У пуној сали МТС дворане, 11. октобра 2024. године прослављено је 15 година издавачке куће „Чувари“. Тим поводом, сакупио се велики број дугогодишњих сарадника и читалаца који су испратили програм. У музичком делу програма наступили су: Небојша Мастиловић, група Пирг, Певачка група „Дарови Светог Јована Владимира“ из Бара и певница при храму Светог Саве на Врачару.
Сабранима се обратио главни одговорни уредник куће, Дејан Павловић: Ово је тренутак предаха а истовремено и благодарности Господу за све и посебно сам благодаран на овом духу заједништва, који је у орбити у ваздуху. Благодаран сам и на осећају да вера у Божију Промисао заиста даје човеку натприродну моћ. Другачије не бих ни могао да објасним овај след дешавања везан за наше бављење издаваштвом. Ушли смо у свет издаваштва неуки, било је ту доста импровизација, без јасне концепције али непрестано је провејавала вера да нисмо у томе случајно. Било је доста и неспретног понашања тако да смо многима дали прилику да нас потрпе. Али добрих околности и врлих помагача никад није недостајало. Тешко је сетити се свих.
Набројаћу неке духовнике и мисионаре који су нас бодрили и даље нас бодре, који су нам пре свега примером свога живљења показивали како треба. Архимандрит Нектарије Татарин игуман манастира Средиште, архимандрит Стефан Вучковић игуман манастира Велика Ремета, архимандрит Бенедикт Јовановић игуман манастира Михољска Превлака, јеромонах Рафаило Бољевић, игуман Подмаина. На самом почетку били су нам сарадници и помагачи протојереји Арсеније Арсенијевић, Миодраг Поповић, легендарни Радомир Никчевић, а последњих година са оцем Слободаном Бобаном Јокићем из Никшића баш озбиљно сарађујемо на плану издаваштва. Не заборављам свакако и браћу из света издаваштва која су нас придржавала приликом првих корака а сам Бог Свети зна имена отаца и браће који су нас пре свега својом жртвеном љубављу и гостопримством врло често постидели. То су пријатељи из Краљева, Никшића, Бара, Бањалуке са Златара, Цириха, Франкфурта и многих других места. Знам да је све то сплет околности и Божијег промисла али помињем их ето као људе који су сви заједно некако направили да Чувари опстану ових 15 година.
Смем слободно да кажем да мисионарско бављење Црквеним издаваштвом има и улогу ђаконства нашем свештенству и заиста је привилегија да будемо помоћници онима који просвећују народ. Узвишеност богослужења је велико бреме које ми често не разумемо тражећи само своје и свака прилика да се то бреме олакша чини нам заиста велику радост. Подмаински игуман је благословио да се издаваштво Чувара и манастира Подмаине слије па преко наше дистрибуције сва издања ове две издавачке куће су свуда доступне у свим нашим епархијама. Данас састав Чувара чине млади људи, свесни да без мисионарског жара и од Бога датог дара не може да се ради овај посао. Они својом бодрошћу као полетни надахњују и нас сениоре. Желим да вам се захвалим на овом духу заједништва без кога нема ништа смисла. Да да слатки Бог да у том заједништву и останемо.
Надахнутим словом присутне је разговорио јеромонах Рафаило (Бољевић) игуман манастира Подмаине:
Господ наш Исус Христос, једина наша нада и једини наш пут, истина и живот рекао је ономад нешто мало прије великог откривања тајне до данас скривене. Прије него што ће је дјелимично открити на Таворској гори. Гледајући на његове ученике, полако и постепено их дижући на више нивое познања онога што су у пуноћи тек требали да приме. Да има неких међу њима који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да се јавља у сили. И заиста врло брзо послије тога Он је открио тројици својих ученика Свијетлост тог Царства, која је записана, гле чуда, гле тајне, гле новине, гле истине, гле утјехе, охрабрења, гле неисцрпног живота, које је записано из људске природе, коју је ради нас узео на себе и пројавио своју божанску силу и светлост, коју је носила људска природа. А онда послије тога у Тајни чудесног Васкрсења она је записана и јавља се свима онима који хоће да је приме.
