађана не може да опстане на дуже стазе. Поред тога, вера у демократију и тржишну привреду ће нестајати, а легитимитет постојећих институција и механизама ће бити доведен у питање.

http://www.project-syndicate.org/commentary/ global-warming–inequality–and-structural-change-by-joseph-e–stiglitz

[12] Недавно је Политика (21. 01. 2014) пренела текст из лондонског листа Guardian, који пише о новом извештају међународне организације Oxfam под називом Радећи за шачицу људи. У њему се наводи податак да 85 најбогатијих људи на свету поседује богатства једнако оном које има и 3,5 милијарде најсиромашнијих људи – више од половине светског становништва. У извештају се наводи и податак да се од краја 70-тих година прошлог века пореске стопе за најбогатији део становништва снижене у 29 од 30 земаља у којима је вршено истраживање. Извршни директор Oxfam-а каже да је застрашујуће што у XXI веку половина света нема ништа више од групе људи који би сви лагодно могли да се сместе у дабл-декер аутобус… Све више живимо у свету у коме најниже порезе, најбоље здравствене услуге, најквалитетније образовање, као и прилику да утичу на друштвену збиљу имају не само они који су данас богати већ и њихова деца.

[13] У укупним приходима богатих зараде чине само 8,8%, капитална добит 57%, а дивиденде 16%. У исто време на 90% мање богатих домаћинстава отпада мање од 10% свих прихода од капиталне добити. (CBO, Trends in the Distribution of Household Income between 1979 and 2007, 10/2011)

[14] Тако например менаџери хеџ фондова бивају награђивани у виду дела вредности актива које су им инвеститори поверили на управљање, а оно се стандардно обрачунава по „правилу 2 и 20“. Конкретно, у виду награде они фиксно добијају 2% од вредности активе којом управљају и 20% од профита оствареног пласирањем тих актива. Средства које менаџери тако добијају, управљајући актива својих инвеститора, порески органи не третирају као обичан доходак физичких лица (који се опорезује по стопи од 33-44%), него као профит на уложени капитал (пореска стопа 15%). (Видети: Jeffrey Sachs, The Price of Civilization, 2011)

[15] Нобеловац Џозеф Стиглиц подсећа: један проценат Американаца са врха има најбоље куће, најбоље образовање, најбоље лекаре и најбољи животни стил, али постоји једна ствар коју новац, није купио: схватање да је њихова судбина везана за то како осталих 99 одсто Американаца живи. Историја је показала да је то нешто што један одсто на крају и научи – када буде сувише касно.

[16] Видети: Роберт Рајх, Aftershok, 2010.

[17] Видети: Laurence Mishel and Josh Bivens, Occupy Wall Streeters Are Right about Skewed Economic Rewards in the United States, EPI Briefing Paper 331, 26.11.2011.

[18] Видети: http://monthlyreview.org/2013/03/01/ class-war-and-labors-declining-share

[19] Видети: Jeffrey Sachs, The Price of Civilization, 2011.

[20] Видети у књизи: John C. Bogle, The Battle for the Soul of Capitalism, 2005.

[21] Видети: http://www.businessinsider.com/corporate-profits-just-hit-an-all-time-high-wages-just-hit-an-all-time-low-2012-6

[22] Тако веома утицајни неолиберално орјентисани часопис The Economist 11. 10. 2009. године, пише: Настало је време да се оставе по страни догме и политика, те да се усредсреди на практична питања. То значи неопходност већег државног уплитања од оног које би се свиђало политичарима или чак и штампи неолибералног усмерења. Када се велике приватне компаније од државе добиле милијарде долара инфузије исти тај светски познати часопис (07. 08. 2010, те 23. 01. 2010) упозорава на опасност од претераног државног интервенционизма, упоређујући државу са левијатаном (старозаветном морском немани – слично томе колега Љубомир Маџар државу пореди са молохом, страшном и слепом немани која захтева многе и невине жртве).

