Процес глобализације као одлике савременог света од осамдесетих година двадесетог века до данас наставља се са већ започетом модернизацијом, спајањем различитих простора у једну целину. Она је повезана логиком капитализма, конзумеризма, медијализоване културе и дигитализоване комуникације. Различити друштвени простори имају своје специфичности које се повезују у мрежу значења коју ствара савремено доба.
„Глобално друштво још увек није стварност, већ пројекат ‘глобалног Запада’…. Запад је, у ствари, процес глобализације, пост модернизације и ширења евро америчке /евроатлантске културе на целој планети“ (Александр Дугин – Четврта политичка теорија и проблем ђавола).
На модерну глобализацију утичу многи фактори који доводе до њеног преобликовања у Нови светски поредак који подразумева обједињавање и прожимање култура и народа под једном влашћу. Друштва која се опиру тим токовима и ослањају сама на себе постају изолована и не само да немају основа за напредак, већ су осуђена на одумирање.
„Изопачите омладину – победили сте нацију“
Суверенитет националне државе је непријатељ глобализације. Њоме се он срозава добровољно, преношењем суверенитета на наднационалну заједницу, економском зависношћу, дипломатским притисцима, унификацијом права или утицајем на промену закона. Никада човечанство није било под већом контролом него данас. Све је унапред испланирано и изрежирано. Намећу се стандарди како би се потпуно угушила свака различитост. Таквим наметнутим стандардима стварају се нови односи. Главни циљеви идејних твораца и носилаца глобализације, видљивих или невидљивих, познатих или скривених, јесу укидање сваког облика традиционалне власти, приватног власништва, патриотизма, институције брака и свих религија.
Некадашњи директор светске организације Уједињених нација, Брок Чисхолм тврди: „ Да би се успоставиле светске владе, потребно је из умова људи уклонити индивидуализам, лично достојанство, оданост породици и традицијама, национални патриотизам, верске догме“.
Поједини аспекти глобализације имају непосредни значај за разматрање политичког статуса или функција музике савременог доба.
Још су стари мислиоци (Платон и Конфучије) тврдили да блага, мелодична и складна музика утиче на стварање племенитих и узвишених карактера, насупрот бучној, варварски ритмичној и какофоничној, која формира грубијанске и простачке душе. Другим речима, музика је показатељ једног добро уређеног доба када је смирена и весела, или немирног доба када је бучнија.
Широм света млади људи масовно гледају исте филмове, спотове, слушају исту музику чиме се ствара страст за поседовањем све више глобалних добара, и на тај начин се повећава њихова потрошња.
Појава рокенрола био је један од начина разбијања омладине путем музике, чији су извођачи били чланови или следбеници сатанизма, а који су ширили сатанистички утицај на све оне који су слушали њихову музику, што је довело до пада друштвених и моралних норми, повећања зависности од наркотичких супстанци, а све то је узроковало негативне појаве у духовним нивоима.
Музичка индустрија је постала средство манипулације младима до њихове декаденције и уништавања основних моралних и традиционалних вредности. На тај начин такви репрезенти глобалних музичких трендова постају за њихове обожаваоце оно што су богови и богиње били за старе Грке и Римљане. Они су предмет њихове маште. Појам среће се изједначује са богатством и славом, а секс, дрога и рокенрол је све оно што је потребно и довољно. Циљ твораца Новог светског поретка је да кроз савремену поп музику разврате омладину на неупадљив начин и спрече је да мисли на оно што није само задовољство чула. Почиње да се пропагира изопаченост, о хомосексуализму се отворено говори. На тај начин се спроводи и план заустављања раста популације. У клубовима се, уз заглушујућу музику пропраћену светлосним ефектима, уз сигурну руку ди-џеја умртвљују ум и чула. „Изопачите омладину – победили сте нацију“ – парола је идеолога и твораца Новог светског поретка.
Амерички либерализам је постао политичка религија и има сва обележја фашизма, у перфиднијој форми, много мекши од класичног, али његова суштина је иста – тоталитаризам, тако да се може рећи да се ради о неолибералном фашизму.
Уметници, писци, музичари, сликари су своја дела ставили у функцију владе. Музичари су изабрани и добро плаћени за улогу која им је додељена, да буду узор онима који ће их слепо пратити. Они се сматрају луткама илумината, који их контролишу. У њиховим песмама и спотовима су видљиви елементи окултног симболизма и обожавања сатане.
Музички фестивали, јавни наступи различитих нација губе свој идентитет, специфичност оличен у језику, мелодији, ритму, сценском наступу. Прате се глобални трендови који подразумевају американизацију. На тај начин се бришу културне разлике, уништава национални идентитет земаља и народа, руше се традиционалне вредности, одн. диктирају се економски и политички стандарди глобалиста.
Нема различитости, а када нема различитости нема ни сукоба. Када нема сукоба влада једноумље, нема избора..
Неопходно је да различитост постоји како би се стварао нов квалитет и, фактички, потврдило постојање народа и чињенице да нисмо сви исти и да имамо право на сопствене ставове, укусе, изборе.
Текст је оригинално објављена на сајту Геополитика.ру