Ово наше сабрање, дубоко осјећам а вјерујем да то дијелим са свима вама јесте заправо пројава тог Царства која се јавља у божанској сили и реалности. И овако вас гледајући сабране, не било како него у Његово име у Његовом Духу у вијери у Њега као у Ваистину Јединородног Сина видимо заправо то Царстбо и Његову пројаву у тихој Свјетлости и у Царственој Сили. То је браћо и сестре реалност на коју нас наша света вјера и Христова Цркава и призива. То је реалност коју треба да живимо и животом да је чувамо и другима сведочимо а то је данас јако битно, јер нема другог пута, друге Наде, друге Истине. Чули смо данас у овом збијеном, надахнутом, Христоцентричном програму да се свијет нагло мијења и да се треба држати чврсто Христа јединог спасења. Без Њега али и Заједнице са њим али озбиљне, потпуне, светотајинске не можемо да избегнемо онај мач смрти, онај ваљак трулежности, пролазности која сав свијет, како пјева владика Николај, једначи. Једним махом, једним потезом га разоружава, поражава и чини ништавним и бесмисленим. Само заједница са Њим коју остварујемо у његовој Цркви, на коју смо сви, без изузетка и призвани и позвани само она даје животу пуноћу смисла, квалитет вијечног у времену, укус непролазног у пролазном.
У том духу и наша браћа из издавачке куће Чувари, а то је једна мала формација врло опасна, наизглед немоћна а као таква одабрана од Свемоћнога, како је то у и у оне дане Господ бирао нејаке да посрами јаке, немудре да разобличи тобож премудре, изабрао је ту наизглед нејаку групу и повијерио јој озбиљне задатке. То је сад једна формација која је на листи поднебесја врло високо котирана и која је праћена тим пасијим патролама које се плаше њеног дијеловања. Не њих као таквих, они су ми то добро знамо , тога и те како свијесни, али се плаше онога што раде и у чије Име и чијим Духом то чине. Дато им је на повијерење не само да преписују а некад су то радили монаси у чувеним преписивачким радионицама, манастирима, не измишљајући нешто друго, то није у Духу наше Цркве. Тек у ово задње вријеме некакав вирус, некакве сувишне креативности се пројављује али он и вене јер није на чокоту истине, а Чувари врло мудро држе тај предањски сигнал и труде се да штампају, јер више не преписујемо. И само преписивачи кад се штампарија појавила од радости само што нису попадали у несвијест. Чувени исихаста Макарије, чули сте за ону Ободску екипу штампара, који су били први на листи за чекање нових погона за штампање књига. Требало је један минеј преписивати, уз огроман труд и свештену молитвену пажњу, дуго времена. То ће бити само један минеј за једну пијевницу, једног манастира. Кад су чули да постоји могућност да се штампају многи минеји у све већим тиражима, то је био извор њихове велике радости. Одмах су ишли на обуку и врло брзо и то у времену кад је наше царство пропадало у оном спољашњем, формалном смислу они су учинили сав свој напор да се богослужбене књиге, чувени Октоих, та неугасува, неућутљива химна Христу Васкрслом штампа и да је народ има и да појући те побиједничке пијесме зло не мисли и да се од зла не плаши него да пијева Христу Васкрсломе, Пресветој Богомајци, Светим Анђелима и Арханђелима и Свима Светима у Духу Крсту Васкрслога покајања.
