Препуна су Војводине била уста војвођанских незналица док су аутономаши били на власти у Војводини. Наравно да су им била пуна уста Војводине пошто су је прождирали. Кад им се Војводина отргла из уста смислили су у својој глупости чиме да је довабе себи натраг. У покварености своје незналачке памети су смислили да ратаре у Војводини прозову паорима. „Хај`те к нама, ми ћемо да заштитимо војвођанске паоре“. Хајде ми да сазнамо шта је Војводина о изразу паор записала у доба свог настанка и то из пера уредника службеног гласила Војводине, мудрог Константина Богдановића. Његове речи су данас још савременије него у његово доба.
Константин Богдановић је био полиглота, књижевник, jедан од најобразованијих Срба свог доба и члан Друштва српске словесности. Био је и секретар патријарха Јосифа Рајачића, a у Пешти је основао и уређивао службено гласило Војводства српског Весник које је излазило од 1848. до 1949. г.
У овом часопису је писао о поделама у српском народу. Приликом настанка Војводине супротставио се употреби израза паор сматрајући његов смисао блиским појму ропства, а његову употребу сматрао је подстицањем унутрашњих подела међу Србима.
Био је далековид овај мудри Сремац!
Милитар и паор – удес за вечно српско туговање!
Ово није прост став Константина Богдановића. То је став Српске Војводине о изразу милитар и паор.
Осврнувши се на историјске догађаје XVIII веја којима су Срби као ослободиоци јужних крајева Угарске претворени у кметове, у Веснику се изричито наводи:
„Место уговорене Србске државе која ће се на земљама Турчину отетим устројити, постадоше спаилуци, и воена граница и обоје туђи. Земље Србском крвљу орошене продадоше другом, Србин ће само умирати кад треба. Па јошт Србин граничар омрзнуће на Србина паурицу! Куд згодније прилике и удеса за вечно Србско туговање. Тако ти је трајало до данас.“
А данас, више од век и по касније још је горе, јер потомци тих истих милитара већ сами себе зову паорима. Оно што су знали наши стари, њихови потомци су сасвим заборавили услед манипулације аутономашких партијаша и њихових сарадника. Појавили су се ратари јужног Баната који су протеклих година почели себе да називају паорима и своја удружења зову паорским. Хоће данас да јесу нешто од чега су се њихови стари гадили.
Јавност Војводине је заборавила мудрог Константина Богдановића. Нигде у Војводини нема његове бисте, нити споменика. Да Музеј у Руми није сачувао његов портрет, не би се знало ни како је изгледао. Заборавио је наш народ и многе друге сународнике који су волели свој род, борили се за њега и трудили ради његове добробити и просвете. „Прости им Боже јер не знају шта раде“, говорио је за такве наш народ. А ми се стидимо њихове срамоте, јер су наше тело и наша крв, потомци истих оих јунака и вредних ратара од којих потичемо и ми, али ми нисмо заборавили њихово завештање јер се нисмо онеразумили.
Константин Богдановић:
„Земље Србском крвљу орошене продадоше другом, Србин ће само умирати кад треба.
Па јошт Србин граничар омрзнуће на Србина паурицу!
Куд згодније прилике и удеса за вечно Србско туговање.
Тако ти је трајало до данас.“
Наравоученије
Ако је службено гласило Војводине пре век и по осудило употребу речи паор као погрду, исту ту реч данас из свег гласа користе аутономашки новинари и политичари који о Војводини појма немају, али силно хоће да њоме владају како би наша Војводина опет постала њихова крава музара. Нису они ништа прочитали о Војводини, видели су пар ТВ емисија, филм „Поп Ћира и поп Спира“ и чули су пар песама у којима Ђорђе Балашевић помиње реч паор и то је све. Зашто су пре неколико деценија неки осладили стару погрдну реч особито је тужна и посебна прича. Ко заборављајући мудрост својих старих следује за онаквима, гори је од њих. Није ли о таквима наш народ мудро изрекао: „Видела жаба да се коњ поткива па и она дигла ногу“. Поткована жаба коњем постати неће него ће себе упропастити. Коња поткивају да би служио као теглећа марва, а не да би био лепши и паметнији. Зашто би сте сами себе поткивали срамним изразом паор?
Захвалност:
Хвала проф. др Љубомирки Кркљуш из Матице Српске која ми је љубазно пружила увид у материјал часописа „Вестник“.
Аутор: Душан Ковачев
3. август 2017. г.