Након што је дипломирао 1912. године у тадашњој Аустро-Угарској царевини којој је тада припадао његов родни Вршац, Драгиша Брашован ради у Будимпешти са чувеним архитектама. По распаду Аустро-Угарске 1918. године долази у своју матицу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где почиње рад на месту градског архитекте у Великом Бечкереку (каснији Петроград, односно данашњи Зрењанин). Био је пионир модерне српске архитектуре.
Данас та чињеница, мало позната, организовано заборављена или селективно памћена, у круговима само оних који се уско баве овом облашћу, делује по мало безначајно. Да је, један велики Драгиша Брашован био градски урбаниста и архитекта града Великог Бечкерека (Петровграда, Зрењанина) је чињеница. Колико је он био велики? Као када би у жаргону спортисте, што ми није страно, неко рекао да је некада за ФК „Преолетер“ из Зрењанина играо лево крило Драган Џајић или у неком кошаркашком клубу, градском наступао Драган Кићановић, али и више од тога. Драгиша Брашован је касније својим делом стекао међународно признат статус почасног члана Енглеске интернационалне академије, као једини архитекта са овог простора. Добро сте чули, не као једини Србин, него као једини са простора Краљевине Југославије.
Драгиша Брашован је дошао у ову познату кућу, код своје сестре, жене др Славка Жупанског и постао Градски архитекта града Великог Бечкерека и две године радио свој посао. После тога прешао је у Београд, отворио свој лични атеље и започео бизнис и постао најбољи.
Српска јавност данас не зна колико је Драгиша Брашован био велики архитекта и не би требало о томе трошити речи. Његова блискост са краљевском породицом Карађорђевић, чији је био миљеник, под чијим је благословом направио ремек дела, била је разлог да он, после Другог светског рата буде скрајнут и да његова дела не добију праву презентацију и публикацију, буду афирмисана. О овоме најбоље говори један податак. До данас не постоји написана монографија Драгише Брашована и то је један запрепашћујући податак за нас архитекте а вероватно и за све остале културне раднике.
У некаквом родослову, породичном стаблу инжењерске делатности, области у граду на Бегеју имам ту част, да као архитекта причам о вероватно највећем имену које је деловало у овом граду, са позиције архитекте, икада.
Већ 1920. године Драгиша Брашован пројектује једну познату кућу у граду. Пре неког времена а поводом стогодишњице ослобођења града у Великом рату, Град Зрењанин је донео једну феноменалну одлуку, да ову кућу откупи од наследника. Заправо, да део куће који је био на продају откупи и да га присаједини као департман музеја у Зењанину. Тај простор треба да буде посвећен првом Српском народном одбору. Један интересантан детаљ због којег вам ово наводим, један део ове сталне поставке чини ће дело Драгише Брашована у Зрењанину, као слика Банатског опуса овог архитекте. Град Зрењанин је препознао значај овакве једне иницијативе и опремања оваквог једног простора и доделио не тако велика средства за опремање.
Ту је и један мали омнибус филм о шест дела архитекте Драгише Брашована у Зрењанину. Он треба да буде завршен до почетка децембра и који ће бити у једном виртуелном, интерактивном смислу стална поставка у овој кући др Славка Жупанског, коју сада видите. Прошле смо године направили и један други филм „Славко Жупански – Први српски народни одбор“ и овом приликом свима ћемо поделити по један примерак. То је ауторско дело Душана Јуванина, који је аутор сценарија и режисер а моја маленкост је била извршни продуцент. То је још један филм који ће бити део интерактивне поставке ове куће, департмана.
Да се вратимо на дело архитекте Драгише Брашована у Банату. Поред ове куће имамо још један број објеката који је он пројектовао у граду и околини. Дакле он је отишао за Београд али је и даље пројектовао у нашем граду. Пројектовао је Српску задружну банку која се данас налази у улици краља Петра бр. 3. То је данас зграда Привредне коморе. Чујем да се комора иселила и објекат је у више него жалосном стању. Надамо се да ће град наћи средстава да очува и овај значајан објекат.
Као што вероватно препознајете, ово је једна од најлепших и најтужнијих прича зрењанинског урбанизма. Вила др Золтана Перишића. Он је био последњи градоначелник града у Аустроугарској епохи. Објекат је на жалост срушен. Он се налазио на простору где је меандрирао Бегеј и када је донета одлука да се направе ова наша срећно-несрећна језера. Вила се налазила баш на земљаном споју који је требао да буде пресечен, те 1969. године у склопу мелиорације и објекат је срушен.
Драгиша Брашован је примио веома квалитетно образовање. Он је 1906-1012 г. студирао у Будимпешти на Политехничком факултету. Радио је као асистент у бироима угледних аустро-угарских архитеката. Имао је прилике да са њима ради на пројектовању Националног позоришта у Будимпешти и позоришта у Банској Бистрици, сада у Словачкој. Као такав, као искусан пројектант, пројектовао је и касније фоаје нашег позоришта „Тоша Јовановић“, између два рата. Дакле он није пројектант самог објекта али препројектовао је сам фоаје.
Најпознатији његов пројекат за који смо сви ми веома везани, нарочито ми који смо се бавили спортом, који смо играли кошарку, је овај објекат Соколског дома у овој улици Славка Жупанског преко пута Изложбеног салона Историјског архива Зрењанина. У једној реченици Момо Капор каже: „Архитектура је сценогрфија за представу која се зове живот сваког од нас“, потпуно се слажем. Ова сценографија, овог архитектонског дела, не говори мени о соколском прериоду, говори о шампионском периоду зрењанинске кошарке, који сам проживео. О овом објекту не могу да говорим као о сали борилачких и гимнастичких вештина, већ могу да говорим о једном догађају, када је КК „Пролетер“, након десет година доминације КК „Црвена Звезда“, на овом терену срушио исту и постао првак СФРЈ у кошарци. Тако да, овај Соколски дом ја нећу анализирати академски са позиција неокласицизма, већ са позиције сценографије за представу која се зове, били смо прваци старе Југославије.
На крају имамо једно интересантно пријатељство и један интересантан захтев. Захтев највећег академског сликара, српског Уроша Предића, упућен Славку Жупанском, довео је до тога, да у једном селу недалеко од града, Орловату, Брашован пројектује једино дело сакралне архитектуре у свом опусу. И ово је тај један од шест пројеката који су реализовани у Банату од стране великог Брашована, на захтев великог Уроша Предића.
Ово је интерактивно предавање које је архитекта Зоран Стојачић изговорио на изложби Савеза инжењера и техничара Србије „150 година Савеза инжењера и техничара Србије, од Техничарске дружине до савременог удружења“ у Изложбеном салону Историјског архива Зрењанина у улици Славка Жупанског бр.5.
Приредио за вас: Петровград.орг