[23] Интересантно да се и тада од презадуженим државама тражи да наставе са програмима подршке приватним финансијским компанијама (грчке државне гаранције банкама у време кризе премашиле су износ од 100 милијарди евра). У исто време, од презадужених држава се захтева да својим грађанима наметну ригорозне мере штедње, да хитно распродају преосталу државну имовину, те да добровољно пристане на одређени вид протектората, односно да многе државне ингеренције преда у руке светске олигархије.

[24] Када је проблем премештен са приватних на државне дугове, неолиберали су поново постали гласни и поново агресивно проповедају своје познате догме. Тврде да је проблем увек и једино у држави и јавној потрошњи, а никада у приватном сектору и приватној потрошњи. Због тога, потрошњу приватног сектора не треба контролисати и ограничавати, јер се приватни сектор увек рационално понаша – разумно се задужује, инвестира и троши, а контрола јавне (државна) потрошње, односно јавног дуга претпоставка је успешне економске политике која земљу штити од кризе.

[25] Да парадокс буде већи, управо финансијски сектор који је непосредно изазвао кризу, који је присилио државе да санирају не само последице кризе, већ и сам финансијски сектор, данас је најефикаснији инструмент дисциплиновања држава – на сваки начин, без обзира на социјалне последице. Ако се јавна потрошња не смањи, финансијски сектор ће казнити државе тражећи све веће и веће камате на новац којим се дефицити финансирају. При томе, новац којим скупо кредитирају државе, банке су готово бесплатно позајмиле од централних банака, дакле од државе. Државе тако финансирају саме себе користећи скупог посредника, а све у име мантре да централне банке не смеју директно покривати дефицит буџета. (Видети: Небојша Катић, Тријумф диригованог једноумља – www. http://nkatic.wordpress.com)

[26] Према истраживањима Организације за економску сарадњу и развој (OECD) најмању социјалну покретљивост од свих земаља чланица имају управо САД. Сиромашне породице, са великом вероватноћом, су осудили и своју децу на сиромаштво, без обзира на очајне покушаје да то избегну. Са друге стране, највећа социјална покретљивост (вероватноћа да деца из сиромашних породица не понове судбину својих родитеља) је у Финској, Исланду и Норвешкој. (Видети: Economic Policy Reforms, Going for Growth: OECD, 2010) Поред тога, не само да постоји много доказа који указују на то да већа неједнакост ствара више негативних социоекономских исхода, постоји и приличан број примера у којима су егалитарнија друштва остваривала раст много брже у односу на мање егалитарна друштва. Упркос томе што је једно од најегалитарнијих друштава у свету, егалитарније чак и од држава бившег совјетског блока за вријеме социјализма, Финска је расла много брже од САД, које спадају у групу најмање егалитарних друштава у развијеном свету.

(http://www.advance.hr/vijesti/istaknuti-autor-i-profesor-ha-joon-chang-13-cinjenica-koje-niste-znali-o-ekonomiji/)

[27] http://www.time.rs/c/337bb84739/evo-kako-je-podeljeno-bogatstvo. html

[28] Thomas Piketty, Capital in the Twenty-First Century, 2014.

[29] Прво сам почео да истражујем Британију и Америку, а онда сам прешао и на друге развијене земље и видео да полако почиње да израња један те исти модел: капитал и новац који се из њега продукује далеко брже се умножава него економски раст. Тај модел постојао је у 19. веку и вратио се у свом израженијем облику 1980, када је у већини богатих земаља престала контрола капитала, објаснио је Пикети за лондонски Guardian. (Видети: http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Proleteri-i-tajkuni-21-veka.lt.html)

[30] http://www.ng.ru/krugman/2014-04-07/5_capital.html/

[31] Раније сам већ наводио податке да у укупним приходима богатих у САД зараде чине само 8,8%, капитална добит 57%, а дивиденде 16%. У исто време на 90% мање богатих домаћинстава отпада мање од 10% свих прихода од капиталне добити. (Видети: http://www.cbo.gov/sites/default/files/ cbofiles/attachments/10-25-HouseholdIncome. pdf)

