Велика ми је част што имам прилику да вам се обратим вечерас. Изразио бих велику захвалност свима вама који сте издвојили своје време и дошли вечерас овде. Такоође велику захвалност дугујем Светосављу и свом пријатељу Драгану Видаковићу на чији позив сам и дошао и хвала оцу Нинославу на овако дивној беседи. Мој први сусрет са Ћирилом и Методијем је био јако интересантан.
Читао сам на факултету књигу којасе зове „Преглед српске књижевности“. Прва сцена у тој књизи описује први тренутак у српској књижевности. Павле Поповић, то овако описује: „Два Грка стајалу су и под трепетом свеће смишљала су словенска слова у околини Солуна“. То је први тренутак српске књижевности и то је сам почетак у једном уџбенику. Сваки уџбеник има свој почетак али овај што рече Меша Селимовић не може да се заборави. Тако се заправо родила наша књижевност и на неки начин наша култура. У каквој су позицији били наши преци пре делатности Светог Ћирила и Методија, најбоље је дефинисао Шекспир у свом „Хамлету“ када каже: „Могу да будем заробљен у орахову љуску а да истовремено будем уверен да сам краљ бескрајног простора“. Наши преци су били заробљени у орахову љуску али са друге стране имали су, као и сваки народ, осећај тог потенцијала, бескраја који је треперио у њима. Нису могли да ослободе тај потенцијал све док нису дошли Ћирило и Методије. Зашто су наши преци били заробљени? Зато што су били пагани и зато што су били неписмени. А онда долазе солунска браћа Ћирило и Методије и доносе нашим прецима два драгоцена, два непроцењива дара. Они су хтели да их потпуно ослободе и на неки начин учине савезницима бескрајног простора. Ти дарови су вера у Једнога Бога која омогућава духовну изградњу или такозвано вертикално уздизање и писмо које омогућава наше утврђење у економији и уметности а то је на неки начин хоризонтално уздизање.
Дарови Ћирила и Методија су подигли наш народ. Пре свега вера га је подигла тако што је ослободила оно ирационалног у нама, моћно јер свако то од нас у себи има а са друге стране подигла га је од сујеверја и страха до Благе Вести, до религије, филозофије, уметности. Са друге стране писмо. Ви знате да су све цивилизације које нису имале писмо пропале. Имајући писмо ми чувамо своје искуство и онда можемо да га надограђујемо. Ћирило и Методије су захваљујући писму подигли наш народ од мотике до оловке а онда и до науке, економије и културе на неки начин. Како је могуће да су они то урадили? Како је могуће да ова два дара имају такав утицај на све сфере живота? Они су написали слова, неки кажу тридесет осам а неки кажу чак четрдесет а заправо су створили словенско писмо на основу којег је могла да се шири Божија Реч. Касније је тај језик на неки начин прекорачио своју богослужбену функцију и налазио примену на другим местима. Дошао је до својих висина. Ево даћу вам један пример. Свако ко воли историју зна да је 1371 године догодила Маричка битка. Ко воли историју зна да је то била пресудна битка након које су Турци освојили Балкан. Изненадно упала је малобројна турска војска у логор краља Вукашина и деспота Угљеше и разбила српску војску. Ту је пала српска средњовековна држава. Та година у историји није била обележена сјајно, међутим у култури, та година је обележена другачије. Те године, 1371. превео је на наш језик инок Исаија најзначајни мистички спис источног хришћанства Псеудо – Дионисија Ареопагита. То је вероватно и најзначајнији мистички спис целог хришћанства. Зашто је то сад битно? Битно је да је један језик већ у то време постао толико богат да је могао да изрази све те фине мистичке појмове Псеудо Дионисија Ареопагита, који говоре о Небеској хијерархији, говоре о девет чинова Анђела. То значи да је већ наш језик био веома моћан у том тренутку да изрази ове појмове.
