Пре деведесет година, 1932, Исидора Секулић је објавила есеј под насловом „Проблем малог народа“, чија актуелност се од тада до данас у правилним временским размацима обнавља. Српски народ, после југословенског и комунистичког експеримента којем је био изложен и даље се налази пред истим изазовима као и пре једног века. Она је оставила мудру поруку српском народу која одзвања у вечности.
На изложби југословенске ликовне уметности у Лондону, пре неку годину. Ходамо и посматрамо заједно с пријатељем Енглезом. Из очију нам се чита да разно видимо и мислимо. Признајемо најзад узајамно да је тако. А за време признања осмејци наши су учтиви и љубазни, као две заставе на бродовима који се полако и паралелно размимоилазе. Па онда ће Енглез:
„Јасно је, опажа се, да ти уметници имају европског, и јесу Европљани, и раде европски, па ипак све то и није. А не могу да ухватим где престаје оно што јесу и почиње оно што изгледају.“
„Знате, с нама, с нашим уметницима и с нама уопште, и с нашим европејством, тако је некако као са оним шумским духом који је придобио принцезу и одвео је кући, али ју је ту морао чувати више но очи у глави, јер је она, поред симпатија за нову околину и живот, показивала и извесне наклоности да бежи. Једнога дана, дух задрема после ручка мало темељније но обично, а принцеза утекне. Само мало после тога дух се пренуо, скочио, видео шта се десило. С највећом снагом и највећим својим кораком јурне за одбеглицом. Снага и скок његов били су међутим толики, да је већ с првим раскораком премашио и далеко за собом оставио принцезу. Лутао је после још дуго, али није успео да нађе и врати своје благо. Код куће је ударио у горко плакање: што је немоћан да једно тако нежно, при том толико вољено створење сачува, или бар достигне кад покушава да бежи“.
Да ли је наш пријатељ ову причицу разумео тачно онако како је ми разумемо, нисмо сазнали. Он је после отишао да руча, а ми смо се спустили из Тејт-галерије до Темзе, и ту на клупи записали ову белешчицу о малом народу.
* * *
Енглез је наслутио једну Шопенхауерову класификацију. Шопенхауер, пишући о идентитету човека, извукао је врло занимљиву линију извесних основних и тако рећи судбинских „притежања“ човекових. Идентитет човека, према томе, зависи од оног што човек јесте, што има, и што изгледа. Нама се чини да се ова идеологија може у целости применити и на народе. Код великих народа, бројно и територијално значајних, али пре свега репрезентативних као државе и културе, заступљене су све три серије поменутих капитала. И не само да су ти капитали заступљени по серијама, него се и интерсеријално појачавају. То јест, велики народ оно што има то често и јесте; и, што је још важније, оно што изгледа, то и јесте, и у том смислу и има. А ако све то није баш у потпуности тако, оно је бар делимично или периодично. Наравно, понекад и велики народ нити има нити јесте, него само изгледа; али то што изгледа зависи од властитих његових комбинација, калкулација, декорација. Мали народ, дакако, такође нешто има и јесте. Али, безначајан, или мало значајан као држава и култура, он вреди што вреди само са својим расним особинама, са својом расном а не културном индивидуалношћу. Још, та вредност остаје локализована, не прелази у интересне функције света, јер мали народ живи, тако да се изразимо, у међународној самоћи. У самоћи се, додуше, стичу знатни квалитети; али у истој тој самоћи се и губе квалитети, често и они урођени. Самоћа више чува расу него што развија државу и културу.
У току развоја из чисто расне индивидуалности у културну, дешавају се чудне ствари у малом народу. Процес развоја види се на бићу, имању и спољнем изгледању малог народа. Процес потискује уназад народ као расу, и тражи од њега да улази у облике и функције пре свега политичке и опште културне. Али, бива да народ, прикривено, остаје и даље личнији као раса него као државна и културна организација. И такав, он је непрестано јачи од државе, и ако је давно већ њој, држави, предао место с лица.
Рекосмо, и мали народ нешто јесте и нешто има. Али како мали народ нема много додира с оним разноразним што је прилика за окушавање тих квалитета, и за упознавање најбољих функција тих квалитета, ти квалитети остају врста чедних потенција. Наравно, примитивно и дивље чедних. Те потенције у малом народу, то је мешавина светог и профаног, сентименталног и свирепог, догматичког и критичког. И зато, унесени једног дана у дејство – ма какво, политичко, опште просветно, чисто уметничко – ти су квалитети доста збуњено дејствени, недоследно или екстремно дејствени. Сви мали народи, зато што су усамљени, носе у себи једну меланхоличну стидљивост, која раствара активност. Сад су самоуверени, победни, срећни, сад су скрушени пред собом и пред својим најгорим непријатељима. Сад хероји, сад робље аскетског менталитета. У уметности малог народа то се нарочито испољава. Најтеже је код малог народа са оним што тај народ изгледа. У једноставном, тако да кажемо, локалном животу малог народа, не може се и не вреди „изгледати“. А у свету, спољашњи изглед малог народа зависи од утиска и оцене великих народа, или једног великог народа, од туђинаца дакле који су „пропутовали и проучили народ“, али који имају с њим посла и веза кроз добропознате „сфере“. Притом се добронамерно и злонамерно великог народа врло много огрешује о мали народ. Велики народи обично почињу с тражењем и мерењем традиција код малог народа, и свршују с неналажењем онога што траже. И објављују: да је то народ без традиције, дакле сасвим примитиван народ. Ти велики народи заборављају да се без традиције не може бити никаква индивидуалност, па ни расна; да је у току живота најмањег народа, често једног племена, или само једне касте, морало бити животног плана, воље за редом и начелима, припитомљавања друштва и схематизовања егзистенција. Чувено каваљерство хиндуских најнижих слојева, парија, ствар је традиције. Познати музички таленат Цигана, који свирају са самосвешћу и просе с елеганцијом, ствар је традиције.