[32] Зато није ни чудо да су 19-вековни писци били опседнути наследством. Пикети доста простора посвећује разматрању предавања које нитков Вотрен држи Растињаку у Балзаковом Чича Горију, које се своди на то да ни најуспешнија каријера не може да пружи ни део богатства које би Растињак могао да стекне једним потезом, ако се ожени богаташком ћерком. Испоставило се да је Вотрен имао право: припадати горњем једном проценту 19-вековних наследника и просто живети од наслеђеног богатства значило је да ћете имати око два и по пута виши стандард него што бисте могли постићи гребањем и лактањем до једног процента најплаћенијих најамних радника. (http://www.nybooks. com/articles/archives/2014/may/08/thomas-piketty-new-gilded-age/ )

[33] Ово је први пут да смо сакупили податке и пружили доказе. Иако нисам политичар, јасно је да се покрет незадовољника захуктава и да ће то имати политичке импликације у целом свету – сви ми ћемо убудуће у сваком погледу бити све сиромашнији и то ће створити кризу. Јасно је да у оваквим околностима капитализам једноставно не може да функционише, рекао је Пикети на једној дебати у Америци. (Видети: http://www.politika.rs/rubrike /Svet/ Proleteri-i-tajkuni-21-veka.lt.html)

[34] Т. Пикети пише да, чак и да се неједнакост примања може довести у ред, историја нам говори о још једној малигној сили која доприноси да разлика у финансијској имовини достигне екстремни ниво. Ово се обично догађа када власници капитала своје приносе добијају брже него што економија расте, што капиталистима даје све већи део плена на рачун средње и ниже класе. Управо зато што су приноси од капитала премашивали економски раст, неједнакост се у XIX веку погоршала – и такав исход ће се вероватно поновити у XXI веку. (Видети: http://www.social-europe.eu/ 2014/04/global-wealth-tax/)

[35] http://www.washingtonpost.com/opinions/capital-in-the-twenty-first-century-by-thomas-piketty/2014/03 /28/ea75727a-a87a-11e3-8599-ce7295b6851c_story.html

[36] http://www.politico.com/story/2014/03/the-rich-strike-back-104753.html

[37] http://online.wsj.com/news/articles/SB10001424052702304549504 579316913982034286

[38] http://www.nytimes.com/2014/04/25/opinion/krugman-the-piketty-panic.html?partner = rssnyt&emc= rss&_r=2[39] Као пример П. Кругман наводи Џејмса Петкокукиса (James Pethokoukis) из Америчког института за предузетништво, који у часопису National Review пише да ставови Пикетија морају да буду оповргнути јер ће у супротном они да се шире у кругу образованих људи и довешће до промене политичког и економског пејзажа на фону кога ће се водити све будуће политичке битке.

[40] Неки економисти (да не помињемо политичаре) покушавали су да угуше чак и помен неједнакости: Од тенденција штетних за здраву економију најзаводљивије је, а по мом мишљењу и најотровније, фокусирање на питање расподеле, рекао је 2004. Роберт Лукас са Универзитета у Чикагу, најутицајнији макроекономиста своје генерације. (Видети: http://www.nybooks.com/ articles/ archives/2014/may/08/thomas-piketty-new-gilded-age/

[41] Познати економиста Ха-Џун Чанг, професор на Универзитету у Кембриџу, у тексту Гребатори и лењивци (http://www.freitag.de/ autoren/der-freitag/penner-und-gammler) пише: „Баук кружи Европом“. Овом чувеном реченицом почиње Комунистички манифест. Данас Европу поново прогони баук. Али за разлику од 1848, када су Маркс и Енгелс написали овај текст, сада није реч о комунизму већ о – бауку лењости. Прошли су дани када су се више класе плашили разјарене руље која ће им поразбијати главе и одузети имовину. Данас је њихов највећи непријатељ армија лењих гребатора, чији хедонистички животни стил – финансиран несносним порезима на богатство – паралише развој економије… Многи у еврозони верују да су за еврокризу одговорни лењи Медитеранци из Грчке и Шпаније. Они су годинама живели на рачун вредних Немаца и време проводили пијуцкајући еспресо. И све док се они не приморају да засучу рукаве, од еврозоне неће бити ништа. Проблем са овом причом јесте у томе што је она само прича… Према ОЕЦД-у људи у Грчкој, нацији забушаната, радили су у 2011. просечно 2.023 сата, тек нешто мање од радохоличара из Јужне Кореје са 2.090 сати. У истој години, Немци су „рмбачили“ 1.413 сати (30% мање од Грка), док су Холанђани званично нација највећих лењиваца на свету, са 1.379 радних сати годишње…Ако су легенде о лењости до те мере провидне, зашто људи у њих верују? Зато што су многи током периода тржишно-либералне доминације подлегли миту о томе да сваки појединац сноси искључиву одговорност за своју судбину. То је почело са Дизнијевим филмовима које смо гледали као деца и који су нам говорили: „Ако верујеш у себе, све можеш да постигнеш!“ Бомбардовани смо порукама да су појединци – и само они – заслужни за све што им се догоди у животу. L’Oreal принцип: „Ако неко годишње зарађује милионе, то је због тога што – толико вреди. А ако је неко сиромашан, то је зато што није довољно добар или се није довољно трудио“. Будући да је политички рискантно критиковати сиромашне због њихове неспособности, напад се усмерава на лење гребаторе без трунке морала, да би се на крају, у име борбе против лењиваца, уништавале институције које помажу сиромашнима. Онима који од тог система неумерено профитирају, предности оваквог погледа на свет су очигледне: они свет редукују на појединце и тиме скрећу пажњу са структурних узрока сиромаштва и неједнакости.)

[42] Тако проф. др Љубомир Маџар пише да се у САД оформила бројна скупина економски неактивних породица које заснивају самохране мајке, махом из црначких средина, са по троје и више самохране деце, које живе од дечјег додатка и такву егзистенцију су претвориле у професију и животни стил. Емпиријсме студије без изузетка показују да су деца из тих окрњених и дефектних породица у својим каријерама изразито неуспешна, у пунолетство улазе као незавршени средњошколци (dropouts), о универзитетском школовању безмало нема ни говора, а из тих животно залуталих слојева обилно се регрутују кохорте незапослених и, дакако, делинквенти, наркомани и друга језгра социјалне патологије. (Проф. др Љубомир Маџар, Глобална рецесија – системске алтернативе и изгледи превладавања, Економске идеје и пракса, број 9-10, Београд, 2013)

[43] Анализирајући књигу Т. Пикетија на другом месту (The New York Review of Books) П. Кругман пише: У принципу, раније као и сада, уз помоћ великог богатства може се остварити велики утицај, не само на званичну политику него и на јавно мњење. Аптон Синклер је једном рекао како је „тешко натерати човека да разуме било што, уколико његова плата зависи од способности да ништа не разуме“. (Видети: http://inosmi.ru/world/20140530/ 220679185.html)

[44] Још је у XIX веку енглески филозоф Џереми Бентам сматрао да закони треба да обезбеде максималну срећу, при чему срећа једног човека не може да буде важнија од среће другога. По његовом мишљењу, ако се од богатог узме хиљаду долара и да сиромашном, богати ће бити незнатно мање срећан, а срећа сиромашног ће бити много већа. Због тога је Џереми Бентам сматрао да богате треба више опорезовати и на тај начин олакшати положај сиромашних, што ће за резултат имати повећање општег нивоа среће у друштву као целини. (Jeremy Bentham: Critique of the Doctrine of Inalienable, Natural Right)

