Након што је снимио серију о животу једног од највећих имена светске књижевности Фјодора Михајловича Достојевског, руски режисер Владимир Хотињенко окренуо се екранизацији једног од његових дела… Овога пута реч је о роману „Зли дуси“ (Беси, 2014) Ову сјајно екранизовану драму можете пратити од 08. априла на Другом програму РТС-а, од 22ч.

Гледајући серију „Зли дуси“, присетио сам се онога дана, када сам се као гимназијалац, крајем 80-тих година, први пут сусрео са великим књижевним делом Фјодора Михајловича Достојевског. Узео сам књигу у руке и почео да упијам редове. Оно што ме је одмах запањило била је чињеница да је роман Достојевског написан далеке 1872. године али мени је у Југославији и друштвеном систему који сам живео изгледао савремен. Фабула романа је прилично сложена и је за мене тада било тешко штиво.

Злочин и казна

У лектири смо имали прилику да се сусретнемо само са романом „Злочин и казна“ и искривљеним интерпретацијама овог дела датих од наших професора књижевности којима је Достојевски био конзервативан и мрачан. Дубља теолошка питања добра и зла, су се међутим, у интерпретацијама, тих година доступног дела теософа Николаја Берђајева сама наметала и откривала нове слојеве и нове романе и ликове. Помислио сам, као и поједини вршњаци, које је интересовала иста проблематика, како је званична идеолошки правоверна комунистичка врхушка могла да нам остави доступним овог писца. Управо нам је он био светло у тунелу идеолошког једноумља. Он је могао да завири дубоко у срце човека, и открије путоказ. Видели смо трагичну подударност наших душа са безизражајним, празним душама фанатичних идеалиста који су проповедали секуларну визију будуће социјалистичке и глобалистичке утопије на Земљи, рај без стега и ограничења које доносе традиција, цар и Бог. Почели смо и сами да постављамо питања упркос званичној мантри о „путу у бескласно друштво“ и видели да је проблем остао исти.

Увидели смо да је управо Достојевски успео да ухвати у својим страницама праву природу зла, којег смо живели, које ће се неминовно завршити само деценију касније не само урушавањем целокупног друштвеног система, већ конплетне идеолошке конструкције и утопије.

Метафизички корени зла

Код Достојевског смо могли да видимо у самој клици то исконско зло.  Демонско, које Достојевски открива као проблем у „Злим дусима“. Он нам је открио и да ће оно неминовно прогутати све пред собом. Такво му је усмерење, енергија небитија. Представио нам га је онакво како оно јесте, као  лудило које је историјски и теолошки везано са побуном против Бога. Открили смо ту жаоку која је била уперена против традиције Бога и Цркве, која је само историјски добијала на замаху. Онтолошку мржњу на Добро, које је бичевало током 20-тог века руске и српске земље и учинило их духовним пустињама. То је био тренутак када су многи међу нама, кренули да се ваде из кала и да не живе у лажи, да се враћају вери.

Али у дубинама Ставрогинове подсвести тиња свест о изобличеној и фатално од Бога и Смисла удаљеној личности. Тај осећај су имале и све оне боготражитељске душе моје генерације, које су живеле у идеолошком калу прошле епохе. Ка којој светлости се окретао Ставрогин у тренутку свог највећег пада? Који путоказ нам је дао Достојевски? То је у овом роману била сцена када одлази код свог духовног  оца Тихона, којем исповеда да је изгубио било какав осећај за добро и зло, те да је једино преостало среброљубље. Црква, духовник, Света Тајна Исповести, као једини пут за душу сваког човека да допре до Истине и Светлости. Велики је Достојевски. Ставрогин је човек који одбија Бога, али у својој нихилизмом помраченој унутрашњости а истовремено увиђа да ништа друго не може попунити трагичну празнину. Велики Достојевски нам је оставио поруку, помислио сам и нисам се преварио. Пророк је видео у напред шта ће се десити човечанству. Заиста, без Бога, без пуноће праве вере, ђаво, богопротивник, човекобог, зло се усељава, испуњава празнину. Потом без Бога, све је дозвољено, самоубиство и убиство, Бога и човека.

Порука Достојевског данас

Ако упалимо телевизоре и друштвене мреже на њима гледамо данашње верховенске и ставрогине. Од вере и традиције одрођене празноглавце, легионе, академске лешине, декадентне филмске и медијске познате личности и политичке маске који су претворили овај свет у карикатуру и будућу велику гробницу.

Неки нови богоборци су смислили, нову идеолошку лажу и инстант решење а проблем зла у свету је остао стари. Оно што се назива либералном демократијом и идеологијом о „људским правима“ претворило се у нови тоталитаризам у коме нема места за Истину и Бога. Ове идеологије припадају истом секуларном, глобалистичком свету у којем црви попут Верхеновског доминирају над самозадовољном и послушном гомилом. Препознајте их и дуните и пљуните. Допустите Христосу да их пошаље у крдо свиња и у море.

Игра бесова не може и неће да се заврши без страдања човечанства. Они превише мрзе на боголиког човека. Достојевски нас и данас, неке нове генерације, кроз лик оца Тихона, подсећа да постоји излаз из кала у коме се давимо. Нове генерације више не читају књиге, тако да су овакви медијски садржаји насушна потреба.

Приредио за Вас: Петровград.орг