Све чешће се у штампи, као и у разној литератури, срећемо са изразима “срБски”, а да ретко ко покуша да објасни ту појаву.
На овом месту ћемо пажњу посветити управо овом питању, а за пример ћемо узети горе помињане речи: срБски. Када читалац наиђе на придев “српски” написан у облику “србски” прво што му падне на памет је да се ради о грешци аутора који није најбоље упознат са правилом једначења сугласника по звучности, које налаже да у овом случају Б прелази у П.
Па се често чује и примедба: “Овај није чуо за Вука Караџића”.
Но, да ли је заиста тако?
Облик “србски” користе углавном они који су врло добро упознати са овим правилом, те намерно скрећу пажњу на њега.
Многи се изненаде када чују да је и сам Вук Стефановић Караџић користио облик са словом Б.
Наиме, не само што је први речник штампан као “срБски” него и сам Вук о овом питању одговара Владиком Лукијан Мушицки, када му у свом писму наводи: “у Рјечнику ће србском бити описани готово сви обичаји србски”.
На овај део Мушицки одговара у свом следећем писму Караџићу речима: “србски, Србкиња мора остати … и Немци кажу Хабсбург, и ми Љубко а не љупко … Да знам да ћете печатити Српске, а не Србски, расписивао бих на све стране и викао из петних жила да вам не дају ни крајцаре “. Са оваквим ставом, верујемо, сложио би се и наш познати песник Павле Поповић Шабчанин, а нарочито Милица Стојадиновић Србкиња.
У то време је наша највећа песникиња била на врхунцу европске славе, а свом је имену сама додала наставак “Србкиња”.
Вук је с њом био у врло добрим односима и није забележено да је он, или било ко други, приговарао како једна од најпознатијих поета у ондашњој Европи не зна да се потпише.
На крају крајева, ту су и ондашње “Новине Србске” да пазе на језик.
Дакле, облик “србски” је доминирао у другој половини XIX века, једнако као што је у првој доминирао облик “сербски”, који се изговарао као “сјербски”.
Стандардизацијом језика “Матица Српска” усвојила је облик “српски”, што никако није спорно. Међутим, неки наши данашњи лингвисти наводе врло разумљиве аргументе у одбрану облика “србски”. Па тако проф. Др Љубомир Т. Грујић каже: “Погледајмо пример са дериватима од речи ГРБ. Придев од њега је грБски, а не грПски. Зашто ту није примењено правило о једначењу по звучности, поготово што је ГРБ властита именица?
Друго правило каже да када је властита именица корен изведене речи, онда се она задржава у оригиналном облику, тј. Не мења се, у изведеној речи, као што су Србкиња, Србство, србскиизведене речи од имена (властите именице) СРБ “.
Дакле, како и зашто смо ми Срби променили име сопственом језику?
Опет се враћамо на Вука Стефановића Караџића и његову реформу.
Опште је познато да је Вук живео и радио у Бечу.
У то време је Турска империја била већ у стању распадања (неколико деценија касније се коначно и распала) а за превласт на Балкану борила су се два царства, Аустроугарска и Русија.
Балкан је тада био у геополитичком погледу најбитнија тачка у свету, јер би она сила која контролише Балкан, контролисала и коридор Исток – Запад. То ривалство Русије и Аустроугарске, око контроле Балкана, довело је и до Првог светског рата, у коме су нестала оба царства.
Срби су тада били најбројнији и најснажнији народ на Балкану, а као Словени, и то Православни Словени, били су врло блиски Русима.
Беч је ту везу покушавао да ублажи што је могуће више, па је из тог разлога финансирао и Вукову реформу, која је у тадашњој Србији, Црној Гори, као и Војводству Србији дочекана “на нож”.
Између осталог дошло је и до иницијативе да се “срБски” мења у “српски”, јер Немци нису могли другачије да изговоре.
О свему овоме много детаљније пише Милослав Самарџић у својој књизи »Тајне” Вукове Реформе “«, коју препоручујемо онима који желе подробније да се информишу.
Ови примери говоре о страном утицају и да се своди на “одрођавање” Срба од Православних словенских народа.
Можда је најочигледнији доказ за овакву тврдњу офанзива на ћирилицу, која се немилосрдно прогони из Србије.
Није страшно што Срби пишу српским језиком, а не србским, ако знају шта пишу тим језиком и какве и чије симболе (и у какве сврхе) користе. Али страшно је ако тога нису свесни, па им се сутра деси да се ћирилица потпуно укине, а везе са нашим коренима потпуно затру.
У том случају неће бити изненађење да за пола века, или век, на Балкану живи мало племе српа, унијата, који пишу Гајевом латиницом и своје корене траже у Загребу, Бечу и Ватикану.
О аутору:
Пречасни протонамесник Немања Мрђеновић рођен је 1983. године у Новој Градишки у Западној Славонији. Једно време је боравио и у Петровграду (Зрењанину). Од 2003. године живи у Сиднеју у Аустралији. Дипломирао на смеру ”Историја, политика и философија” и подсмеру ”Културолошка и социолошка аналитика” департмана за хуманистику Универзитета Западног Сиднеја. Oсновно богословско образовање стиче на Православном богословском факултету Београдског универзитета, а звање магистра теологије на Православном богословском факултету „Свети Андреј Првозвани“ у Сиднеју. Објавио је књиге: – Прилози за ново начертаније: шта је србски национални интерес (2004) ИХТУС хришћанска књига, Београд; – Конзрвативна револуција: песме (2007) Центар за за истраживање православног монархизма, Београд; – Збориште: изабрани чланци и студије (2017), Центар за истраживање православног монархизма, Београд; као и десетине чланака, есеја и студија у разним штампаним и електронским гласилима. Написао и припремио уџбеник православне веронауке за први и четврти разред основне школе у Аустралији, Orthodoxy Abc (2018) Митрополија аустралијско-новозеландска, Сиднеј. Превео са енглеског студију Христа Јанараса Црква у посткомунистичкој Европи (2014), Центар за истраживање православног монархизма, Београд.