Поживе Раша Попов 84. године.
Рођен је 1933. године и одрастао у Мокрину, постао је ђак чувене Карловачке гимназије. У Београду је завршио филозофски факултет, а потом радио у новосадским новинама „Дневник“. Новинарски посао је наставио у листу Младост, на Радио Београду и на ТВ Београду. Kао лектор за српско-хрватски језик је радио у Енглеској, а током осамдесетих година је био главни уредник издавачке куће Матица српска. Објављивао је есеје у часопису „Поља“, колумне у београдској „Политици“… Добитник је бројних награда. Волео је свој завичај и редовно сарађивао са Мокринским новинама.
Домаћа публика га ипак најбоље памти по серијама „Фазони и форе“, „Варошарије“, „Шешир без дна“…
Рашу Попова је јавност сматрала човеком који много прича. То је погрешно. Мало је Раша причао, он је веома много приповедао. Ово краси човека са севера Баната који има шта да пренесе другима. Пажљиво је слушао саговорника и био је веома самокритичан према свом раду, а готово да није било поља јавног књижевног рада у којем није оставио упечатљив траг. Српски књижевник, побожан и са осећајем за социјалну правду критички је описао доба данашње социјалне неправде и поновног успостављања спахилука по Војводини пишући „Спев о транзицији“. Лала из Баната је отворено поручио: „Не постоји осећање да си Војвођанин, ja се осећам Банаћанином“.
Волео је најмлађу публику, као и публику која је одрасла. „Хоћете ли ме памтити ви млади кад остарите, кад једном постанете као ја сада?“ Наравно. Одавно нисмо деца, али одлично памтимо чика Рашу проналазача и његове изуме. Раша је радо и много писао песме, романе и бајке за децу. „Потиштен сам, јер не могу да пишем. Како ћу да живим кад не могу да пишем?“, вајкао се Раша, када му је попустио вид. Живот је показао где и како. Чика Раша је наставио да живи преселивши се у бајке које је написао.