И од тада до данашњег дана тај Дух је у нашој Цркви жив и наши Чувари или Чуварчићи, како их Дејан од милоште назива, они се труде баш у том Духу, да не интервенишу својом памећу, не никако, то је строго забрањено. Него се труде да књиге које носе тај сигнал Истине, те предањске векторе, да их имају. Овде чисто да напоменем за оне који не знају, да су Чувари и издаваштво Чувара и издашаштво нашега манастира готово вршњаци и да те двије породице готово не могу да постоје једна без друге. Ни Чувари без Подмаина, ни Подмаине без Чувара, то је тако некако срасло и тако некако Божијом милошћу и благодаћу дејствује. Оно што бих хтио вечерас да истакнем није само толико штампање књига јер и други штампају, врло је битан тај рад на терену, један фронтални напад, који тражи велику снагу и велику упорност и прије свега велико надахнуће које се граничи са једном врстом Јеванђељског лудила. Кад видимо њихова кретања, њихове вожње, свеноћна бдења, онда њихову упорност и тамо ђе нису одмах наишли на разумијевање а опет имајући разумијевање и за такве па онда у духу кротости, молитве и стрпљење, па ипак настављајући да куцају, не да би нешто узели за себе него да би дали и предали чашу студене духовне воде за оне који је сигурно траже јер жеђ је велика и општа. И у томе милошћу Божијом и успијевају тако да су њима широм отворена врата у свим нашим епархијама. Градећи не само професионалне односе него прије свега братске и јеванђељске, како рече Дејан, поштујући вријеме свештеничког служења и нудећи братску руку помоћи у мисији која не смије да касни јер свако кашњење може некога да кошта вијечности.
То је оно што треба подвући и зашто да не данас на овај јубиларни дан похвалити код њих. Јако је битно да они то чине потпуно свијесни значаја свега тога што раде и да у томе добијају онај залог или правду у времену, јер морамо посвиједочити, ово вријеме је јако клизаво а они то раде онако као прави безсребреници. Огроман труд, велико давање, велика жртва, готово до губљења својега приватног живота, времена, то су кратки предаси, или како Дејан каже Чуварчићима, наградна али надахњујућа путовања, од пар дана и одмах назад на фронт и у напад. Још једно је важно истаћи да књиге које чине доступнима свима нама на безброј начина, су књиге које су и нас надахњивале а њихов одабир није случајан. Свака од њих је свима нама значила, представљала темељ нашега живота, нашега надања, грађења љубави према Цркви, Светој вјери Православној и Живоме Богу. Онда некако природно, оно што смо забадава добили, што нас је нахранило и утјешило, охрабрило, орадостило, хтјели смо да подијелимо и са другима, да и они буду учесници у тој дивној предањској трпези, трудећи се да бирамо она штива која у себи носе дух предања.
Данас имамо једну кризу у православном менталитету. То се вазда дешавало у историји наше Цркве, па има и неких елемената, који нису Богом допуштени и нусу у духу Православља али то су Богом допуштене кризе, да би се Дух вијежбао у разликовању духова. То нас још више надахњује да управо та штива, некако, чинимо што приступачнијим свима онима који ишту да буду причасници тог духа и наследници тог предања које заправо објављује Силу Царства Небеског данас и овдије. Даје нам да по укусу разликујемо духове јесу ли од Бога или су духови туђинци који врло вијешто навлаче маску истине а у ствари су духови лажи и обмана. То је неки критеријум по коме се одабирају наслови и аутори и то овој нашој братији чини велику част, да буду водоноше али и да трпе не мала противљења духова из поднебесја и кнезова таме, који не желе да се Ријеч Божија и Дух Божије вијере шири и да буде доступан и приступачан. Зато смо вечерас са вама, јер ово је нешто што се и нас и те како дотиче и то је била једна природна обавеза да се придружимо овом свештеном сабрању и да подржимо ову нашу невелику заједницу али надахнуту великим идејама и благословима великога Бога.
Петровград.орг честита издавачкој кући Чувари јубилеј, као братска и сестринска кућа. Сведочимо заједно сабрани да је сваки наслов ове куће у протеклих петнаест година био штампан са душом. Чувамо и на даље заједно братски и сестрински верске, националне и културне вредности српског народа.
Издања куће можете наручити на сајту: cuvari.rs