Недавно је на лингвистичком интернет сајту Језикофил, чији су покретачи и уредници група истраживача с Института за српски језик САНУ, објављен непотписани чланак посвећен буњевачком језичком питању. Заправо, судећи по потпису Језикофил, који стоји на крају, рекло би се да је овај кратки чланак заједничко дело уредништва, мада је вероватније да је настао из пера неког од млађих сарадника, што се види већ по одабиру теме и начину формулисања наслова, те његовим језичкостилским мањкавостима. У сваком случају, спремност аутора да у рубрици Реч лингвисте наступи анонимно, тј. под плаштом уредништва (за шта је, претпостављам, био потребан пристанак обе стране), говори о његовој спознаји да он није саговорник за дискусију о овом озбиљном и сложеном питању, које се тиче и науке и културе и политике истовремено, и то не од јуче. Побуде за овакав ауторов наступ не тичу се изгледа толико науке и струке колико недавно актуализованог питања службеног језика Буњеваца у Србији, чиме су обиловали новински наслови последњих месеци. Да подсетим: Одборници Скупштине Суботице су 8. марта ове године изгласали промену Статута града Суботице како би „буњевачки језик“ био уведен у равноправну службену употребу с осталим тамошњим језицима. То је изазвало оштра противљења у Хрватској (реакције Матице хрватске, Института за хрватски језик и језикословље и др.), која је у овоме видела угрожавање хрватске националне мањине у Србији (исп. нпр. кратке прегледе дате на сајтовима Слободне Европе, Спутњика и другде).
Непотписани аутор најпре преноси читаоцу основне уџбеничке поставке о књижевном језику (стандарду) и дијалекту, те о њиховим демаркационим линијама обележеним улогом прописивања норме у домену књижевног језика насупрот остајању на дескрипцији у дијалектолошкој сфери. (Аутор ово последње види као „једну од кључних разлика између стандардног језика и народних говора“.) Затим је начињен осврт на ширу јужнословенску дијалектолошку скицу западног Балкана, уз постепено усредсређивање на буњевачко језичко питање, да би се у последњем пасусу, као врста закључка, констатовало „да је неоправдана одлука да се такозвани буњевачки језик уведе у службену употребу на територији Суботице, пре свега, јер то није језик, већ дијалекат, а дијалекатски говор не може бити у службеној употреби, односно, заступљен у званичној комуникацији“ (курз. П.Р.). На крају је под насловом Литература наведено неколико радова, за које није увек лако одгонетнути конкретну везу с основним текстом. Тиме се Институтов Језикофил посредно укључио у обновљени српско‑хрватски (одн. буњевачко‑хрватски) спор око језичког, националног те и других питања везаних за Буњевце као једну од националних мањина у Србији.
Из буњевачке етничке, културне и политичке историје
Анонимни аутор, иако свој чланак објављује у Језикофилу, није баш „језикофил“ када је реч о језичкој материји о којој пише, нити је био спреман да се, на пример, упозна са широм литературом о икавици српскога језика, односно некадашњим Србима икавцима различитих вера и њиховим етничким и језичким одликама, изван чега се не може разматрати ни буњевачко питање. Постојање икавске гране српског језика, раширене диљем западног Балкана, бележи већ Ф. Миклошич, отац словенске упоредне граматике и професор словенске филологије на бечком универзитету. Он пише 1879. године да српском језику на истоку припада екавска, а на западу ијекавска и икавска област, а ово последње додатно појашњава тврдњом да „икавци […] нису сви Хрвати, чакавци; има икаваца који чисто српски говоре, само што старословенско Ѣ [„јат“] замењују са и. Ови, наиме, имају исте народне обичаје као и Срби“ (према П. Милосављевић, Срби и њихов језик, Требник, Београд 2002, 201). Добро пратећи европску филолошку мисао тога времена, и В. Караџић је износио сличне ставове у својим радовима. У његовом Српском рјечнику из 1852. године под одредницом Буњевац стоји: „у Бачкој Србин закона Римскога“, а такве и сличне погледе на ово питање имаће и један број самих Буњеваца (в. краћи преглед у: Т. Сич, Обнова србистике и бачки Буњевци, Србистика, К. Митровица 2002: 303–315), као и страни проучаваоци. Иако је непотписани аутор чланак објавио под окриљем једног од института САНУ, он је вероватно пропустио да се упозна, на пример, са Цвијићевим етнолошким радом у вези с Буњевцима, а пре свега с обимним делом Ј. Ердељановића, које се такође појавило у Академијином издању (тада Српске краљевске академије). Овде је Ердељановић анализом културе и језика утврдио да три буњевачке групе (приморско‑личка, далматинска и подунавска) имају заједничко српско етничко порекло, те да су, поред обичаја и језика, са Србима делиле и етничка имена – Срби, Власи, Морлаци, као и Раци, Расцијани (од: Рас, Рашка, Рашани) (Ј. Ердељановић, О пореклу Буњеваца, СКА, Београд 1930, 374). За србистику је вредан пажње и податак да су Буњевци и Шокци у Бачкој и Славонији, па и други тамошњи Срби, сами за себе некоћ говорили да „диване рацки“ (I. Antunovich, Razprava o podunavskih i potisanskih Bunjevcih i Šokcih, Beč 1882, 119).
