Рођен је 8. августа или 27. јула по јулијанском календару 1832. године у Српској Црњи, у Банату, у свештеничкој породици која је пореклом из Беодре, данас Ново Милошево. Његово крштено име је било Георгије. Отац Дионисије га је уписао у трговачку школу, из које је бежао три пута, да би на крају уписао нижу гимназију у Сегедину. После завршене основне школе у Српској Црњи и ниже гимназије у Сегедину, одлази у Темишвар да учи сликање.
Бранилац Српског Војводства 1848
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
(песма Јевропи)
Уочи револуционарне 1847. године био је студент уметничке академије у Пешти, али је због револуционарних догађаја морао да је напусти. Вративши се у родни крај продужио је да учи сликарство у Бечкереку код Константина Данила чувеног сликара тог доба, тражећи сопствени уметнички израз и продубљујући своја знања, између осталог и немачког језика.
У револуцији од 1848—1849. иако шеснаестогодишњак, учествује као добровољац. Када се револуција завршила поразом, написао је: „Ах, зашта гинусмо и страдасмо – а шта добисмо!” Убрзо га немаштина приморава да прихвати разне послове.
Сарадник српских часописа у Аустрији
„О, благословена земљо банатска, непрегледна, богата, цвећем, воћем и свакојаким биљем, застрта равницо! Ти си башта по којој би се човек довијека шетао…Ти си ћилим, на коме се многе задовољне колибе, села и торњеви беле.“
(Приповетка „Краљица“ Ђура Јакшић)
Тих година често мења места боравка, одлази у Београд, али се врло брзо упућује у Беч да настави студије сликарства. У Бечу се креће у уметничким круговима са Бранком Радичевићем и Ђуром Даничићем. Његови поетски првенци угледали су светлост дана у Сербском летопису 1853. године. Беспарица га приморава да се врати кући, али убрзо затим одлази на Академију финих уметности у Минхен.
Крајем 1855. настанио се у Кикинди и живео од сликарства. Пише и песме и штампа их у Седмици под псеудонимом Теорин. У Нови Сад прелази 1856. године, подстакнут повратком пријатеља са којима је друговао у Бечу који се окупљају око новосадских листова Седмица и Дневник. По повратку са сликарских студија, живи у Банату до 1856.
Учитељ у Кнежевини Србији
Срце моје игра, бије, Све се превија —
Чини ми се, моја душо, Да је Србија!
(песма Љубав)
Од 1857. прелази у Србију, где остаје све до смрти. У Србији ради као сеоски учитељ у Подгорцу, Сумраковцу, Сабанти, Рачи код Крагујевца и Пожаревцу, у коме се и оженио и као гимназијски учитељ цртања у Крагујевцу, Београду и Јагодини. У то време борави и у манастиру Враћевшница, где црта неколико историјских портрета, које поклања манастиру. У Крагујевцу је била сачувана кућа у којој је становао две године док је радио у гимназији.
Србски и банатски великан
„Али те крије тамна, Пуста даљина —
Далеко ми је Банат,Црна хаљина.“
(песма Љубав)
Ђура Јакшић је био свестран уметник и родољуб: песник, приповедач, драмски писац и сликар. Стваралачки и страдалачки живот тог образованог и темпераментног човека често се одвијао у боемском амбијенту скадарлијских кафана Три шешира и Два јелена. Боемска атмосфера била је његово природно окружење у коме је добијао стваралачку инспирацију, изазивао дивљење и аплаузе веселих гостију и боемских дружбеника, али и бес власти чијој се суровости и лакомости ругао, оригинално и старично.
Стално је живео у оскудици, и тешко је издржавао своју бројну породицу. Притиснут породичним обавезама и дуговима, склон боемији, болестан, Ђура Јакшић је налазио је утеху у уметничком стварању, песничком и сликарском. Оболео од туберкулозе, у дуговима, гоњен је и отпуштан 1871. из државне службе. Уз помоћ Стојана Новаковића добија посао у Државној штампарији 1872. године.
Смрт га је затекла на положају коректора Државне штампарије у Београду 16. новембра 1878. године по јулијанском календару. Сахрањен је на старом Ташмајданском гробљу, а потом на Новом гробљу у Београду.
Липарске Вечери у Српској Црњи
У Српској Црњи се сваке године одржавају манифестације посвећене Ђури Јакшићу. Том приликом се додељује награда „Ђура Јакшић“ за најбољу збирку поезије која је издата на српском језику претходне године.
У Српској Црњи се, у његовој родној кући, која је споменик културе, налази музеј посвећен овом великом уметнику.
Извор: