Када сам данас улазио у ову зграду, беше овде некад Дом омладине, па Центар за културу па сада Културни центар, простор и институција у којима је наш Раде Шајтинац радио више него за плату, млађахан, ентузистијатичан, песник у формирању, огромног потенцијала, помало огрнут боемијом, са заносом и уверењем, започињао радни, поетски и интелектуални век, сетих се како, сад већ баш давно, наш, велики Милош Црњански изрече како живот уметника (пре)често пресреће или затиче „живот комедијант“. Који и овог пута показа своје лице – са места на коме је пре педесетак година наш Раде Шајтинац започео свој професионални живот, уз Мику Беженар, Мишу Козарева, Стеву Живкова, Јелицу Титин, Жарета Крчмара, Бору Халасева, мене и ине, данас га испраћамо на ово кратко, последње земаљско путовање, са уверењем и убеђењем да му је ипак место у општем памћењу дуготрајно и светло. Код оних коју су га волели, лично познавали, ценили, читали биће то кутак у коме ће Радивој остати вечито жив. Уман, благонаклон, бескрајно талентован, брижан, нежан, Банаћанин и грађанина света.
Радивој, уз много емпатије и пријатељску интимности, Шаја, и онако је у нашем граду, покрајини и држави најчешће је боравио између јаве и сновиђења. То су му били простори среће, туге, радости и замишљености. Певања и мишљена. Једино је са породицом, родитељима, Миром, Људмилом и Угљешом, живео (не)обичан живот који је био пун љубави, привржености и пажње. Своје најбоље време посвећивао је писању потпуно уверен у магијску моћ поезије коју је дисао, удисао и емитовао уобличену као песму, прозу или романескну фраза. Бележим један његов аутоисказ, из књиге „Микеланђелов помоћник“ који искрено и аутентично дефинише мисаону и сензитивну окосницу његове књижевне поетике:
„Микеланђелов помоћник„
Још једна мала књига од писца малих књига или кратког штива. Папирно и словно приспеће не као исход, више као талог, оног што ни читалац, па ни критичар не примете и не осете – текст је сав од прегласног у себи и на безгласан се начин преображава у слике које су баш писцу тако краткотрајно пресудне.“ Нема у овој књизи ниједне сувишне речи, све је стало на мало страна, углављено чврсто као што добри мајстори ударају носеће греде на којима почива слеме куће. Разговори су то и чињења по банатским ајнфортима, примаћим собама и конковима које треба моловати и ваљком са цветним шарама улепшати, да би се тешка и сива чамотиња што дави и нагиње више на црну страну – потиснула.
И то ме враћа на Шајтинчеву прву књигу „Оружје људски рањено“, поводом које сам написао „већ од самог наслова Шајтинац, у заносу година и лектира, окреће се ревалоризовању давних људских истина, користећи се логиком сна и дијалектиком парадокса. Ова збирка, испуњена је порукама, протестом против незаинтересованости цивилизације, против свега што рањава људску душу. Човеков продукт – оружје, дехуманизацијом друштва бива рањено од свог творца или као што се каже у шестој Басни – победник и поражени тек заједнички могу нешто да створе, да би у осамнаестој Басни песник закључио: Знам ја шта је смрт, не знам шта је умирање.
Има у свему томе и поигравања парадоксалним обртима али и праве поетске зачуђености над тајном која се указује чим се закорачи изван устаљеног и обележеног. Та упитаност, младалачка спремност да у свему иде до краја, да се на све одзиве одговори достојно и достојанствено, значајке су ове младалачке али даровите књиге у којој Шајтинац, спреман да се свему подсмехне, каже: Смрт као смрт више је реч него право задовољство.