Али ја не бих причао о томе у овоме тренутку. О томе шта су Ћирило о Методије значили нашем народу, то смо на крају крајева чули(…) Пре бих рекао о томе шта Ћирило и Методије значе данас нама, свакоме од нас? Та два драгоцена дара словенском народу која су била неопходна, неопходна су и данас свакоме од нас. Они су донели поклон свакоме од нас и сада следи логично питање – Да ли ћемо ми отворити тај поклон и да ли ћемо користити те моћне алате а рећи ћу зашто су моћни? Дакле вера и писмо. На жалост и данас постоје људи који то не користе. О чему се заправо ради? Сваки човек је један посебан свет за себе. Сваки човек је један свемир за себе са својим маглинама и звездама са својим светлосним путевима . Покушајте тога да се сетите када видите другог човека. Никада немојте ни једног човека осуђивати јер не знате шта се налази у тим дубоким слојевима људске душе. Ми чак не знамо ни шта се налази у нама самима а камо ли у другима. Сви смо ми за себе тај један свемир. Међутим, на жалост тај свемир је често код неких од нас зазидан. Онда је тај свемир колико год то парадоксално звучало скучен и тескобан. Треба да се сруше ти зидови. Управо најмоћнији алати који могу да сруше зидове јесу ови које су пре 1200 година донели Ћирило и Методије – вера и писмо, мудрост и знање, ирационално и рационално. Човек има те две сфере у себи. Има две природе и духовну и телесну, рационално и ирационално. Ако би смо успели да срушимо те зидове онда би се та унутрашња тескоба претворила у бескрајно пространство. Научили би смо те потенцијале стваралачке да искоришћавамо у стваралаштву. Кант је још рекао да ми нисмо у простору, обрнуто простор је у нама. Тачно, то је као она теорија која каже да је целокупна васиона настала из једног атома из светлости и то је чудно. И зато сви ми у себи имамо то језгро и оно треба да експлодира. Не да се уруши у нама већ да оно што имамо у себи изађе из нас, да то изразимо. Да тај свемир покажемо другима. Да допринесемо тим унутрашњим потенцијалима другима. Тако је Христос на свадби у Кани Галилејској када га је његова мајка замолила одлучио да претвори воду у вино, да се домаћин не би обрукао. Поента је да свако од нас треба да се претвори у нешто друго. Ми треба да имамо ту потребу да се од воде претворимо у вино. То не можемо урадити без вере и писма.
Постоје још неки зидови у нама а то су зидови страха и бриге. Многи људи живе у нервозама у неизвесности, То је велики проблем. Мартин Хајдигер каже да сви ти страхови потичу од једног страха а то је страх од смрти. Заправо Ћирило и Методије су успели да нам на неки начин дају дарове или крампове којима можемо да разбијемо зидове страха. Прво је Јеванђеље или Радосну Вест. Она каже: Смрт је изгубила жаоку, она не постоји зато што постоји Васкрсење. Сви који верују у Њега ће Васкрснути и живеће после смрти. Вера има ту могућност да преобрати смрт у ново рођење. Такође ми задобијамо вечност ако користимо писмо. Захваљујући њему могу нас запамтити наши потомци. Ако им оставимо у аманет нешто што смо записали. Наша искуства, наша знања, наше путоказе. То су можда потомци које никада нећемо видети. Све ово делује лепо али живот јете тежак. Многи мислиоци сматрају да све што радимо у овом животу радимо да би смо поништили смрт и да би смо заборавили на неки начин на те страхове. Правимо градове да би смо заборавили на смрт, мостове, предузећа, навијачке групе итд. Није све идеално у животу. Његош каже: Свијет је овај тирјан тирјанину а камо ли души благородној. Библија каже да је овај свет долина плача. Као да смо у неком лавиринту а немамо његов план па ударамо главом у зид. Ками је рекао да се ова долина плача и завршава смрћу. Међутим, ови светитељи су донели та два драгоцена дара и ставили их испред нас и ми можемо да ту долину плача преобратимо. Како себе да трансформишемо тако и све око себе. Захваљујући вери ми можемо да нађемо план лавиринта (…)
На кррају Ћирило и Методије су својом мисијом успели да направе једну моћну ствар за све нас а то је да нам дају идентитет. Шта је то идентитет? То је заправо спајање. Не знам да ли знате да у природи, код животиња не може да функционише ни једна заједница већа од 150 јединки у чопору. Гледајте сад, ми људи можемо да се удружимо тако да нас као Срба буде седам милиона а у Кини имамо преко милијарду људи. Како је то могуће? То је могуће захваљујући језику. То је могуће захваљујући заједничкој култури. Када ви загрлите неког вас двоје постајете једно. Ви се на тај начин припајате. Захваљујући језику у заједници се налазе милиони људи. Зашто је то битно? Свако од нас има свој лични идентитет али он је много моћна ствар. Из њега произилази наше понашање а из нашег понашања произилазе наши резултати. Кад хоћемо да мењамо наше резултате, ми морамо да мењамо наше понашање. Врло често се људи муче са својим понашањем, нешто желе али не могу да добију. Значи нису градили свој идентитет на добрим основама. Мој идентитет је рецимо у мојој породици. Да ли мене неко мора да мотивише да ја устанем рано, оденем, водим у школу моју децу, на тренинг. Не ја то радим зато што је то ствар мог идентитета. Да ли је то некад тешко, да јесте. Да ли ми се некад то не ради, не ради ми се али то је мој идентитет. У нашем личном идентитету постоје четири мала идентитета, као четири мотора. Волим да размишљам о човеку као бићу на четири мотора. Трагедија је у томе што неко не користи сва четири него можда један (…)
Приредио за Вас Петровград.орг