Да читају, Војвођанске незналице би могле сазнати какав је смисао израз паор имао у Јужном Банату. Младен Марков је сачувао књижевно сведочанство о том изразу, забележивши га у роману „Истеривање Бога“ из 1984. г. Велики банатски књижевник родом из Самоша био је дописни члан илегалне ВАНУ коју су покушали да створе аутономаши, па је тиме сведочанство Младена Маркова од посебне важности пре свега за њих.
Нико више не зна о другом да говори.
Младен Марков
Ни да пита, ни да мисли.
Потомци бивших милитара, никад нису постали кметови. Многи потичу изсредњег и северног Баната, од предака који нису хтели да буду становници провинцијала, баш зато што нису хтели да постану паори. Познавали су они добро израз паор, али је контекст његове употребе био нешто другачији, везан за суревњивост провинцијала и границе, сељака и грађана, то јест паора и варошана, како их је банатски Балзак иронично разликовао.
Тема Марковљевог романа „Истеривање Бога“ је насиље над локалном средином при успостављању комунистичке власти од јесени 1944. до 1948. г. Радња се одвија се у селу Конак, истом оном селу у којег су се по поразу Аустро-угарске доселили преци данашњег лидера војвођанског аутономаштва.
Израз паор се појаљује наглашено тек у другом делу романа, при опису спровођења ратара ухапшених због неизмирене обавезе предаје пољопривредних производа властима. Такве несрећнике је народ звао „житарима“. Тек када их понижене и везане спроводе кроз варош као „кулаке“, ратари јужног Баната о себи почињу да размишљају као о паорима. Улазећи у варош, одмах се сећају предности варошког над сеоским начином живота: „Како год окренеш, паорски је живот опак, прљав, а варошки чиста божја вересија“.
Употреба израза паор је у овом трагичном роману најава појаве дубоког осећаја страха који лични интегритет ратара уздрмава из темеља. Марков сведочи о ислеђивању којег нова власт спроводи над „житарима“ у вароши. Насиље власти у селу није могло да нашкоди личном интегритету сељака Тарајића. Чак ни батине његово лично достојанство нису уздрмале. Међутим, отргнут од родног села, у вароши му нелагоду изазива већ прозивање по презимену.
Већ први поглед Трлајићев поглед у очи непознатог униформисаног иследника рађа у његовој души страх који напредује: „Сад га већ спопаде страх. Неразјашњив, безразложни, али страх“ (…) „Хвата га све већи страх и некако паралише удове више него на почетку“ (…) „Више је наслутио него што је потпуно схватио да су његова кола суноврата почела да се котрљају низбрдо. Појмио је то пре неком далеком слутњом која се испољавала у безразложном страху пре него целим бићем“.
Младен Марков је у „Истеривању Бога“ записао важно књижевно сведочанство: Тек када их понижене и везане спроводе кроз варош као „кулаке“, ратари јужног Баната о себи почињу да размишљају као о паорима.
Дан пре него штоје преминуо, у интервјуу за НИН, Младен Марков је поручио: „Знају банатски паори на каквом су тлу, али их је немогуће разуверити да им неко са државног врха не пркоси намерно – па свако писмен види да треба очистити све ове километре дивних канала који су ту већ трећи век, још од Марије Терезије, да ова земља једину шансу има у пољопривреди, па што им онда одвлаче децу да им служе у мегалополисима?“
Подсетимо се: Чије партијско лено су постале ЈВП Воде Војводине у доба кад су се наши канали претворики у баруштине? Ко је распродао багере који су требали да их чисте и ко је наше новце трошио на запошљавање партијаша уместо на чишћење и одржавање канала нашег завичаја? Нису ли то управо они који су делили нашим ратарима налепнице за самоетикетирање на којима је писало: „И ја сам паор!“?
Аутор: Душан Ковачев