Но, већ је Ердељановић писао и о националистичкој (тачније католичкој) пропаганди која је тежила да се „код Буњеваца као католика сасвим истисне назив Буњевци и замени […] именом Хрват“ (О пореклу Буњеваца… 303, курз. П.Р.). Та врста националног инжењеринга, традиционално негованог у хрватској политици (нпр. у случају Далмације, Славоније, Дубровника, те Јањева, Летнице, Карашева, Молиза и др.), у чему је одувек била запажена улога католичког црквенога кадра, очито је успела са западним буњевачким групама, као што је успела и с многим другим тамошњим етничким скупинама. (Штета је што поједини страни филолози који данас бде над поштовањем права Буњеваца у Србији нису заинтересовани за судбину ове етничке гране на ширим просторима западног Балкана. Они би се могли заинтересовати и за својевремено покренуте захтеве за уважавање, нпр., истарског, славонског, или дубровачког „језичког“ идентитета.) Тако је, када је о Буњевцима реч, хрватизацији избегла изгледа још само њихова подунавска група, тачније она у Србији, у Бачкој, која се почела досељавати овде, као и у Барању, већ од средине 17. столећа и управо се захваљујући (осталом) српском становништву и потоњој србијанској држави колико‑толико успела одржати до данас. Забележен је и покушај Барањаца да своју икавицу уведу у школе, што се, на пример, може доконати из једне скромне филолошке забелешке Ј. Хама (Kratka gramatika hrvatskosrpskog književnog jezika, Školska knjiga, Zagreb 1967, 14), али је ова идеја у Хрватској, очито, брзо била осујећена.
У том контексту треба тумачити и намере овог чланка непотписаног аутора, упереног против Буњеваца. Јер, ако аутор досуђује да бачким Буњевцима не може бити дато право на „језик“, пошто је буњевачки тек „дијалекат“, дакле територијални варијетет неког језика (!), – јасно је (с обзиром на то да аутор на савременом плану не препознаје заједнички „српскохрватски“, већ помиње „српски“ и „хрватски“) да је овде имплицитно реч о сврставању буњевачког у хрватски дијалекатски корпус. Ауторов иступ је несумњиво својеврстан политичкопропагандни чин у прилог бриге о „хрватском језику“ и хрватству у Србији (додуше, уз суптилну, против Срба од давнина примењивану методологију: „Да се Власи не досете!“). На то најпре наводи чињеница да овакав ауторов став прилично верно прати методологију хрватске дијалектолошке науке (нпр. из пера Ј. Лисца, који се нашао у ауторовој Литератури), а према старој идеолошкој матрици унеколико и српске (М. Окука, такође у Литератури), – као и чињеница да аутор, противећи се стандардизацији буњевачког, пре свега следи и преноси аргументе из хрватске штампе последњих месеци.