[45] http://pescanik.net/2012/10/23-stvari-koje-vam-nisu-rekli-o-kapitalizmu/

[46] Како пише Џон Богл (у књизи: John C. Bogle, The Battle for the Soul of Capitalism, 2005) САД су, од некада традиционалних и свеобухватних стратегија заснованих на мудром дугорочном инвестирању, прешле на стратегије засноване на глупом краткорочном шпекулативном инвестирању… Дошло је до „патолошке мутације“ којом се „капитализам власника“ претворио у „капитализам менаџера“ у коме непропорционално већи део присвајају менаџери који управљају компанијама него инвеститори-акционари којима припада сав тај капитал и који на себе преузимају сав ризик инвестирања… Пошто се компанијама управља због исплата које добијају менаџери орјентација је на краткорочним променама цена акција, а не на дугорочном расту вредности компаније. Поред тога, у систем је уграђен такозвани агенцијски проблем, односно могућност да се менаџери компанија не руководе ни интересима својих акционара (него превасходно својим личним интересима). Тако нобеловац Џозеф Стиглиц (у књизи, Freefall – America, Free Markets and the Sinking of the World Economy, 2010) пише: Америчким корпорацијама (као и у многим другим земљама) само номинално управљају њени акционари. У пракси њима управљају менаџери који то раде у свом интересу. У многим корпорацијама (чије акције су дисперзоване на огроман број власника) већина чланова савета директора бира се по жељи менаџера, а они су природно заинтересовани да тамо буду „њихови људи“. Савет директора одлучује о висини награде менаџера, а менаџмент компанија с друге стране обезбеђује одличне накнаде за чланове савета директора.

[47] Jeffrey Sachs, The Price of Civilization, 2011.

[48] У овој књизи (Jeffrey Sachs, The Price of Civilization, 2011) Џефри Сакс каже да је тужан што мора све ово да пише али је веома забринут стањем у својој земљи. На само неколико првих страна, ове веома обимне књиге, можемо да прочитамо и следеће: У основи економске кризе, коју сада преживљава Америка, лежи морална криза. САД се не суочавају са краткорочним цикличним колебањима економске активности него са дугорочним социјалним, политичким и економским трендовима. САД су изградиле најконкурентније тржишно друштво у свету, али су на том путу изгубиле доброчинство. Нема сумње да је у америчкој економији, политици и друштву у целини дошло до великих деформација. Америчко друштво је постало сурово и агресивно, а елита и водећи политичари показују максималну неодговорност и егоизам. Американци су раздражени, песимистички расположени и цинични. Уколико богати и моћни нису способни да се понашају достојно, морално и да показују искрено саосећање према осталом делу друштва и свету, показаће се да тржиште, закони и избори нису довољни. Без обнове духа социјалне одговорности није могуће осмислити и обновити стабилну економију.. Велика национална илузија Америке је убеђење да се здраво друштво може организовати на усредсређености ка трци за богатством. Окрутна трка за богатством захватила је цело друштво и изнурила Американце, лишило их користи коју пружа поверење, честитост и саосећање.

[49] Табела је преузета из књиге: Jeffrey Sachs, The Price of Civilization, 2011.

[50] Уколико би предметом економског избора могла да буде хипотетичка ситуација у којој већа неједнакост у расподели доприноси бржем економском расту, онда би се о томе могло дискутовати. Уколико би реално постојао избор између већа неједнакост у расподели где би као резултат имали већи ниво инвестирања који би утицао на нашу будућност и тада би имало смисла над тиме се замислити. Уколико би већа разлика између богатих и сиромашних фактички доприносила расту квалификације запослених и већој конкуренцији и тада би имало смисла о томе размислити. Међутим, стварност је другачија. Систем који доприноси побољшању материјалног положаја мањине на штету огромне већине, а поред тога доводи до успоравања општег темпа развоја нема никакво економско оправдање. (Видети: Гжегож В. Колотко: Куда идет мир – политическая зкономия будущего, Москва, 2014)

[51] Професор Гжегож В. Колотко је архитекта успешне транзиције у Пољској који је био вицепремијер и министар финансија Пољске у периоду (од 1994. до 1997. године), када је Пољска прешла са радикалног програма (такозване шок терапије, која је у суштини представљала шок без терапије или Плана Балцеровича – названог по његовом аутору Лешеку Балцеровичу, вицепремијеру и министру финансија Пољске у влади Тедеуша Мазовјецког) ка дугорочном више избалансираном моделу тржишних реформи који је претходно разрађен у програму Стратегија за Пољску, чији је аутор професор Колотко. После фијаска реформи по моделу шок терапије у првим годинама транзиције у Пољској, у периоду од 1994. до 1997. године просечни темпо раста износио је 6,4%, а на крају тог периода достигао је раст од 7,5%. На место вицепремијера и министра финансија Пољске професор Колотко ће поново доћи 2002. године, пошто је у међувремену дошло до великог пада БДП и он је у последњем кварталу 2001. године износио само 0,2%.

