„За човеком не остаје титула но образ!“, поручио је историчару проф. др Самарџићу Михаило Меденица
Питате ли се, професоре Никола Самарџићу, шта ће остати за Вама, по чему ће Вас памтити, хоћете ли бити вредни памћења или презира…?
Ваљало би да човек мисли о томе јер оно смо што за собом оставимо, па за ким траг, а за ким смрад…
Није ми намера да Вас вређам, ни случајно, довољно Ви вређате себе свиме што чините трудећи се да од презира прему свему српскоме начните струку, и добро Вам иде, све вас је више у тој ватри аутошовинизма, но забораваљате да је ватра добар слуга али зао господар, а Вама сигурно не служи…
У глибу Ваших речи и дела Косово и Метохија је туђина за Србина; Русија проклетство а НАТО су скути које би ваљало да целивамо; Сребреница- „геноцид“; српска крв ништавна…и на послетку- ћирилица писмо лудака јер је: „Нико нормалан не разуме“, како велите, поносећи се што се њоме чак ни не потписујете.
Ви сте, дакле, „грађанин света“, односно, баруштина која је умислила да ће негде друго бити језеро, али…
Грађанин света је, професоре Самарџићу, странац у туђини а не туђин у сопственом дому, и тај странац ће свугде бити нешто док год је полен, а не прашина…
Ви сте прашина, професоре!
Све и да сте планина прашине промаја ће Вас одувати нетрагом, а зрно полена ће рађати планине куд год да га вихорови баце…
Наш полен јесте Косово и Метохија, света Српска православна црква, вечно братство са Русијом, ова дивна ћирилица…на Вашу жалост!
Знате, ћирилица и није писмо које треба свако да разуме, свакоме је и очију па не виде ни оно у шта гледају…
Писма су створена да се људи разговоре, но ћирилица је више од писма, њоме се разговарамо с вековима прошлим и будућим.
Ћирилица нас исписује, не служимо се њоме већ постојимо, не потписујем ја себе већ ђедове и децу, размишљам ћириицом да бих разумео и оно што није њоме написано…
Не волим ја Србију на мах, зато што је модерно бити родољуб, зато што се тако „мора“ рођењем, већ због тога што ми је толико комадају, кидају, отимају, распињу…што својим злом сведоче да је оно што сам и одакле сам живота вредно јер о поњаву се нико не отима, а ћивот би свако!
Но, шта Ви о томе знате?
Требало би све, јер, ето, професор сте историје Филозофског факултета, неко уз кога би нараштаји требали да стасавају, а не да тону у ту баруштину која би негде да буде језеро…
Није проблем Ваш суд, имате права на њега, проблем је што је Ваш суд учење, што историју не предајете већ подводите, што образујете децу звањем а не образом!
Прво сте стекли – друго сте изгубили одавно, а за човеком не остаје титула но образ!
Рекох, оно смо по чему ће нас памтити, а презир није памћење, верујте!
Не само презир других, но презир себе самога, јер прашина ће довека завидети полену, а сама је изабрала да буде прашина.
Имате Ви неке своје светиње, своје писмо, своје завете, а заправо имају они Вас!
Роб сте који се силно труди да убеди друге како је и тамница дом.
Може бити, али то је стање духа, а Ви сте „грађанин света“, вечити туђин, човек који себе титлује и преводи како би лакше разумео да не разуме ништа, и тиме се поноси…
Михаило Меденица (Скопље, 21. новембар 1975) награђивани је српски новинар, уредник, политички аналитичар, извештач, сатиричар и сценариста стрипова. Оштро перо српског новинарства или његова тешка артиљерија.