Тешко је преценити значај који овакав филм може да има на морал и дух помало посрнуле и залутале нације каква је тренутно српска.
Немогућност (или можда боље рећи недостатак воље) југословенске и српске кинематографије да квалитетно и надахнуто обради многобројне значајне теме из националне историје одавно је једна од главних бољки наше културе у целини. Моћ филма да дочара и из далеке прошлости призове велике битке, важне личности и пресудне догађаје у животу једног народа умногоме превазилази све друге уметничке форме и средства приповедачке експресије. „Марш на Дрину“ Жике Митровића из 1964. и Шотрин „Бој на Косову“ из 1989, уз неизбежну Кадијевићеву серију „Вук Караџић“, премало су за више од сто година „покретних слика“ на овим просторима и за један народ тако бурне и богате историје каква је несумњиво наша.
Ако за комунистички период, који је био идеолошки оптерећен НОБ-ом и митовима о братству и јединству, можемо лако објаснити зашто је тадашњи државни врх био генерално незаинтересован за српску историју и традицију, остаје отворено питање криминалног занемаривања историографске и родољубиве тематике од стране културних политика мање-више свих режима и влада од распада заједничке државе…
Неочекивани преокрет
А онда, ниоткуда, сасвим неочекивано, појавили су се отац и син, Лазар и Петар Ристовски, са својом екранизацијом приче о Краљу Петру и повлачењу српске војске преко Албаније за време Првог светског рата. Иако Краљ Петар Карађорђевић спада у највољеније и најсветлије личности новије српске историје, очекивања од овог филма, барем што се тиче потписника ових редова, нису била нарочито велика, јер су филм од почетка снимања пратиле гласине о политичком протекционизму, креативном непотизму и финансијским проблемима који су изазвали кашњење и померање првобитно заказане премијере. Већ је трејлер филма наговестио да би снижена очекивања могла бити вишеструко премашена, док је сада, неколико дана након свечане премијере, сасвим јасно да пред собом имамо ултимативни патриотски ратни филм за нови миленијум и достојног наследника Митровићевог „Марша на Дрину“.
Као прво, треба истаћи да „Краљ Петар“, у техничком смислу, делује апсолутно светски и убедљиво. Све, од фотографије, преко костима и сценографије, до звука и музике је на врло високом професионалном нивоу, а читава продукција одаје утисак филма са далеко већим буџетом него што је стварио био случај (наводно око два милиона евра). Вештом употребом компјутерски генерисаних ефеката, снимањем помоћу дрон-камера и зналачким коришћењем принципа монтаже, учињено је да масовне сцене битака у првој половини филма не делују сиромашно и недоречено, док кадрови преласка снегом прекривених Проклетија одузимају дах и потпуно равноправно стоје уз било шта што је Питер Џексон снимио у својим „Господарима прстенова“.
На драматуршком плану, млади Ристовски, служећи се као предлошком романом „Чарапе Краља Петра“ Милована Витезовића, гради причу око остарелог и болесног краља, Карађорђевог унука и прекаљеног ветерана Легије странаца и Балканских ратова, који, иако је пренео краљевска овлашћења на сина Александра, не жели своје војнике, своју децу, да остави на цедилу када је најтеже…
…Нарочито ће за данашњу српску омладину, залуђену паметним телефонима, друштвеним мрежама и испразним хедонизмом потрошачког друштва, деловати отрежњујуће да се суочи са својим врлим вршњацима из неког другачијег, далеко тежег времена и да ће у том суочавању извући поуке у виду потребе поштовања оних вредности на којима је почивало српско друштво у време његовог највећег процвата, а то су пре свега: побожност, храброст, солидарност, пожртвованост, скромност и самопоштовање.
Данас, када је срамна ревизија историје у пуном замаху и када се некадашњи савезници труде да сакрију и омаловаже наш огромни допринос победи у Великом рату, епска филмска прича о Краљу Петру и његовим неустрашивим војницима може да послужи као преко потребна инфузија романтичног и узвишеног родољубља у српску културу и правовремено подсећање на то колико великој нацији заправо припадамо.
Остаје само нада да ће овај пројекат доживети заслужени успех и тиме покренути талас сличних остварења, јер постоји још безброј тема и прича из наше славне прошлости које тек треба екранизовати и филмским језиком приближити савременој публици.
Марко Танасковић је књижевник, публициста, бивши уредник часописа ,,Европа нација“ и аутор романа ,,Олуја“
Преузето са: https://standard.rs/2018/12/08/kralj-petar-prvi-veliki-film-o-velikom-podvigu/