[52] Нобеловац Џ. Стиглиц (Крај неолиберализма) пише: Свет није био милосрдан према неолиберализму, том бућкуришу идеја, базираном на претпоставци фундаменталиста да тржиште, као саморегулирајући систем, ефикасно расподељује ресурсе и одлично служи интересима друштва. Управо тај тржишни фундаментализам лежи у основи такозваног ‘Вашингтонског договора’… Неолиберални тржишни фундаментализам увек је био политичка доктрина која је била у служби одређених интереса. Он није никада био потврђен у економској теорији. Сада је јасно да га није потврдила ни историјска пракса. (Видети: http://www.project-syndicate.org/commentary/stiglitz101/English)

[53] Неолиберализам је у суштини непоштен јер не служи повећању ефикасности и повећању масе вредности за расподелу него богаћењу једних на рачун других. Истина легално али не и морално. Због тога му се треба супроставити и за то је потребна државна интервенција. Економија треба да се врати својим моралним основама од којих је отишла предалеко. Неолиберални правац тржишне економије од државе прави главног непријатеља, не због тога што она као да спречава развој приватног предузетништва, него због тога што државна интервенција смета неолиберализму да испуни своју мисију, која са благостањем друштва има везе као експлоатација са праведном расподелом. Наравно да нико разуман не очекује да неолиберали јавно признају своје истинске намере и стварне интересе. Нажалост може се бити непоштеним, али због чега бити глупим и још то признати. (Видети: Гжегож В. Колотко: Куда идет мир – политическая зкономия будущего, Москва, 2014)

[54] Упоредо са питањем економске ефикасности (која треба да доведе до просперитета у друштву), мора се истрајавати и на питању економске праведности (која треба да омогући једнаке могућности за све), а у томе држава има и те како важну улогу. Истина и тржиште обезбеђује неке елементе фундаменталне праведности (вредноћа се награђује, а лењост кажњава), али су они недовољни и не треба их преувеличавати. Многи људи нису лично заслужни за огромно богатство којима располажу (наследили га од богатих родитеља), као што многи нису криви због тога што су сиромашни (рођени у бедним породицама, оболели или постали инвалиди не својом кривицом, настрадали од елементарних непогода – земљотреси, поплаве, суше итд). Економска праведност је важна сама по себи али и због чињенице да она са своје стране омогућава и пораст економске ефикасности. Тако, например, помоћ сиромашним, поред решавања њихових краткорочних проблема, може да представља инвестирање у људски капитал (например, помоћ у квалитетнијој исхрани мајки и мале деце, а касније разне врсте помоћи за боравак у обдаништима и образовање у школама и универзитетима) и омогући сиромашним породицама да у дугорочној перспективи повећају своје економске могућности. На тај начин се истовремено обезбеђује и већа праведност али и боља ефикасност.[55] Проф. др Славко Кулић, 2002. године изабран и за председника Знанственог (научног) друштва економиста Хрватске, у једном интервијуу (Освијетлите невидљиву руку, који је дао поводом објављивања књиге Дијалог о нацизму и глобализацији, коју је написао у коауторству са Едуардом Чалићем – издавач Адамић, Ријека, 1998) каже: Ако је нацизам покушао у Другом светском рату освојити свијет оружјем, а у томе није успио, то не значи да свијет није освојив на други начин и другим средствима. Када су Хитлера питали ко ће бити други који ће освојити свијет, ако то њему не успије оружјем, он је глатко одговорио да ће то уместо њега учинити Американци. Вријеме сваким даном потврђује ту сатанску мисао. (Видети у часопису Матице Хрватске – Хрватска ревија, бр. 4/99)

Преузето: Catena mundi 2015.