Славни француски књижевник и мислилац 1876. године написао је текст “За Србију”, у коме је јасно приказао свету у колико тешкој позицији се Србија налази и како Европа гледа на тај немили положај Срба. У то време Србија је била у јеку српско-турских ратова, покучавајући да своје територије ослободи и избори се за независну српску државу. Та борба српског народа у Европи је пролазила неопажено, те је француски писац Виктор Иго, својим текстом желео да скрене пажњу на нашe страдање а речи које су тада написане могу се односити и на садашње време. Борбу против Турака подржали су и Чајковски (компоновао „Руско-српски марш“), хемичар Мендељејев, и писци Тургењев и Достојевски, који је о руским добровољцима писао у „Дневнику писца“.
Постаје неопходно да се пажња европских влада скрене на један наоко тако сићушан догађај да га те владе, изгледа, ни не запажају. Ево тог догађаја: убијају један народ. Где? У Европи. Постоје ли за то и сведоци? Постоји један, а то је читав свет. Виде ли то и владе? Не. Нације имају над собом нешто што је испод њих, а то су владе. У извесним тренуцима тај бесмисао боде очи: цивилизација је у народима, а варварство у владама. Је ли то варварство хотимично? Не, оно је просто-напро-сто професионално. Оно што људски род зна, то владе не знају. То долази отуда што владе на све гледају кратковидим погледом који се зове државни разлог; поглед људског рода је нешто друго, то је савест.
Изазваћемо чуђење европских влада откривајући им да су злочини — злочини, да ни некој влади, нимало више него неком појединцу, није допуштено да буде убица, да је Европа заједнички одговорна, јер све што се у њој чини, то чини она сама, и да према некој влади, ако се понаша као дивља звер, треба и поступати као са дивљом звери; да се у овом истом тренутку, ту, сасвим близу нас, пред нашим очима, убија, пали, пљачка, истребљује, да се кољу очеви и мајке, продају девојчице и дечаци, да се деца која су још сувише мала да би била продана секу сабљом на двоје; да се заједно с кућама спаљују породице; да је број становника у некој вароши, за неколико часова смањен од девет хиљада на хиљаду триста; да су гробља пренатрпана лешевима који се не могу покопати, тако да живима, који им шаљу све те жртве покоља, мртви узвраћају кугом, што је и право; откривамо европским владама да трудним женама секу стомаке да би им убили дете у утроби, да се на јавним местима налазе гомиле женских костура са траговима тог чина, да пси на улицама глођу лобање силованих девојака, да је све то језиво, да би био довољан један миг европских влада да се то спречи, и да су дивљаци који чине та недела страшни, док су цивилизовани људи који их пуштају да то чине ужасни.
Време је да се дигне глас. Настало је свеопште негодовање. Има тренутака кад људска савест узима реч и наређује владама да је слушају. Владе нешто муцају као одговор. Већ су покушале да нешто промуцају. Кажу: претерује се. Да, претерује се. Варош та и та није била истребљена за неколико часова него за неколико дана; кажу да је спаљено двеста села, а било их је само деведесет девет; оно што зовете кугом у ствари је само тифус; све жене нису силоване, све девојчице нису продане, понека је измакла. Шкопили су заробљенике, али су им и одсецали главе, што ублажава ствар; дете о коме се прича да су га бацали са копља на копље било је, у ствари, само натакнуто на бајонет, свако један ви замењујете са два, све удвостручавате, итд., итд., итд.
А затим, зашто се тај народ побунио? Зашто једно људско стадо неће да буде нечији посед као неко стадо животиња? Зашто? … Зашто? Итд.
Овакво заташкавање чини ужас још већим. Нема ничег јаднијег него кад се запоставља јавно негодовање. Ублажавање погоршава ствар. То значи да се лукавством брани варварство. То Визант оправдава Истанбул. Назовимо ствари њиховим именом. Кад неко убије човека у окриљу шуме која се зове Бондијева или пак Црна шума, то је злочин; кад неко убија народ у окриљу друге шуме која се зове дипломатија, то је такође злочин. Али већи. То је једина разлика.
Да ли злочин постаје мањи тиме што бива огроман? Авај! То је заиста стари закон историје. Ако убијете шест људи, ви сте Тропман; ако их убијете шесто хиљада, ви сте Цезар. Бити чудовишан значи бити прихватљив. То доказују Вартоломејска ноћ коју је благословио Рим, драгонаде које је славио Босије, Други децембар који је поздравила Европа.
Али време је да стари закон буде замењен новим; ма колико ноћ била мрачна, на видику се најзад мора помолити освит. Да, ноћ је мрачна; време је кад васкрсавају сабласти; оно што је чинио Силлабус сада чини Куран; настаје братимљење једне Библије с другом; јунгамус деxтрас; иза Свете столице уздиже се Узвишена Порта; можемо да бирамо између једног или другог мрака; и Турска, видећи да нам је Рим пружио свој средњи век, сад је помислила да може да нам понуди свој. Отуда оно што се збива у Србији. Кад ће то престати?
Кад ће се завршити мучеништво тог херојског малог народа?
Време је да се зачује величанствени глас цивилизације који забрањује да се с тим настави.
Ми, народи, изричемо владама ту забрану да се и даље врши злочин.
Али одговарају нам: Ви заборављате да постоје „питања”. Кад убију човека, то је злочин, а кад убијају народ, то је „питање”. Свака влада има своје питање: Русија има Цариград, Енглеска Индију, Француска Пруску, Пруска Француску. Ми одговарамо: И човечанство има своје питање, и ево тог питања које је веће од Индије, Енглеске и Русије: то је питање детета у утроби мајке. Заменимо политичка питања питањем човечности. У томе лежи будућност.
Кажимо без увијања, ма шта се радило, будућност ће се збити. Њој служи све, па чак и злочини. Страшне су то слуге. Оно што се догађа у Србији показује колико су неопходне Сједињене Европске Државе. Нека уместо разједињених влада дођу уједињени народи. Докрајчимо убилачка царства. Обуздајмо фанатизме и деспотизме. Скрхајмо мачеве који служе празноверју и догме које витлају сабљама. Нека престану ратови, убијање, покољи; нека дође време слободне мисли, слободне размене; братство. Зар је мир тако недостижна ствар?
Виктор Иго, Париз, 29. августа 1876.
(Извор: Писменица)