Филм Краљ Артур у режији Antoin Fuqua и сценаристе David Franzoni, америчке продукције из 2004. године говори о светски познатој митској личности – главном јунаку британског епа, Краљу Артуру. Историјски ова личност је наводно живела у почетком 6. века у Великој Британији. Редитељ је након толико филмских ликова на тему ове личности и покушао да исприча причу о Артуру (Artoriusu) и његовим (Sarbatae) витезовима ослањајући се на егзактне археолошке и историјске чињенице. Чаробњак Мерлин и Екскалибур, су такоође стављени у историјски контекст са типичном холивудском сценографијом, кореографијом и костимографијом. Ко су Сармати којима припада Артур и његови витезови Округлог стола?
Клаудије Птоломеј је у свом трактату „Водич за географију“ писао о европским и азијским Сарматима, чија је граница била око реке Танаиса (Дона). У Панонији он наводи осим племена Јазика као сарматског и племе Венедисармата, које већина аутора сматра прецима Словена, поред сродног народа Венеди са оне стране Карпата. Након освајања европских Скита, Сармати су стекли славу као најмоћнији народи старог века. Све земље источне Европе, заједно са Кавказом су називане Сарматијом. Почевши од 2. века п. н. е Сармати су се све чешће појављивали у грчким, римским списима. Страбон помиње сарматска племена Јазиге, Роксолане, Аорсе, Сираке, Алане… Плиније и Птоломеј и Србе. Тацит говори како су Роксолани напали подунавске римске провинције Мезију у 68. години п. н. е где су „изгубили две кохорте” које су протеране у град Констанца у 8. години п. н. е.
Наратор на почетку филма говори о ратовима Рима на Дунаву са опасним противницима Сарматима у дужем временском периоду. Историја зна за ове опасне ратнике, које виде као жестоке и незадрживе коњанике и као пљачкаше римских провинција у негативној конотацији.
За време Маркоманских ратова (166–180) Јазиги (Сармати) су били савезници (Германа) Маркомана и Квада. После тешких борби, Марко Аурелије (161–180) нанео је Јазигима ударац и принудио их на мир. Одредбама мира Сармати су морали да му предају 8.000 коњаника, од чега је 5.500 послато у Британију. Ови људи су служили у Британији као војна формација и оставили су потомство у тој земљи.
Мир међутим није дуго трајао. Убрзо су Јазиги прекршили уговор и поново заратили с Римом. Међутим, 177. године Римљани су постигли велики успех, па је поново дошло до мировног споразума. Марко Аурелије је после тих ратова узео титулу Sarmaticus 175. године. Међутим, на другим местима сазнајемо да су упркос клијентелским уговорима често нападали царство. Већ 185. године поново су се дигли на оружје. Тако се према Царској повести римски цар Проб пре доласка на власт прославио у борбама са Сарматима. Са Сарматима се сукобио и Пробов наследник, Кар. У време тетрархије вођено је чак седам похода против Сармата.
Аурелије Виктор, у делу „О царевима“ пише да су у време цара Константина (око 320-350. године) поражене хорде Гота и Сармата. Сократ Схоластик наводи да су у години смрти Валентинијана (321-375. године), Сармати напали Римско царство, одласком из Дунава у област Реције на Дунаву. Константин Велики је 334. године други пут понео почасну титулу Sarmaticus Maximus.
Вендисармати и Лимиганти
Претпоставља се да су се ти Сармати по доласку у Панонску низију стално настанили. Разлог за то вероватно лежи у чињеници што релативно уски простор, који су заузели, није дозвољавао велика пастирска кретања, као у постојбини. Сад су већ имали стална насеља, у чијој близини су се налазиле некрополе. Политички систем код Сармата могуће је реконструисати у главним цртама. Поједини племенски савези су вероватно владали над другима. Племена која су улазила у састав савеза добијала су име по племену које је било водеће у савезу. С друге сране, Сармати су владали над сваким локалним становништвом које се покоравало њиховој власти. Етноним Вендисармати (Горње Потисје) сведочи о етничком мешању између етничких Словена, Венеда и Сармата.
Само име једног од сарматских племена из Паноније и Дакије тзв. Лимиганата је предмет бројних дискусија. Многи су га покушали растумачити, почев од Амијана Марцелина, који побуњене сарматске робове зове Limigantes Sarmatae или Limigantes Sarmatae servi. У литератури се име Лимиганти обично објашњава као племена која су живела дуж римског лимеса. Наиме, limes на латинском значи граница, а gens род, племе, народ и сл. У том случају, облик gantes место правилног књижевног gentes би се могао објаснити као вулгарни латинитет. У том смислу тумачи име српски археолог Ђорђе Јанковић, преводећи га као „Крајишки народ – Срба“. Да су Лимиганти стварно били народ настањен близу границе према Царству може се закључити и на основу имена његових појединих огранака које Марцелин спомиње. Наиме, Амикени (Amicenses) и Пикени (Picenses) вероватно су добили имена по римским логорима на Дунаву, Акуминкуму (Acumincum) и Пинкуму (Pincum), у чијој близини су живели.