Следе потом многе песничке и прозне ШАЈТИНЧЕВЕ књиге, слеже се и усложњава животно и књижевно искуство и сав тај разноврсни талог и пена, мед и жуч вечни, у књизи песама“ Пси верса“ доживео сам, разумео и написао овако:
Није проблем у томе што је слика стварности у којој живимо, представљена у Шајтинчевој новој књизи песама“Пси верса“, као неуралгична, хибридна и сурова појавност, већ се срж читалачке зебње, овог пута, налази у спознаји да је песник апсолутно у праву кад је таквом доживљава. То више није антиципација већ више дијагноза. Чак и нека врста књижевне акције. Песник Радивој Шајтинац заправо у овој збирци, која је на трагу претходне, “Лед и млеко“, тематским импактима времена прилази са мање меланхолије и изгубљености. Више је то уздржани бес и отпор свакојаким реалијама. Он исписује дневник постмодерног света. Света у коме се невероватном брзином распадају логичка средства мишљења и постојања. Тај процес муњевите дисторзивности материјалног и духовног за Шајтинца је највидљивији у језичкој матрици. Јер, језик који то жели да опева мора у себи, изнутра, чак до семиотичког идеограма, да претрпи немерљиве силе центрипеталне отуђености од онога што зовемо свакодневни живот.
Утисак је да је Шајтинац живео за, од и кроз писање. Писањем се бранио и од болести. Писањем и лирским еликсиром као против отровом. Када га је живот, рекао бих из вечите заседе, сачекао и хендикепирао, физички само, песник је узвратио стојички, мудрошћу поезије. Покушао сам овим текстом да разумем његов супериорни дух и снагу књижевне надмоћи:
Књига Радивоја Шајтинца ’’Лирик клиник’’ нешто је друго у односу на текућу књижевну продукцију. Њен појавни облик, жанровска поливалентност, од именовања, класификовања до стварног трансформисања поетског и лирског у есејистичко, односно прозно, чак романескно штиво, само је делимично последица психолошког и физиолошког стања бића и ауторове наслућене оностраности. Овај је књижевни текст сурова, дирљива и супериорна игра у предворју ништавила. Текст настао у делићу људског космоса док је хаос још опипљив. Јер, ову књигу Шајтинац не пише само из драматичног или личног искуства болести, да тако квалификујемо његово непосредно прошло време. У овом делу, посве интимном и без остатка, аутор као да исписује књижевност која нимало не касни иза реалног времена. Она га престиже, опипава, изнова васпоставља. Заправо ови записи из болести и граничних стања постојања јесу реакција, коментар и спознаја живота који је опстао на ивици. Скупа са свом лириком. Све то истовремено! Стварни живот уметника у граничним пределима бивствовања. Нешто као опипљива астрална пројекција. Међутим и али, Шајтинчеви радови последњи пет-шест година, писање прозе и поезије, упорно наговештавају овакво његово инсистирање на синкретичности књижевних жанрова. При чему Шајтинац заговара примат поетског, лирског кључа у сваколиком откључавању тајни света унутар људског микрокосмоса.
Када му 2019. године додељена награда за модерни уметнички сензибилитет Фонда „Тодор Манојловић“ у образложењу је речено: „Разноврсност и богатство књижевности коју је створио Радивој Шајтинац истичу га као једну од изразито индивидуалних појава у српској књижевности на крају прошлог и почетку овог века. У песничком и прозном делу Радивоја Шајтинца складно се прожимају и допуњују однос према локалним и универзалним принципима стварања, а свако његово ново дело је истовремено јасан и недвосмислен изазов традицији. Књижевност коју је створио Радивој Шајтинац истиче га као једну од изразито индивидуалних појава у српској књижевности на крају прошлог и почетку овог века. У песничком и прозном делу Радивоја Шајтинца складно се прожимају и допуњују однос према локалним и универзалним принципима стварања, а свако његово ново дело је истовремено јасан и недвосмислен изазов традицији.
Рекоше Ненад Шапоња, Петар Арбутина, Гојко Тешић, Васа Павковић и Милан Бјелогрлић.
И на крају, пријатељу мој, када те испратимо, рекли би неки заувек, ипак ћу свако пре подне очекивати да те сретнем на багљашкој променади… да се договоримо да још једном пођемо у Праг да покушамо коначно да Храбалу БОГОМИЛУ ипак уручимо наш часопис „УЛАЗНИЦУ“, са његовом драмом… што те године 1977. не успесмо… До тада – збогом!
Говор који је књижевник Зоран Славић одржао на комеморацији у Културном Центру Зрењанина