Но, тврдокорне историјске чињенице о непоклапању буњевачког и хрватског идентитета, те о бројчаном односу буњевачког и хрватског становништва на северу Бачке, подсећају и данас, на пример, да је „према попису 1912. у Суботици […] било 36.000 Буњеваца и само 26 Хрвата, а приликом присаједињења Војводине Србији 1918. године, на Великој народној скупштини 12/25. новембра у Новом Саду, нашла су се 84 Буњевца, 3 Шокца и 2 Хрвата“ (Д. Петровић, Српски језички заперци, Мирослав, Београд 2018, 272). Учешће ова последња два хрватска представника везује се за постојање највише две хиљаде (2.000) Хрвата у овим областима, али су у међувремену „хрватски верски и политички челници из Загреба почели да католике у Војводини убеђују у припадност хрватству и да их као такве ʼкњижеʼ“ (Исто: 282), што доста говори о методологији којом су се Хрвати, уз помоћ својих европских католичких заштитника, служили последњих векова. Она је на посебно огољен начин дошла до изражаја у Брозовој Југославији, када ће већ на почетку, комунистичком одлуком од 14. маја 1945. године, бити наложено насилно превођење Буњеваца и Шокаца у Хрвате, пошто „bunjevačke i šokačke narodnosti ne postoje“, те ће се они надаље у личним документима, бирачким списковима и др. према овој наредби „unositi samo i isključivo kao Hrvati“ (Исто: 471, факсимил). Под тим ће политичким покровитељством хрватски лингвист Р. Симеон у свом обимном двотомном (пропагандном) лексикону под одредницом Bunjevac записати: „ime pripadnika hrvatskoga plemena koje je živjelo isprva duž Dinare i na sjeveru od Svilaje, odakle su B. poslije naselili druge hrvatske krajeve: […] te napokon Bačku i Baranju“ (Enciklopedijski rječnik lingvističkih naziva, I, Matica hrvatska, Zagreb 1969, курз. П.Р.). А Буњевци су били хрватско племе таман толико колико су Бачка и Барања (и већина других овде поменутих крајева) били етнички хрватски (исп. Б. Ивановић, Буњевци никад нису били Хрвати, Catena mundi, I, Београд 20184, 730–731). Занимљиво је да Симеон међу Буњевцима препознаје „mnoge jezične osobine, kojima se razlikuju od ostalih štokavaca“, али судећи према већини црта које наводи (инфинитив без финалног –и, контракција фин. –ао у –о, иниц. пс– у –пц и др.) ни то не одговара истини. (Наравно, буњевачки је у међувремену темељитије описан у низу дијалектолошких радова.)
Овај процес хрватизације српских етничких скупина католичке вероисповести, односно католика српскога језика, потпомогнут југословенском (=антисрпском) идеологијом, наставиће се по инерцији и у потоњим временима, чак и изван граница некадашње СФР Југославије, на пример у Мађарској (исп. П. Радић, Из икавске баштине српског језика: о говору тукуљских Раца, Научни састанак слависта у Вукове дане, 43/3, Београд 2014, 181–213). У нешто измењеним условима, али у истом духу, он ће се препознавати и у садашњем стању ствари. О томе данас сведоче званични притисци из Хрватске према Србији у вези с буњевачким питањем (што је само траг хрватскога повесног жала за Војводовином Српском), али о томе на свој начин говори и анализирани чланак анонимног аутора, објављен у Институтовом Језикофилу.
Аутору, изгледа, у вези с овом темом, у етногеографском и историјском смислу ништа не говори ни сам лингвистички термин „херцеговачко‑крајишки дијалекат“, на који се он немушто позива док износи став да се с овим дијалектом „у начелу поклапају“ структурално и тзв. млађи икавски („новоштокавски“) говори, којима припада и буњевачки. Њему, уосталом, нису познати (или их сматра небитним) ни ставови еминентних српских дијалектолога о српској етничкој и језичкој природи тзв. штокавице (нпр. међу последњима П. Ивић, Полемички и други сродни списи, IX/1, Издавачка књижарница Зорана Стојановића, Сремски Карловци – Нови Сад 2014, 291–292; Д. Петровић, Српски језички заперци… 285), – што значи да му је нејасна и чињеница о излишности термина „штокавица“ („штокавштина“, „штокавци“, „штокавски“) у србистици. (Опште је, наиме, познато да Срба нема ни међу „чакавцима“ ни међу „кајкавцима“.) Уместо да се осврне на нека од ових за србистику суштинских питања, аутор се задовољио својим крхким и уопштеним, механичким уџбеничким знањем (понајмање србистичким) из историје језика, – на пример, оним о „некадашњој српско‑хрватској језичкој заједници“, која је „обухватала […] три наречја“, „штокавско“, „чакавско“ и „кајкавско“. Он овде устврди и да је на „штокавском наречју“ „некадашње српско‑хрватске језичке заједнице“ заснован и „некадашњи српско‑хрватски“ (!?). Овиме је, додуше, виспреним српским читаоцима (свакако без његове намере) макар открио да употреба термина „штокавско наречје“ има смисла само у парадигми „некадашњег српско‑хрватског“, какав год то за аутора (и његове истомишљенике) језик био, као и да на терену српског језика (тзв. штокавице) није могла постојати никаква „српско‑хрватска језичка заједница“. Реч је, заправо, о једноставној, но давно наметнутој политичкој и лингвистичкој парадигми која је српске земље – уз помоћ термина „штокавци“, „штокавица“ и др. – за почетак имала подвести под „српско‑хрватске“ (одн. југословенске), а српски језик претворити у српско‑хрватски („српскохрватски“, „хрватскосрпски“ и сл.), како би у неком крајњем циљу то постале хрватске земље (одн. хрватска земља) с хрватским језиком (одн. хрватским језицима), што се увелико поклапа с давним програмом хрватског политичара А. Старчевића. (Неки би рекли да, с данашњим стањем духа у Србији и српском народу, укључујући и његову владајућу лингвистичку па и политичку парадигму, то можда више и није тако незамисливо.) Међутим, данас се добро зна зашто су и како делови тих „штокаваца“ (најпре многи икавци, а за њима и други) кроз повест постајали Хрватима. Ако то некоме није јасно, нека се осврне на последње хрватске захтеве и притиске да се Буњевци у Србији, као католици, имају сматрати Хрватима и од стране србијанске власти. Баш као у време комунистичке диктатуре у Србији, али и много раније.
Чланак анонимног аутора се тек узгредно осврће на одлике буњевачкога говора. За аутора, „буњевачки говор на територији Бачке новоштокавски је икавски дијалекат“, који се „од осталих новоштокавских дијалеката“ издваја икавским рефлексом старога јата (нпр. млико, пивам, дица). Поред изосталог прецизирања односа говор – дијалекат, овде је изостао и податак о постојању других икавских „новоштокавских“ говора, па и оних којима и данас говоре Срби, и то православни. Међу последњим српским радовима у којима се то могло прочитати је прилог Н. Рамића О икавском говору Срба у југозападној Босни (Српски језик, XII, Београд 2007, 273–286), а о томе сведочи и богата упитничка грађа Одбора за дијалектологију САНУ, која већ деценијама чека на своју научну обраду. Уосталом, присуство Срба је у овом корпусу признато (додуше, често невољно и уз њихову миноризацију) и од стране хрватских лингвиста, на пример, управо Ј. Лисца, чије дело, видесмо, анонимни аутор наводи у Литератури. Ако међу овим икавцима до данашњих дана има Срба, могли бисмо се упитати колико ли их је тек било у прошлости, и где су све обитавали, на пример, у Миклошичево време, пре њихове масовне хрватизације. А она се, као својеврсно етничко чишћење, спроводила и у прошлом веку, посебно у време Брозовог југословенства, како на плану тада актуалне политичке парадигме, о чему рекох коју реч на почетку, тако и на плану тада актуалне лингвистичке парадигме. На лингвистичком плану, који је синхронизовано морао пратити политички, икавица у говору западних Срба (нпр. у БиХ и Хрватској) генерално се проглашавала тзв. контактном (секундарном) српском језичком појавом насталом у додиру српских „досељеника“ (ијекаваца) с „исконским“ Хрватима и бошњачким муслиманима (икавцима), – тамошњим староседеоцима (исп. нпр. A. Peco, Kontaktni ikavizmi u ije‑šta govorima jugozapadne Bosne, Studia linguistica polono‑meridianoslavica, МАНУ, Скопје 1996, 169–182). То ће бити у функцији јачања стереотипа о Србима као дошљацима, па и окупаторима у БиХ и Хрватској, што ће се користити у пропагандне сврхе и у време распада СФРЈ (исп. П. Радић, Америчка кинематографија о српском језику у Босни и Херцеговини, Филолог, IV/8, Бања Лука 2013, 13–25). Тако су и србијански ђаци, према владајућој политичкој и лингвистичкој парадигми, деценијама из граматика прихватали уопштену (и стога погрешну) слику о томе како су „штокавски икавци […] Хрвати и Муслимани (од којих се први налазе и у Бачкој – Буњевци)“ (Ж. Станојчић, Љ. Поповић, Граматика српскога језика, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 19975, 11). Тиме су српски лингвисти, док су ђацима утувљавали југословенску идеологију и српско‑хрватско братство и јединство оличено у идеолошком конструкту „српскохрватски језик“, по партијским директивама (а свакако и за своју личну корист и промоцију) радили за што шире домете хрватства на истоку, сводећи српство на србијанство, па и то у једном врло условном (они и неки други би рекли још и погрдном!) значењу. А на том се таласу, видимо, још може добро јахати, без страха да ће потреба нашег суочавања са сопственом прошлошћу, која нам се ултимативно намеће са Запада и из дела нашега суседства, обухватити и небројена оваква питања.
Непотписаног аутора чланка, дакле, не занима позадина икавачкога питања у Срба или у српском језику, као, уосталом, ни садржај лингвистичких категорија којима барата тек колико да сугерише какву смислену формулацију и остави утисак познавања ствари. Он, уз то, наступа и наивно, или срачунато на наивног читаоца, кад под своју тезу о недовољности буњевачког да буде службени језик на северу Бачке покушава да провуче научне ставове „еминентних српских и хрватских дијалектолога“ (а видели смо да међу њима превиђа управо еминентне српске). Ово личи на покушај да се што под научним, што под југоносталгичним плаштом, и то у Србији, пред србијанским читатељством, у овом спору заступа хрватска страна. Аутор можда не зна да је српска страна била спремна (а вероватно у одређеном смислу и принуђена) прихватити „српскохрватску“ језичку (и лингвогеографску) парадигму док је та парадигма била у служби српско‑хрватске (и југословенске) политичке заједнице – и омогућавала релативан мир Србима западно од Дрине. У новонасталим, пак, условима, те су његове „братственојединствене“ реминисценције на овај период у контексту буњевачког питања неумесне, закаснеле и анахроне. Дакле, и неважеће, као што је много тога на овом плану данас неважеће, или би бар такво морало постати у интересу истинске србистике. Макар она након распада СФРЈ још деценијама чекала на свој тренутак, тј. на коначни распад те државе.
О буњевачкој језичкој стандардизацији у компаративном светлу
Ауторов је циљ био да покуша с научне стране оспорити Буњевцима право на стандардни језик (тј. на службену употребу буњевачког) јер је за његово постојање, како каже, потребно језичко нормирање, тј. прописивање „правила за његову употребу на свим језичким нивоима – фонетском, морфолошком, синтаксичко‑семантичком и лексичком“. То значи да тај језик „мора поседовати приручнике који прописују норме на поменутим језичким нивоима“ (правопис, граматика, речник). У том смислу (судећи по наведеној књизи М. Радовановића у Литератури), аутор изгледа сугерише да би стандардизација буњевачког морала проћи кроз све фазе теоријски издвојене у Радовановићевој књизи о стандардизацији, иако то ретко где одговара стварности. Уосталом, ни српски језик, као што пише П. Ивић, „није прошао кроз све фазе нормирања о којима говори новосадски лингвист Милорад Радовановић, нити је опремљен одговарајућим стручним приручницима“ (Полемички и други сродни списи…, 239). Стиче се, стога, утисак да је анонимни аутор посебно заинтересован да подржи хрватску страну, која накану буњевачке заједнице да образује свој службени језик у Суботици на сваки начин жели спречити.
У духу критика које долазе из „земље врховништва“ (како је Хрватску не тако давно назвао управо један еминентан, овде помињани српски лингвист), аутор подсећа да је 1990. године изашао Rečnik bačkih Bunjevaca – у едицији Дијалекатски речници (изд. Матице српске) – „што је важно напоменути како би се спречио евентуални покушај да се дескриптиван приручник прогласи нормативним“ (курз. П.Р.). А управо би аутор морао знати да је пут до правог нормативног речника и иначе прилично кривудав и трновит. То би, уосталом, опет лако могао потврдити и преглед стања у србистици. Оспоравајући право буњевачком да буде уведен у службену употребу на територији Суботице, аутор инсистира на томе да се једном „дијалекатском говору не може тек напрасно додељивати статус језика“, не без „научно аргументованих чињеница, али ни нормативних приручника којима би тај говор, чак и да за то постоји научно утемељено оправдање, био стандардизован“. Аутор не помиње или не зна за већ дуг пут различитих буњевачких издања, на пример за тамошњу богату периодику (Bunjevačke novine, Misečna kronika, Rič Bunjevačke matice и др.), међу којом има гласила с дугом традицијом, за зборнике радова из области науке и културе (нпр. Bunjevački prigled), један број књижевних дела и антологија те медијске програме на буњевачком, као и за у последње време појачан рад на стандардизацији буњевачког. Он као да не зна ни за постојање основношколске наставе на буњевачком, која у Бачкој у разним организационим формама, иако и с многим прекидима, постоји од 18. столећа, као ни за податак да је први статут Суботице (средина истог века) писан на локалној икавици. Вероватно су му још мање познати радови из области језичке политике посвећени буњевачком, објављивани у нас и иностранству, исп., на пример, у последње време радове М. Хенцелмана о буњевачком „књижевном микројезику“ („Mikroliteratursprache“), који садрже доста значајних података и корисних виђења оваквих лингвистичких, односно социолингвистичких појава.
Круте су па и погрешне представе анонимног аутора о строгој условљености почетака функционисања једног књижевног језика његовим (ваљда унапред) припремљеним и свеобухватним нормирањем. Уосталом, и само присуство стандардолошких приручника, по логици ствари, не може по аутоматизму обезбеђивати пуни живот каквом књижевном језику, као што ни њихов изостанак или њихова некомплетност не може аутоматски оспорити процесе обликовања таквог језика, па и његову ширу примену „у званичној комуникацији“, какав је, на пример, буњевачки случај. (Отуда се још мање може прихватити закључни ауторов став да би буњевачки био „бесправно проглашен“ за службени пошто не постоји у оквиру лингвистичког ISO 639 стандарда.) Дакле, постојање приручника за прописивање норме – и то још „на свим језичким нивоима“ – не може бити услов за признање права једном идиому (као и његовом имену) да се на одређени начин нађе „у званичној комуникацији“ у средини која га прихвата за једно од својих главних идентитетских мерила. Узећу само пар примера који иду у прилог таквој поставци.
Македонски језик, иако се прве идеје о његовој стандардизацији јављају знатно раније, постао је службени језик Р. Македоније, дакле и књижевни језик, по убрзаној процедури већ пре краја Другог светског рата, једном политичком одлуком АСНОМ-а (ман. Св. Прохор Пчињски, 2.8.1944), а тек након тога су се одвијали не баш лаки (и не без супротстављених политичких уплива) договори око његове језичке стандардизације. Следеће године македонска Влада је донела решење о македонској азбуци (3.5.1945), а исте године се појавио и скромни Правопис на македонскиот литературен јазик, Б. Конеског и К. Тошева (1945). У том низу се затим појавила и Македонска граматика К. Кепеског (1946), а на речник ће се чекати још много година (Речникот на македонскиот јазик со српскохрватски толкувања, 1961–1966). Но, на плану овакве хронологије и оваквих критерија још би слабије, на пример, стајали Хрвати, иако у њиховој филологији истрајава ненаучна конструкција о већ вишевековном постојању хрватског књижевног језика (стандарда). Ако би се из њиховог стандардизацијског корпуса искључила дела која у наслову немају хрватско име, или су насловом хрватска а садржајем, тј. својим изворима нехрватска (нпр. српска, као Ивековић–Брозов, Rječnik hrvatskoga jezika, Zagreb 1901, који је српски и самим Ивековићевим признањем у предговору), као и дела која су се појављивала под насловом који је паралелно укључивао још неко етничко име, односно лингвоним (нпр. српски, у време парадигме „српскохрватског“, „хрватског или српског“ и сл. језика) – долазимо до прилично скорашњих дела из области језичке стандардизације која би се заиста могла тицати Хрвата. Чак и Устав Р. Хрватске из 1974. године, који је унео одредбу о „хрватском књижевном језику“ у јавној употреби (што је омогућено 1971. год. амандманима на савезни устав), тај језик види као стандардни облик „narodnog jezika Hrvata i Srba u Hrvatskoj, koji se naziva hrvatski ili srpski“ (чл. 138, курз. П.Р.), – и у том се духу тек 1979. године појавила у Загребу Priručna gramatika hrvatskoga književnog jezika, групе аутора (Е. Барић, М. Лончарић и др.). Дакле, и овде је стандардизација углавном ишла за политичким одлукама, а не испред њих.
Заправо ће тек Устав из 1990. године у Хрватској доследно прописати у службеној употреби „хрватски језик“ (чл. 12), додуше, свесно тиме запоставивши национална права у домену језика знатном делу свога грађанства, Србима (и званично, тако, најављујући претеће планове о њиховом етничком чишћењу ако не прихвате да буду Хрвати). Логично би онда било да је у хрватском случају, строго узев, ту негде и временски граничник након кога се може рачунати почетак објављивања „регуларних“ стандардолошких дела у Хрвата. (Колико је та језичка норма данас саображена стању на терену, друго је, опет, питање.) У истом се смислу, и не много каснијег датирања, може говорити и о почецима језичке стандардизације код Бошњака‑муслимана и Црногораца, која ће се и у овим случајевима доминантно спроводити у знаку манифестативне (симболичке) функције језика.
Но, вратимо се непотписаном аутору текста, који се, очито, делујући под вањским утицајима и прихватајући улогу строгога буњевачког тутора, осетио задуженим за бригу о судбини буњевачке заједнице у Србији и вредновање те каналисање њених интереса. Овде је, ипак, много важније потцртати то да се аутор „напрасно“ (како он вели) јавља као полемичар на једну сложену тему, и то без познавања релевантних историјских, лингвистичких и социолингвистичких чињеница везаних за настајање језикâ „у званичној комуникацији“, односно књижевних језика. (То му је као посебну угодност, свакако, омогућило уредништво Језикофила датом привилегијом да пише и објављује анонимне чланке, односно оне које ће потписивати уредништво.) А у корпус тих чињеница морале би ићи и оне које говоре о томе да је употреба једног идиома у једној заједници и, нарочито, његово уздизање на одређене нивое јавне употребе (рачунајући и формирање посебног језичког стандарда за ту заједницу) – колико ствар лингвистике толико (или још више) друштвеноисторијско, као и политичко питање, што се дало закључити и из претходног мог текста. За српске етничке просторе и српску културу у целини, па и за српску политику, то одавно није непознаница. Да поново завиримо у исто суседство у потрази за примерима.