Етнички идентитет Лимиганата и њихових господара је предмет спорења. Вернадски их доводи у везу са Антима односно Словенима. Јанковић их је поредио са Србима. Јон Нестор и Еуген Кирила као Румуни тврде да су припадници становништва које је остало на својим огњиштима и после повлачења римске војске и управе из Дакије. Георге Бикир сматра да је највероватнија она хипотеза по којој су Лимиганти били и Јазиги и Дако-Романи. Јанош Хармата, као Мађар имплицира да су то били Сармати, тачније Јазиги које је покорило друго сарматско племе, Роксолани. Ово је дефинитивно исто становништво које је имало сламене кровове кућа и моноксиле а у 4. веку у време најезде Хуна оно је справљало медовину и имало погребне мистерије које је називало речју страва. Највише је доказа који би их везало за становништво Пшеворске и Прешовске културе која је по Седову протословенска а не трако-дачка.
Артур између мита и историје
Уопштено, историјски извори о Артуру су магловити и нејасни, али се сви слажу око чињенице да је крајем 5. века, на територију данашњег Велса и Енглеске, у тадашњем бритском краљевству Паувис, живео ратни вођа који је објединио разједињена бритска краљевства у борби против надирућих Англа и Саса (сви извори истичу да Артур није био краљ, него „Dux bellorum“ — војвода.
Сматра се да Артур није било његово право име, него титула, која је симболизовала удруживање Брита који су задржали старе, келтске обичаје, и оних Брита који су током владавине Римљана романизовани и који су прихватили хришћанство. Те две фракције су, наиме, биле у сукобу у време почетка инвазије Англа и Саса, и било их је потребно ујединити. Стога је Артхур узео овај псеудоним, скован од бритске и латинске речи за медведа (симбол Артуров) — „Артх“ и „Урсус“, од чега је настало име „Артхурсус“, тј. „Артхур“.
Према неким изворима, британска краљевства су била тако посвађана да је човек који би их ујединио морао доћи издалека. Стога постоје претпоставке да је Артур заправо дошао из племена Вотадини у Шкотској код града Единбурга. Артурове сјајне победе над Сасима, које су забележене у историји, вероватно су биле последица његове јединствене борбене тактике која се ослањала на употребу коњице, рода војске непознатог варварским племенима из Германије.
Његови коњаници („витезови“) били су по археолошким налазима потомци Сармата, присиљени на службу Римском царству, који су били врхунски јахачи и ова теорија приказана је у филму „Краљ Артур“ из 2004. године. Град Sоrbiodunum (Олд Сарум) типично сарматског кружног облика је заиста постојао у Британији и сматра се упориштем ових витезова. Према легенди сто око кога су витезови седели је био округао.
Након низа од 12 сјајних победа против освајача, чини се да је Артур постао жртва истих оних сукоба међу краљевствима због којих је и дошао на положај заповедника. Битка код Камлана, у којој је погинуо, била је наводно сукоб два бритска краљевства. Недуго по његовој смрти, Англи и Саси су наставили с освајањем Британског острва, и само 50 година након његове смрти последњи Брити су били потиснути у удаљена брда Велса и Корнвола, где су се до данашњих дана сачували стари келтски обичаји.
Сарм(б)ати типски коњаници
Витезови односно формација на коњима у 5/6 веку би најпре упућивали на везу са најбољим коњаницима Европе тога времена Сарматима, који су све своје битке почињали изненадним, жестоким нападом коњице, знајући да у то доба непријатељска племена нису познавала такав начин ратовања, то им је пружало велику предност.
У поменутом филму Краљ Артур и витезови су представљени као нека врста специјалних јединица, добро оклопљених каричастим оклопима од коже и плочица. Ово је била друга предност ових витезова која их је штитила од погибије. То није било карактеристична опрема римских еквита већ иновација којом су се римске трупе прилагођавале тактици номада и која их је разликовала од војне вештине Англо- Саксонаца.
Сармати су имали древни војни сталеж (попут ведских кшатрија, посебно племе Срби, међу Сарматима, Сарбани међу Аланима), који је опет имао религију, чији је симбол био мач пободен у земљу (камен), а једна од основа легенде о Карљу Артуру је управо прича о мачу у камену, Ескалибуру. Мач је био пре тога у светом језеру а то је део легендарних прича у религији Сармата.
Сарматски војни стег и симбол био је и змај, који је јако важан у легенди о Артуру, јер су његови витезови били витезови реда змаја. Змај је за митологију Словена и Сармата типичан као патуљци за германску митологију.
Сценариста је убацио и један детаљ за који није јасно одакле потиче али врло лепо одсликава порекло ових ратника када пред борбу они узвикују поклич Рус!. Можда је изворно то било и клицање Сур? Клицање богова и хероизираних предака је била главна спољна манифестација сарматске религије која се као таква пренела сродним и суседним Словенима. Сунце на небу и ватра на земљи, Сварог и Сварожић су божанства која су у боју клицали (зазивали у помоћ) преци Сармата, Срба, Словена. Значење тог чина би било да божанство спали, спржи непријатеља.
Приредио за Вас Петровград.орг