Велики народи се варају у питању традиција код малих народа. Велики народи не знају читати те традиције. Они тешко могу да ухвате дубоко интимне осетљивости које носе у себи и владари малих народа, и цео народ, а тек уметници његови! Мали народи су пуни виталних противречности, и баш зато материја од које би се сваког часа могао створити предругојачен народ. Уметници малих народа, на обуци код великих народа, то су ђаци који не могу „свршити школу“ до краја, јер су њихови унутрашњи и спољашњи концепти, по нужности, доста и много другачији.
Код великих народа, своје ја, суверенитет, већ је одавно нешто апстрактно. Код малих народа суверенитет зависи, сад од нечег што је мутно и неспиритуално до тог степена да је скоро само физичка нужда, а сад опет од неке горостасне расне тежње која Бог један зна докле допире. У прогресу малог народа ка достојанству, има много несвесног труда, и много изненађујућих резултата који нису дошли из хотења. Велики народи, стојећи пред драмама у животу малих народа, могу често с пуним правом, али са свога гледишта само, поновити ироничну реч мирног Гетеа над чудним драмама противречног Клајста: да су те драме одређене за неки „невидљиви театар“.Мали народ је слаб у оној софистичкој интелигенцији која помаже да се изгледа оно што је по могућству најукрасније и најпробитачније. Слаб је у оној циничној прецизности с којом треба читати психологије других народа. Мали народ се дуго не може похвалити ничим другим сем оним чиме се хвалила једна личност у једној од Проперцијевих елегија (књига IV, XI):
Mi natura dedit leges a sanguine ductas,
ne posse melior ludicis esse metu
(Моја природа ми је дала законе из мојe крви,
није ме врлини вукао страх од суда и казне)
Мали народи су само „по законима из крви“, само од природе и расе оно што су; не умеју, можда и неће, од страха од суда судије, великог народа, да буду друкчији и бољи, да изгледају бар друкчији и бољи. Онај алегорични сувише велики корак шумског духа, то је расна агресивност. Оне горке сузе после, то је меланхолија због агресивности која промаша. Велики народи, кад суде мале народе било у политици било у уметности, знају за агресивност и за утеклу принцезу, а не знају за тешку меланхолију због обојега. И не знају, не виде, да је та меланхолија племенита и творачка на свој начин. Мали народ је чудан појам. Понекад он стварно и није мали, само изгледа мали; у ствари је миран, врло стрпљив и конзервативан фрагмент неког великог народа, или неке расне групе; и свестан је да је то. Други пут опет он није ни мали ни велики, него је заправо само квасац народа, суштина расна, вечито ренесансни елемент, народ који твори народ. Живи такав народ понекад толико откинут, толико на окрају сваке цивилизације да живи под сасвим нарочитим биолошким условима. Дуготрајна кржљавост, дуготрајно самовање, може међутим ту да буде нормалан услов за ојачање и метаморфозу. Суморан и бескрајно дуг, као шумска стазица, јесте понекад пут малог народа у бољи и виши живот.
У малим народима, од владара до чобанина-певача, на свакој тачки дрхти и кида се нешто између две равнотеже, једне која пролази, друге која настаје. У малим народима дејствује оно што историја уметности зове ренесанс, а што природне науке, много боље, зову догађајним елементима. Мали народи, одиста, мање су европски, више су васеленски материјал, који, по Божјој вољи, може зачас ући у нове догађаје, постати нов свет; наравно, по Божјој вољи, може зачас бити гурнут још дубље међу елементе. То је играње на ивици ножа, то је блескање и гашење у капљици росе. То је поезија малог народа свугде, па и у сликарству.
Уметник малог народа је Симеон столпник: стоји на танком стубу изнад хаоског колебања догађајних елемената, и колеба се и сам. Ти уметници стварају увек претешко и никад савршено. Ти уметници и воле несавршенство, јер још не знају и не воле занат стварања, и не воле довољно ни овај живот у којем седе остраг. Они негују несавршенство у усавршавању, јер је то симбол њихових живота и судбина: имање и немање, чар и бол, одмор па умор. Али, може ли то знати и разумети онако како ми то знамо и разумемо – наш пријатељ Енглез?
Приредио за Вас Петровград.орг