У Краљевини Србији, чији је Вардарска Македонија била саставни део (са српским језиком као званичним), политичар и филолог Ст. Новаковић је крајем 19. столећа, на захтев македонске локалне средине, био спреман на увођење „македонског дијалекта и македонске посебности“ у македонске школе у циљу неговања тамошњег идентитета (према Б. Ристовски, Историја на македонската нација, МАНУ, Скопје 1999, 178). За њим ће ићи у многочему његов наследник, А. Белић, указујући на могућност увођења „домаћег дијалекта“ у македонске школе ради заштите македонске „локалне етнографске индивидуалности до крајњих граница“ (Срби и Бугари у Балканском савезу и у међусобном рату, Београд 1913, 138, курз. П.Р.). То је резултовало богатом међуратном културном продукцијом на македонском, његовим учешћем у књижевним делима, на позоришним сценама и другде, дакле његовим присуством на културном простору Србије. Не треба, наравно, ни у том ни у многим другим случајевима превидети могуће присуство ширег контекста политичких дешавања, па и геостратешких односа и престројавања на овом делу Балкана. Уосталом, Словеномакедонци ће се, како видесмо, коју деценију касније наћи у новим политичким околностима, које ће им омогућити остварење своје пуне (тада већ „македонске“) националне и (књижевно)језичке посебности. Додуше, опет из углавном политичких разлога, – и то и даље само на оном делу Македоније (Вардарска Македонија, а не и Пиринска или Егејска) који је претходно припадао Краљевини Србији, односно Краљевини Југославији. А кључна политичка околност у новонасталим дешавањима била је слабљење Краљевине Југославије, њено на махове организовано (што унутарње што вањско) подривање, те паралелна и свесрдна подршка томе најпре од стране СССР‑а и његовог комунистичкога кадра. Уосталом, за те империјалистичке циљеве су и тада (као и данас у глобалном свету силе) умела добро послужити управо спорна национална питања у појединим државама, или национална питања која се лако могу учинити спорним.
Не треба много другачије, и изван таквих друштвеноисторијских и политичких клишеа, посматрати ни настанак читавог низа књижевних језика на западном Балкану, бошњачког („босанског“), црногорског, или већ помињаног хрватског књижевног језика – насталих такође на српским етничким и језичким просторима, али и на српском (вуковском) књижевном језику. Они су (неки мање, неки више) управо због овог последњег и даље књижевни језици у настојању. Колико је ту присутно науке, а колико политике и језичкополитичког инжењеринга, савременицима тих догађања не би требало много објашњавати, па се зато чини лицемерним инсистирање анонимног аутора на пресудном уделу лингвистичке науке и њених дијалектолошких класификација (и то баш) у буњевачком случају. Јер, познато је да дијалектологија није спремна да се упушта у питања коначних језичких и дијалекатских граница међу сродним идиомима (на пример, кроз однос језик : језик, језик : дијалекат, дијалекат : дијалекат и др.), где се у науци често подразумевају тек условна разграничења. (Уосталом, „и дијалекат је језик за себе“, П. Ивић, Полемички и други сродни списи…, 238). А још је мање ова наука спремна да се укључује у социолингвистичка и лингвополитичка питања, те питања која се односе на улогу „језика“ у националним конституисањима.
Епилог
У међувремену је, након објављивања чланка непознатог аутора у Језикофилу, Скупштина Суботице усвојила акт о буњевачком језику као још једном службеном језику у Суботици (поред српског, хрватског и мађарског), у вези с чим се отпочело с језичким прилагођавањем службених докумената буњевачком, за буњевачке кориснике (РТС1, 15.05.2021). Тиме је отклоњена неправда коју су хрватски политичари (било као католички пропагандисти, било као југословенски комунисти) наносили буњевачкој заједници у Војводини, а тиме је и Србија као потписница Европске повеље о регионалним и мањинским језицима испунила своју обавезу према још једној својој националној мањини. Треба се надати да ће овај поступак локалне власти снажно допринети очувању буњевачког културног идентитета, те да се ту временом неће отварати простор за административно‑правне злоупотребе (што се може осигурати прецизном законском регулативом), с чим је Србија већ имала искуства, признајући на својој територији поједине „језике“, заправо варијанте (регионалне норме) српскога књижевног језика, за службене. Биће вишеструко корисно и ако страсни заговорници и промотери буњевачке посебности у јавним наступима почну избегавати лаичке и политички штетне ставове о језичким разликама, на пример онај да је екавица српска, ијекавица хрватска, а икавица – буњевачка! (С. Кујунџић Остојић). А што се Институтовог Језикофила тиче, надајмо се да ће у његовом уређивачком раду бити што мање оваквих непрофесионалних испада и немаштовитих провокација.
Чланак проф. др Првослава Радића који преносимо са националних сајтова настао је као одговор уваженог професора на текст непознатог аутора „Како разликовати стандардни језик и дијалекте или: проблем буњевачког питања“, Језикофил